Responsive ThemeForest Wordpress Theme Avada bigtheme.net/wordpress/themeforest/323-avada BIGtheme.net

Typography

Ocena korisnika:  4 / 5

Zvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda neaktivna
 

9. oktobar 2019.

Viteški kralj je u gotovo nemogućim uslovima, kao vrhovni komandant srpske vojske, na stranu pobednika postavio Srbiju u tri rata (dva balkanska i Velikom ratu), stvorio moćnu državu nakon propasti tri velike sile, ali - kome je smetao!?

Internet je nedavno bio preoplavljen organizovanom fajkom protiv regenta Aleksandra Karađorđevića, koga optužuju za sve i svašta: mason, idejni tvorac Jasenovca, grobar srpstva... Što je najgore, među organizatorima ove hajke pojavljuju se ljudi sa čudnim prezimenima (ne slučajno oni, i ne slučajno, baš sada).

Viteški kralj Aleksandar je, u gotovo nemogućim uslovima, kao vrhovni komandant srpske vojske, na stranu pobednika postavio Srbiju u tri rata (Prvi i Drugi balkanski rat i Veliki rat), stvorivši moćnu državu, nakon propasti tri velike sile (Austrugarske, Turske i Carske Rusije).

Kome je smetao!?

Odgovor je jasan: Smetao je onima koji su mu radili o glavi. Najpre komunistima, koji organizuju atentat na njega u sred Beograda. Spasila ga je Božja volja, jer se bačena bomba sa zgrade odbila od telefonske žice. Verovatnoća da se tako nešto dogodi je, gotovo, ravna nuli.

U to vreme, Drezdenskim kongresom Komunističke partije, afirmisana je politika uništenja Srba i srpske države sa dva pravca delovanja: najpre otimanjem srpskih teritorija, a onda i stvaranjem veštačkih nacija kao što su crnogorci, bošnjaci, makedonci, pa, čak, i hrvati (mala slova nisu greškom napisana jer je reč o srpskom stanovništvu, dakle o narodima između kojih je „prevodilac“ nepotreban).

Treba li da podsećam na onu čuvenu izjavu „najvećeg sina naših naroda i narodnosti“ u kojoj austrugarski kaplar prognozira da „Srbi za pedeset godina neće znati ko su, a za sto godina ih neće ni biti“ – završen citat. To da „Srbi ne znaju ko su“, najbolje se vidi na primeru sadašnje Crne Gore u kojoj tri susedne generacije kada sednu za isti sto, u okviru istog naroda, ne pripadaju istim nacijama (deda je Srbin, njegov sin je jugosloven, a unuk je crnogorac) - sva trojica, neki svesno, a neki podsvesno – komunisti.

Dakle, ono što nije uspelo komunistima u Beogradu, uspelo je ustašama u Marselju. I tu dolazimo do istorijske činjenice: ustaše su ubistvom kralja Aleksandra utabale – prokrčile put, za dolazak komunista na vlast u Srbiji, uz svesrdnu pomoć ruskih boljševika, što je bilo ideološki logično i uz obilatu pomoć Engleza, što je bilo, ideološki nelogično, ali od Engleza, kao vekovnih neprijatelja, očekivano. Tu dolazimo do istorijske činjenice koja kaže da smo jedini narod na kugli zemaljskoj koji je neprijateljskog kaplara prihvatio za svog apsolutnog gospodara.

Tim kritičarima upućujem tri otvorena pitanja: prvo, u kojoj ste to državi živeli, pre kralja Aleksandra, drugo, u kojoj su vam vojsci bili dedovi na Ceru i Kolubari i treće, znate li zašto se, u pomenutim delovima Srbije, i danas, govori da su, „najgore bile one švabe, koje govore naški“!?

Gospodin Ljubomir Saramandić, kustos Srpske kuće na Krfu, svojevremeno je objavio knjigu pod naslovom „Hodočašće na Krf“ u kojoj nisam našao ništa što ranije nisam znao. Naravno, to ne znači da je knjiga loša, nego znači da sam mnogo toga saznao i ranije. U njoj je interesantno poglavlje koje, u kratkim crtama, govori o značajnijim Srbima, koji su od 1916. do 1918. boravili na Krfu, nakon albanske golgote. I tu dolazimo do odgovora na pitanje statusa srpske intelektualne elite koju je, oko sebe, okupljao kralj Aleksandar. O vojnoj eliti (Putnik, Mišić, Bojović, Pavle Jurišić i drugi) je bespotrebno trošiti reči. Interesantna je politička elita koju su činili poslanici Skupštine kraljevine Srbije, od kojih ni najgori, ne može da se poredi sa sada, najboljim.

Ali da pomenem samo neka imena...

Ljuba Davidović (sin mu je poginuo na Kolubari) je bio Aleksandrov ministar prosvete. Organizovao je školsku nastavu na Krfu za oko 4.000 srpske dece. Od njih je, daljim školovanjem, po belom svetu, pravio intelektualnu elitu za neka buduća vremena. Može li takva gromada da se poredi sa onim ministrima koji, danas, nisu kadri da sačuvaju ni tajnost testova na prijemnim ispitima!?

Milan Stojadinović je bio Aleksadrov ministar finansija (kasnije predsednik Srpske vlade). Organizovao je finansiranje srpske države i oporavak srpske vojske u nemogućim uslovima. Može li takva ličnost da se poredi sa „megatrend ministrima finansija“!?

Andra Nikolić je bio predsednik Srpske skupštine u izgnanstvu (dva sina su mu poginula na Kolubari). U „njegovoj fotelji“ danas sedi gospođa Maja Gojković.

Radomir Putnik, srpski vojvoda, dugo je bio ministar vojni. Danas vojni ministri stiču znanja na petnaestodnevnim obukama, u petoj deceniji života, što ih ne sprečava da sednu u fotelju Radomira Putnika.

Uz sve kontraverze vezane za lik i delo Nikole Pašića, čak i uz prihvatanje konstatacije Arčibalda Rajsa „da je Srbija imala tu sreću da su se interesi Srbije, u jednom trenutku, poklopili sa LIČNIM interesima Nikole Pašića“, nemoguće je pobiti činjenicu, da je srpsku vladu vodio čovek neviđenih političkih sposobnosti. U njegovoj fotelji kasnije su sedeli mnogi, zaključno sa Anom Brnabić.

Uz kralja Aleksandra je, u tim godinama, bila i kompletna naučna elita. Na Krfu je, u izgnanstvu bio i Milutin Milanković, svetski priznat naučnik, za koga u Srbiji dugo mnogi nisu čuli, zato što nam takvi ne trebaju.

Najveći kritičar režima Branislav Nušić (takođe je dao sina jedinca za otadžbinu), bio je uz kralja Aleksandra u albanskoj golgoti i dalje na Krfu. Može li takva gromada da se poredi, sa Filipom Davidom, koji danas, otvoreno lobira za šiptarsko Kosovo!?

Da pomenem još i Stanislava Biničkog, kompozitora i autora neprevaziđenog „Marša na Drini“. Pandan njemu bi, po kriterijuma „Pink kulture“, mogao biti Aca Lukas ili Jelena Karleuša.

Naravno uz kralja su bila i mnoga druga znčajna imena, sa neizbrisivim tragom u srpskoj istoriji, nauci, umetnosti... Tekst bio bio mnogo duži, kada bih o svakom napisao samo po jednu rečenicu. Svesno, dakle, činim nepravdu, jer mnoga imena pomenuo nisam.

Šta je zajednički imenitelj za srpsku intelektualnu elitu u vreme kralja Aleksandra!? Zajedničko je to da je reč o ljudima koji su u to vreme sticali znanja na elitnim univerzitetima u Parizu, Beču, Cirihu... Dakle, državu nije mogao da vodi kvazi inetelektualni talog sa diplomama, uz koje im, niko nije mogao prodati i par školskih drugova.

Razlog: ovi poslednji, mislim na školske drugove, se ne prodaju. Oni se stiču.

Odakle onda ovakva povika na kralja Aleksandra !? Kako su se to, baš sada, njega setili!?

Bauk komunizma još uvek, kruži Srbijom i to bi, možda, mogao da bude odgovor. Na tu „dijagnozu“ ide i adekvatna terapija: Aleksandar je takve stavljao „van zakona“.

                Rade Velizarov Erac

 

 

Ostavite komentar

Sva polja označena * su neophodna

0 Comments