Responsive ThemeForest Wordpress Theme Avada bigtheme.net/wordpress/themeforest/323-avada BIGtheme.net

Typography

Ocena korisnika:  5 / 5

Zvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivna
 

20. jul 2019.

Zbog čega ističe da kada čita knjige često ostane bez daha, a kada čita ljude - bez teksta, jesu li zaista srećni oni koji to pokazuju na društvenim mrežama, samo su neka od pitanja na koja odgovara stručnjak za komunikaciju i govor tela

Marko Burazor je prvi domaći autor koji je zainteresovane u Srbiji uveo u svet govora tela i svega onoga što komuniciramo, a nije verbalno. Diplomirao je i magistrirao na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, na katedri Trgovina, profesionalnu karijeru gradio u najvećim srpskim kompanijama, a danas je konsultant Japanske agencije za međunarodnu saradnju (JICA), ali ima i svoju konsultantsku firmu Burazor Consalting Agency (BCAgency) koja se prevashodno bavi držanjem treninga iz domena prodaje, komunikacije i pregovaranja.

Sa obljavljivanjem (2012. godine) svoje prve knjige „Naučite jezik kojim ceo svet govori (Neverbalna komunikacija na delu)“ postao je prvi domaći autor popularne psihologije koji se bavi temom govora tela i neverbalne komunikacije. Knjigu „Um je najjači afrodizijak“, posvećenu motivacijii, uspehu i govoru  tela, objavio je prošle godine.

Zajedno sa kolegom Miodragom Kostićem (direktorom kompanije Veza d.o.o) pokrenuo je program edukacije Prodajna znanja, dodatno razvijajući već postojeći program Poslovna znanja. U Kraljevu su njih dvojica nedavno, u Basileus Hubu, držali trening, pa je to bila prilika da sa Markom Burazorom porazgovaramo o čitanju govora tela, o tome koliko je njemu lakše što, zahvaljući svemu što zna o govoru tela i neverbalnoj komunikaciji, može da „čita“ ljude?

Iskreno, olakšava, ali povremeno postaje i kletva, jer često vidite stvari koje ne želite da vidite. Uočavate svakojake manipulacije, igrice, laži, koje sačinjavaju našu svakodnevnicu, a koje svi, neki način, koristimo. Sa druge strane, pomaže da ne gubim vreme. Lakše mogu da se, na neki način, zaštitim.

Da li analizirate i domaće javne ličnosti?

Donekle, ali trudim se da domaće javne ličnosti „ne stavljam u usta“, niti da ih analiziram. Jednostavno, to je moje strateško opredeljenje već deset godina. Zvanično mi nisu zanimljivi, a nezvanično, vidim da ima pomaka i kod njih. Počeli su da rade na sebi, da se unapređuju.

Kao konsultant jedne japanske kompanije, možete li da napravite neko poređenje poslovnih veština ljudi u Srbiji i u Japanu?

Japanci su, pre svega, mnogo sistematičniji i odgovorniji od naših poslovnih ljudi. Mi definitivno imamo mnogo više individualnih talenata, u približnoj  razmeri 1 : 5. Japanci su svesni svojih mana, koje su nadomestili velikim radom  i trudom. Mi dosta volimo da idemo na kartu talenta, ali nismo dovoljno predani, dok su japanski stručnjaci maksimalno predani i odgovorni. Naravno, i kod njih ima raznih odstupanja od pravila, jer nisu ni oni skroz savršeni, ali generalno, oni su kolektivistička kultura, koja je učena da se međusobno pomaže i odluke donose zajedno. Japanci razmene svaku odluku i odrede pravac delovanja. To je i njihova najveća snaga, prema mom mišljenju.

Da li je pomama za društvenim mrežama u Srbiji istog stepena,  kao i u Evropi?

Statistike pokazuju da jeste. U Srbiji ima oko dva miliona korisnika Fejsbuka, oko milion korisnika Instagrama. Doduše, Tviter je drastično „pao". Na Tviteru, u vreme njegove najveće popularnosti, nikada nije bilo dramatično mnogo korisnika iz Srbije, ali ih je bilo oko 500.000, dok je sada je taj broj smanjen na svega 100.000 - 130.000 korisnika. Kod nas, Tviter je postao previše negativan i toksičan, a ljudi ne vole to u svom okruženju. Zvanično imam nalog, ali nisam ušao na njega poslednjih par meseci. Instagram je u velikoj ekspanziji, jer je neverbalna komunikacija potpuno prisutna. Jednostavno, mi volimo da komuniciramo fotografijama i onim što objavimo. Instagram je budućnost, ali ipak, posao se obavlja na Fejsbuku. Na Instagramu se gradi brend, a na Fejsbuku se konvertuje u poslovne dobiti.

Koliko se čovek ,,otkrije" pred stručnjakom kao što ste Vi, kada su u pitanju njegove osnovne osobine?

Za osnovne osobine, dovoljno je prvih pola sata, da budete sigurni otprilike. Za kompletnu sliku, da budem malo strog, dovoljan je jedan dan. U suštini, dva - tri sata je dovoljno da se potvrde neke stvari. Ipak, prvi utisak često ne greši. Utisak da je kod nekog nešto pogrešno, pre ili kasnije, najčešće će se pokazati kao tačan, iako je ta osoba u međuvremenu imala period „dobrog ponašanja". Kasnije se, ipak, ,,izda" sa nekim ispadima.

Mladi su „pobegli“ sa Fejsbuka na Instagram, ali stručnjaci kažu da za njih imaju lošu vest, jer su na Instagramu, najbrže rastuća društvena grupa – žene od 35 do 45 godina. Da li mladi traže nove vidove komunikacije na kojima odrasli ne mogu da ih prate, niti da ih, uslovno rečeno, kontolišu?

Danas se sve zna. Postoje razni ,,alati", uz pomoć kojih možete da znate apsolutno sve. Postoji opcija da ubacite mail, i da Vam pretraživač izbaci sve profile na društvenim mrežama, koje ta osoba koristi.

Koliko se razlikuju realan život i onaj život koji prikazujemo na društvenim mrežama?

Ne razikuju se. Napravio sam trening na temu ,,Tajne na društvenim mrežama", odnosno šta je to što objavljujemo i šta komuniciramo. Mi jesmo ono što prikazujemo na društvenim mrežama. Kada neko non-stop ,,kači" dekoltirane fotografije ili fotografije iz teretane, možemo da zaključimo nekoliko stvari. Broj jedan je da je u pitanju narcisoidna osoba, sa narcisoidnim poremećajem. Broj dva je da ta osoba trenutno nije zadovoljna svojom situacijom. Ljubavni parovi koji svakodnevno na društvenim mrežama ističu to da su uvek srećni, kako su uvek zajedno, da „ljubav cveta" --  uglavnom imaju najlošiji odnos. Uglavnom, sve što se prenaglašeno ističe uvek ima drugu stranu. Normalno je da okačite sliku sa voljenom osobom ili neki selfi, jednom ili dva puta u mesec dana. To je u redu, ali ako  to svakodnevno radite, sugerišete da niste srećni, jer to što ističete govori suprotno od onoga što vi želite da se vidi. Ponavljam, osobe se ne razlikuju od svojih profila. U pitanju su potpuno iste osobe. Svi „padaju na komentarima“: ma koliko dobro da glume, njihove maske padaju kada ostave komentar. Tu se, zapravo, vidi ko je kakav.

Koliko znanje koje delite sa drugima može da unapredi život pojedincima, firmama, zemlji?

Imamo klijente sa kojima radimo godinama, svake dve ili tri nedelje imamo po jedan trening. Najbitnije je da se ima kontinitet. Ljudi u Srbiji pogrešno shvataju neke stvari, jer nismo dovoljno radili na sebi. To je kao fudbalski trening sa novim trenerom, koji igračima kažu da ne treba da šutiraju na gol, jer su to radili pre šest meseci. Neke stvari se rade svakog dana. Da li bi Đoković bio to što jeste i prvi na ATP listi da ne trenira u kontinuitetu i da nema stalne radne navike? Naravno da ne. Potrebno je da prođemo neke vežbe, da bismo došli do cilja. Kad prvi put vežbamo vidimo da nije lako, sutra će nam bit bar 10% lakše, a treći put, već za 20 ili 30% lakše. Peti ili sedmi put, postaće nam rutina, koju počinjemo da primenjujemo, jer uviđamo da imamo više klijenata, više kupaca, uviđamo da umemo bolje da slušamo. Sluašanje sagoovornika se uči. Ljudi će vas gledati toplijim očima ako ih ne prekidate dok pričaju. Percepcija o Vama se menja, zato što ste naučeni da se fokusirate više na druge, a manje na sebe.

Bolno je poražavajuća primedba da tokom razgovora, ljudi u Srbiji najčešće ne slušaju sagovornika, već samo čekaju  svoj red da oni govore?

Tako je, nažalost. Svako gleda samo sebe i sopstveni ego. Živimo u svetu  Topalovića iz filma „Maratonci trče počasni krug“. Nije tako samo u Srbiji, ali mi volimo da smatramo kako smo, recimo, baš mi za nešto oštećeni. Prema mom mišljenju, treba se malo opustiti, dopustiti drugima da kažu nešto i  birati društvo.

U knjizi „Sedam navika uspešnih ljudi“, jedna od njih zove se „naoštrite testeru“, a govori o čoveku koji troši silno vreme radeći testerom koja nije podmazana. Na primedbu dobronamernih da će mu bolje ići ako testeru podmaže, on odgovara kako za to „nema vremena“. Zašto izgleda da u Srbiji ponekad kao da ne želimo da otklonimo uzroke neuspeha, dok Japanci govore: „Mi radimo teško, ali želimoda radimo pametno"?

Naš problem je što smo imali nestabilna vremena i nismo imali kada da se bavimo sobom. Za vreme socijalizma, imali smo najveći progres, jer je to io period kada smo imali 50 godina mira. Tada smo mogli da se bavimo i nekim drugim stvarima, osim da živimo „od danas za danas", zato ne znamo šta nas očekuje sutra. Čini mi se da na ovakav način, progres nije moguć. U Finskoj i Švedskoj su životi poprilično dosadni, oni su zaleđeni osam meseci godišnje. Ko želi da osvaja državu koja je u snegu? Niko ne želi tamo da živi. Srbiji generalno fali dobra prezentacija, ali se neke stvari menjaju nabolje, što se vidi po turizmu. Beograd, Novi Sad i mnoga druga manja mesta prepuni su turista. Neke stvari se menjaju, ali to ne može bez infrastrukture i razvijene ekonomije.

                    M.M. D. – J. D.

 

 

Ostavite komentar

Sva polja označena * su neophodna

0 Comments