Responsive ThemeForest Wordpress Theme Avada bigtheme.net/wordpress/themeforest/323-avada BIGtheme.net

Typography

Ocena korisnika:  5 / 5

Zvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivna
 

16. decembar 2019.

Izašlo je ispod „Sidže“ sve što smo doživeli, uz nostalgiju što smo pripadali tom gradu i tim ljudima onda kada je on bilo u pravom smislu Kraljevo i kad je biti Kraljevčanin ili Kraljevčanka značilo biti ponosan, šta god ko drugi o tome mislio

Tu, pre neki dan, ili tačnije 12. 12. 2019. godine, dogodila nam se „Sidža“. Usred decembra, kad joj vreme nije, ili možda jeste. Nažalost, mnogima će biti nejasno šta nam se zapravo dogodilo, a i oni koji znaju biće zatečeni, ako ne „Sidžom“ kao takvom, a ono posledicama koje ona izaziva. U stvari možda bi moglo da se kaže i dogodio nam se „Sidža“, budući da se radi o štampanom delu, uratku, nečega što njegovi kreatori, izmislioci i realizatori časopisom zovu. Iskreno rečeno, a tiče se samo prvog broja toga, teško je to imenovati , a još je teže shvatiti nakanu autorskog tandema da se upusti u ovakvu izdavačku avanturu.

Već sama činjenica da se primerak „Sidže“ ne prodaje, podstiče sumnju u vremenu ovog divljeg kapitalizma kada je kinta postala Bog No1, a izraženo distanciranje od svega što je politika dodatno komplikuje čitav postupak zauzimanja adekvatnog stava, a  da se čovek ne zezne. Jer, kao što je poznato, od politike se pobeći ne može, pošto je to ljudska aktivnost (patološka, doduše) koja se dešava i kad se ne dešava, koja se bavi vama i kad se vi ne bavite njom i koja je dovedena do takvog paradoksa da je politika i evidentni debilizam za politiku, kao i potpuna pasivnost. Prosto rečeno, sve je politika i od toga se ne može pobeći. Čemu onda ograda od onoga što je nužno, makar bilo i nužno?

Drugo, reklamiran kao besplatan primerak koji se može dobiti u lokalnim kafanama, „Sidža“ će vas koštati bar ture pića ili bar jednog, separatno zveknutog pivdžana ili XXL votke, što nije za dž. Besplatan bi bio kad bi se, recimo, delio kod Milutina ili na kioscima uz kondome, ovlažene papirne maramice i žvakaće gume.

Što se tiče sadržine ovog prvog broja, koji bismo mogli da smatramo pilotom, ona je vrlo „tanka“, skoro da je i nema u nekom ozbiljnijem i vizionarskom obimu, pa se može više shvatiti kao putokaz šta je to čime bi „Sidža“ trebalo da se bavi i prećutni zahtev čitaocima da svojim prilozima i sugestijama daju svoj doprinos. Koliko vidim to i jeste namera da se čitaocima osveži sećanje na jedno Kraljevo kojeg više nema. Inspirativan i zahtevan zadatak na kojem će, iskreno se nadam, redakcija istrajati i dotaći one domete koji su, verovatno, u osnivačkom aktu zacrtani. U ovom pilotu sve to deluje malo bledo, traljavo, s koca i konopca sakupljeno bez ikakve logike i smisla. No, ne bi trebalo biti prestrog, a kao i sve drugo, verovatno se i prve „Sidže“ u vatru bacaju, pa nam preostaje da čekamo sledeći mesec kada će na zenitu kraljevačkog neba opet „Sidža“ da upekne.

Međutim, ono što mene, a i mnoge druge, živo zanima jeste - zašto baš „Sidža“? Verovatno svesni da će odabirom imena isprovocirati vojsku znatiželjnika da dokuči tajnu krštenja ovog iznenadnog vesnika naše zlehude svakodnevice, uredništvo je pokušalo da i te dileme blagovremeno predupredi. Tako nam je objašnjeno da je sidža „autohtoni“, što bi trebalo da znači ovdašnji ili našoj vrcavosti i dosetljivosti pripisani izraz za opisivanje nečega. A i to nešto je malo sporno pa se sidža tumači i kao imenica, sinonim za Sunce, ali i kao vremenska prilika, uglavnom leti, kada zbog „upekle Žiže“ dolazi do povišene temperature sive mase u lobanjama živih stvorova. Izraz se upotrebljava u celoj Srbiji i nije ništa „našiji“ od, recimo, kijamet, alaudža, bljuzgavica, žega, sparina... Prema tome, zašto sidža, a ne, recimo, BATE, koji se takođe smatra lokalizmom na koji mi polažemo autorska prava, mada su ga ovde doneli dođoši iz Sjenice, Tutina ili Novog Pazara, pitanje je na koja nemamo odgovor koji ostaje u domenu uređivačke politike „Sidže“ koja je, opet, mogla biti i Slindža, Silindža, Nindža, Mindža, Lindža...ako je baš neophodno da se završava na „dža“, a izgeda da jeste. No da ne džaramo više po tome, idemo dalje, što bi rekao jedan domicilni javni delatnik.

Dakle, hteo sam da kažem, a u cilju rasvetljavanja jednog neočekivanog fenomena, da papirna „Sidža“ takva kakva jeste i nije pobrala lovorike, nije doživela sveopšte klicanje kao izuzetan novinarski, ili neki drugi, poduhvat, ali je dočekana sa odobravanjem, željom da se unapredi, obogati sadržajima i da traje na opšte zadovoljstvo Kraljevčana i onih koji bi da to budu, a ima ih, ihahaj. Međutim, a u skladu sa modernim tehnologijama i veštačkom inleligencijom koja je sve više u trendu, Sidža se pojavila i na Internetu, ni manje ni više nego kao grupa i stranica na Fejsu. I sad se dešava čudo koje je teško opisati, ali koje isključivo pripada Kraljevu i Kraljevčanima. Za samo par dana Sidža dobija hiljade i desetine hiljada pristalica i more objava iz svih domena života, osim politike, dakako. Biti na ili u „Sidži“ postala je obaveza svakog ko je sedamdesetih godina bio u žiži lokalnih zbivanja, ali i onih rođenih kasnije koji su imali zadovoljstvo da stasaju i odrastu na kraljevačkom asfaltu, na kraljevačkim plažama, parkovima, trgovima... uz sve one detalje i manifestacije koje su tada činile život i bile njegova suština i smisao.

E, u tome leži poenta čitave priče koja nije mogla da se dogodi nigde drugde osim ovde pod ovom sidžom našeg neba. Jedan grad, sa svojim preživelim stanovnicima, doveden do neprepoznavanja novim okolnostima, novim ljudima, novim običajima, pozornica na kojoj su kulise ostale iste ili slične sa potpuno izmenjenim glumačkim ansamblom, ponovo izranja, kao duh iz maglenih virova nametnutog mu zaborava. Čitava jedna civilizacija, kao Atlantida, uzdiže se u svoj svojoj punoći, snazi i neuništivosti, sa svim onim detaljima, ponekad i potpuno nevažnim sitnicama i dogodovštinama koje su samo senčile našu svakodnevicu dajući joj određeni kolorit i šmek. I sve postaje bitno, sve postaje samo delić mehanizma, doprinos harmoniji jednog grada koji je bio, a kojeg, nažalost, više nema, niti će ga biti u takvoj ili sličnoj modifikaciji. Grad je to od kojeg su ostali samo retki artefakti iz doba takozvanog socrealizma, poneki preživeli domorodac, hrpa maglovitih fotki i uspomene, uspomene, uspomene....

A iz te magle sećanja koja je duboko potisnula sve ono manje važno od pukog preživljavanja i zagledanosti u sledeći dan, isplivavaju aveti ili dobri duhovi, anđelčići ili đavolčići, dobre vile i vetropirasti satiri, kao partizani i Nemci, kao sve ono što čini životni sklad i ono što je njegova suprotnost, odnosno  dešava se mirisima i zvucima oplemenjena slika nekadašnjeg Kraljeva. A iz nje se uzdižu živi i već upokojeni likovi, značajni i manje važni, omiljeni i oni drugi, profesori, gradske lude, šibadžije, majstori, sportisti, alkosi, neuhvatljive plavuše i brinete u minjacima, slobodoumne garnizonke i kamenjarke, muzičari, glumci, prodavci semenki, obična zazjavala, neobični karakteri, školarci, cirkuzani... svi oni koji su i mimo svoje volje prodefilovali tom pistom koja je deo istorije ovoga grada. I tek se tu da videti da je to bio taj najlepši, najduhovniji i zlatni period Kraljeva, bez obzira na političku konotaciju, koja ni onda nije bila sjajna, ali je ovo sad toliko jadno da ono što je bilo srazmerno dobija na lepoti i značaju. I umesto da se nečega prisećamo sa podsmehom i stidljivo, kao stepenika na putu naše zrelosti i blagostanja, sećamo se lepote i blagostanja pre nego što smo dotakli ovo beznađe u kojem, očigledno, lepote nema i koje ni po čemu neće biti upamćeno, osim po nadi da spas ipak negde postoji i čeka na nas ovakve kakvi jesmo.

Tako, poput onih bubica što se kriju pod kamenom, izašlo je ispod „Sidže“ sve ono za šta smo mislili, ako smo uopšte o tome mislili, sve ono što smo doživeli, ali ne kao produkt sopstvene moći povratka u prošlast, introspekcije ili prisećanja, već iz ugla i iz emotivnih i čulnih centara hiljada saučesnika uz onu primarnu prijatnu emociju koja se nostalgijom zove, ali onaj tip nostalgije koji ne izaziva samo blagu tugu, već više neko ushićenje, egzaltaciju, možda čak i teško objašnjivu sreću činjenicom da se pripadalo tom gradu i tim ljudima kroz određeni niz godina kada je Kraljevo bilo u punom i pravom smislu Kraljevo i kad je biti Kraljevčanin ili Kraljevčanka zaista značilo biti ponosan sobom i svojim gradom, šta god ko drugi o tome mislio. Tako su, gotovo preko noći, Kraljevčani opet postali gospodari svoga grada, duhovni - recimo, uz svu onu koncentraciju pozitivne energije i dobrih vibracija hiljada sidžista koji se ne odvajaju od ekrana preživljavajući ponovo svoju mladost u virtuelnom ali više nego stvarnom i opipljivom svetu Kraljeva, koje opet postoji, diše, miriše, čisto, uređeno, oduhovljeno i u pravom smislu kraljevsko, kakvo je i bilo pre nego što je postalo ovo i dopalo prosjačke štake. A žal za nečim što je prošlost, najveće je priznanje onome što je bilo i najokrutnija negacija ovoga što jeste, a što na uređeni život i životni prostor više i ne liči. I, eto, tako je „Sidža“, sam Bog zna zašto i od koga poslata, već u startu, svojim pomalo neveštim i trapavim bauljanjem, u potpunosti obavila svoj zadatak i svoju nadasve neočekivanu i spektakularnu misiju, vratila nas u stanje kad smo bili ljudi i kad je sve, ama baš sve imalo nekog uzvišenog smisla i svrhe, za razliku od ovog sada. Ali, nažalost, toga su svesni samo oni koji su trajali onda, a možda ih još uvek ima, oni koji se Kraljevčanima ne nazivaju, već to jesu i to im niko nikada ne može i neće oduzeti.

Ivan Rajović

Ostavite komentar

Sva polja označena * su neophodna

7 Comments

  • Gost - Pican

    Gost - Pican

    Nekongruencija u licu i broju. Hahahahaha
    • Ime: Pican
  • Gost - Snezana

    Gost - Snezana

    Predivno
    • Ime: Snezana
  • Gost - Ivan Rajović

    Gost - Ivan Rajović

    Što se mene tiče, Dragane, nemam ništa protiv pod uslovom da se Džaro, zvani Sidžaro, poznat još i kao Blagi Dragan, složi. A pivo je najmanji problem, čak bi se moglo reći da i nije problem, to nikad nisam odbio ako se da suditi po, doduše malo prenaglašenom, glasu koji me prati, kao sirćetna mušica, mada sam ja oduvek bio amater u toj oblasti imajući u vidu sidže sa kojima sam odrastao i družio se kasnije, poslovno i rekreativno.
    • Ime: Ivan Rajović
  • Gost - Dragan Vukadinović

    Gost - Dragan Vukadinović

    Predlažem, ukoliko se Ivan slaže, da ovo bude uvodni članak nove SIDŽE. Honorar od uredništva sigurno neće dobiti. Ali, ako se moj predlog prihvati, ja ću Ivanu platiti pivo kad se sretnemo u gradu, na ŠTRAFTI.
    • Ime: Dragan Vukadinović
  • Gost - Jadran Brkić

    Gost - Jadran Brkić

    Sjajan tekst.
    • Ime: Jadran Brkić
  • Gost - Slobodan

    Gost - Slobodan

    Bravisimo maestro. Vi ste jedna zvezda na nebu plsle sidzosave, samo sto zvezde nikad nisu bile svesne da su zvezde. 
    • Ime: Slobodan
  • Gost - Aleksandar

    Gost - Aleksandar

    Bravo Ivane,
    U duhu svega napisanog i tvom stilu.
    • Ime: Aleksandar