Responsive ThemeForest Wordpress Theme Avada bigtheme.net/wordpress/themeforest/323-avada BIGtheme.net

Typography
Zvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivna
 

27. jul 2016.

Da li samo u redovima za besmislene overe građani imaju takav osećaj nemoći i uverenje da su na svetu prvo nastali šalteri, pa čovek?

Nisam ustala na levu nogu, niti sam nakrivo nasađena. Nisam ni namćor. Sinoć je bilo tako lepo veče, deca su se spuštala niz ulicu na tandrkavim biciklima i trotinetima, presecajući poslednje zrake blagog, više prolećnog nego letnjeg, sunca.

Priroda je prema nama bila darovita i izdašna, razmišljam dok punim plućima udišem vazduh koji miriše na bosiljak, lavandu i ruzmarin.

Sunce je iščezlo negde u tirkiz i indigo nebu, a ja sam nekoliko trenutaka zatvorenih očiju u tišini, samo disala.

Disanje…. pomislila sam s gorčinom. Na to mi se ionako sveo život.. Disanje i plaćanje računa.

Ruka mi polazi do hrpe ,,čestitki“ tek uzetih iz sandučeta. Kad bi neko merio nivo stresa kome je običan čovek izložen dok otvara sanduče početkom svakog meseca, verovatno bi dobio zaprepašćujuće rezultate. ,,Kod nas ljudi više umiru od stresa i nerviranja nego od svih drugih dijagnoza zajedno.“ rekao mi je prijatelj lekar.

Uhvatila sam se za najbenigniju kovertu. Bela prošarana crvenim i plavim. MTS Telekom.

Fiksni telefon i ne koristim, eventualno dva tri puta može da se desi da pozovem nekoga, obično baku i dedu.

Račun na kome piše da je utrošeno: za 400 dinara. Ipak, račun glasi na 1300! Kako je to moguće? Nekakva fantomska pretplata je 650 din – viša nego potrošnja! i nezaobilazni PDV, i eto… Potrošiš 400 platiš 1 300.

Prethodnog meseca istekla mi je zdravstvena knjižica. Otišla sam u Dom zdravlja u Ustaničkoj da je overim, međutim, tamo me je sačekao uzan, sa svih strana zatvoren hodnik bez prozora, iz koga se masa prelivala niz hodnik, stepenicama do zida, pa se onda vraćala formirajući pravilnu potkovicu načinjenu od znojavih umornih ljudi. Iako je na ulazi uredno pisalo da služba radi od 7:30, u 7: 45, kad sam stigla, red se već uveliko otegao, a lepa žena srednjih godina umorno je prošaputala da još nisu počeli da rade.

Naopako shvaćen izraz ‘pohranjivanje dokumentacije“ – prostorija u koji se guraju svi izvodi i dr. dokumenti koje zlosrećni ljudi moraju da donose.

Kad sam, posle višesatnog čekanja, došla na red, mlada dama koja je trebalo da mi overi knjižicu zatražila je gomilu papira i dokumenata, što na uvid što fotokopija, počev od lične karte preko raznih izvoda. To je bilo svega nekoliko dana nakon hvalisanja naših zvaničnika kako je sa vađenjem izvoda gotovo i kako više ne treba vući sa sobom gomile papira bilo kojim poslom u zemlji Srbiji.

Elem, podsetih gospoj’cu na to, a ona me je belo pogledala.

Posle takvog pogleda nije morala ništa da mi kaže.

Ljubaznim tonom mi je predočila da je u toku zamena zdravstvenih knjižica, da će biti plastificirane, te da to zadovoljstvo košta 400 din. po osobi.

Tutnula mi je u ruku uplatnicu, a ja sam se okrenul i vratila se kući neobavljenog posla.

Sutradan sam već u 7:15 bila u Domu zdravlja i stajala u redu, iz koga su ljudi ponovo kipeli i cureli niz stepenice. Bilo je već osam sati, a niko nije ušao niti je bio prozvan da uđe.

Sparina je pritisla od ranog jutra… ,,Pa šta se ovo dešava?“ isto pitanje lebdi na svim usnama.

,,A šta… premestili su overu ovde, iza zatvorenih vrata, i mogu da rade šta hoće!“ gorko je govorio čovek u plavoj košulji. Dok je bilo u Božidara Adžije, bili su šalteri, pa čim jedan završi drugi odmah prilazi, a ovde..:“ , odmahuje rukom i rezignirano okreće glavu na drugu stranu. ,, Ovde iza zatvorenih vrata rade šta hoće.“

Svi polušapatom gunđaju. U neko doba otvorila su se vrata i službenica je otegla: ,,’Aaaaajmooo! Ko je prvi?“

Napokon je krenulo i osetilo se olakšanje.

Oko 11 sati, nakon četiri sata stajanja, uspela sam da završim ooogroman posao – da dobijem pečat na zdravstvenoj knjižici. Sizifovski posao. Ali kao da neprijatnim iznenađenjima i šibicarenju nema kraja. Naime, kad sam pružila uplatice kao dokaz da sam uplatila za neophodnu zamenu knjižica, gospoj’ca ih je uzela, stavila u fioku i uzela one papirne da ih štampa.

Pobunila sam se: ,,Molim Vas, uplatila sam zamenu, šta je ovo?“ Dobila sam odgovor da oni, eto, za sada ,,nisu u mogućnosti“ da izdaju plastične knjižice,, te da će biti za nekoliko meseci (!?) Zašto su me doveli u zabludu da ja neizostavno MORAM da uplatim za plastiku, te da bez toga neću moći da overim knjižicu? Imam preča posla nego da potrošim 1000 dinara na partijsku birokratiju! (koja je, uz to, jedna od najmnogobrojnih i najaljkavijih na svetu). Bezobrazluk bez premca. Osetila sam se poput ovce i pred tolikim izrugivanjem zdravom razumu i elementarnom profesionalizmu ostala sam nema….

A sad… da vidimo šta sam sve mogla da uradim za ta 4 sata samo tog dana (prvi dan ne računam, to ih častim) Recimo, kolima bih stigla do Subotice ili do KiM… Generalno bih sredila stan. Mogla sam da izađem u park, i samo da uživam u razbuđenim zrikavcima, pticama i suncu – sasvim dovoljno da mi ulepša dan.

Ali ne, treba to uskratiti. Nametati besmislene overe, takse, redove ; em se puni budžet, em nerviranje, osećanje nemoći pred stalno novim obavezama koje se umnožavaju aritmetičkom progresijom u kafkijanskom svetu demokratske Srbije, izvesno deluju izuzetno štetno na organizam prosečnog čoveka, što dalje dovodi do kardiovaskularnih oboljenja, hipertenzije i – ako se to ne leči i organizam se ne štedi, dolazi do rane smrti.

,,Što manje nas doživi penziju, više novca ostaje NJIMA., “ razmišljam.

Taman sam uspela da se izborim sa ubitačnom birokratijom iz Ustaničke, kad me je dočekalo dete: ,,Mama, mama, pa meni je istekao pasoš!“ I tužne, velike oči, molećiv pogled pun nade. ,,A baka je već kupila kartu..:“

Sutradan, ranom zorom stala sam u red pred našim MUP Voždovac. Međutim, tek je tu bila golgota! LJudi su dolazili već iza ponoći da zauzmu red. Neko je rekao da je nabolje te stvari vaditi u prigradskim naseljima jer tamo nema gužve.

Tako smo se zaputili u Beli Potok. I zaista, tik do bašte restorana vijorila se naša zastava, a ušuškana među drvećem smestila se majušna policijska stanica.

Unutra je bilo manje od deset ljudi, što je kod nas izazvalo maltene euforiju. Za oko pola sata smo stigli na red. I opet sam pitala: ,,Čekajte, ali rečeno je da je stupio na snagu Zakon po kome ne treba više vaditi izvode i da je sistem objedinjen?“ Službenica MUP je prevrnula očima: ,, Može… ali ćete čekati najmanje od mesec do dva.“

Pružam iz fascikle Izvod iz matične knjige rođenih, uverenje o državljanstvu, stari pasoš, službenica, gotovo dete, zagleda, izvija obrvu, onda zove nekog, šapuće u slušalicu, spušta, gleda me kao kriminalca. Osećam da nešto nije u redu, a ne znam šta. I sama počinjem da se osećam kao krivac, iako ne znam zbog čega. NJene dve koleginice ostavljaju posao, gledaju izvod mog deteta, sašaptavaju se, odmeravaju me ispod oka, meni je već dojadilo, dozlogrdilo, iscrpljena sam i dosta mi je svega, znoje mi se dlanovi; onda mi ona što je gotovo dete prilazi i dramatično izgovara: ,,Ovaj izvod Vam nije u redu.“

Kako je moguće da izvod iz MK rođenih ne bude u redu, kad je nov, sa hologramom, izdat u opštini Vračar?

,,Nije dobar, jer nema Vašeg JMBG ni datuma rođenja.“

,,Ali to je izvod mog deteta.“

,,Mora da stoji Vaš JMBG i datum rođenja, i drugog roditelja.“

Zar da vadim novi?

Moraćete.

Spuštamo se sa Avale do kuće, i odatle krećem pravo u Opštinu. Stajem u red kod matičara…Tridesetak ljudi ispred mene, ako izuzmemo one što se muvaju sa strane i čekaju da se negde udenu preko reda.

Red polako odmiče. Zagušljivo je, nepodnošljivo, znoj curi niz čela, košulje i haljine su slepljene. Lludi mašu novinama i formularima pokušavajući da se izbore za makar dah svežeg vazduha.

Stariji čovek s aktovkom se zadržao više od pola sata. Red se polako pomera, kao ranjena zmija. U neko doba dolazim na red.

Simpatična matičarka nadnosi se nad izvod mog deteta. U očima joj iznenađenje.

,,Na izvodima se ne piše JMBG, ne znam zašto vam uopšte to traže..“ Bračni par iza mene uglas je uzviknuo: ,, I nas su zbog toga poslali, traže detetu za pasoš.“

Ispostavilo se da je još nekoliko ljudi čekalo zbog iste stvari.

Matičarka me je poslala u sobu 38. Tamo me je primio ljubazan prosedi mlađi čovek. Kad sam mu ispričala o čemu se radi, strpljivo me je saslušao; iako je rekao da se mora podneti molba da se u izvod unesu ti podaci, te da treba da se čeka da li će se odobriti zahtev (obično se odobri, dodao je, pa se tek onda ide sa rešenjem kod matičara koji tek tada može izdati tako izmenjen Izvod); ,,Urgiraćemo“, uhvatio je slušalicu telefona. ,,Požurićemo najbrže moguće“, dodao je, sa puno razumevanja, i to je bio prvi put za sve ove dane da neko pokaže mrvu dobre volje, da mu je stalo da pomogne, da razume.

Sedela sam na stolici, i pričala, pričala, dok nisam osetila kako mi se oči pune suzama, da ne mogu više, jer je pretoplo, jer ne vidim smisao ni svrhu, jer gledam raspojasane kabadahije kako su zaseli po kancelarijama, kako se dovikuju iz kancelarije u kancelariju kao da su na utakmici ili gumnu za govedima, gledam devojčice na platformama (‘porničarke’) od cirka 15 cm kako se gegaju i špartaju hodnicima s dva papira u rukama, i sećam se kad sam kao dete dolazila sa školom da recitujem za značajne datume i jubileje, kako je sve bilo ukrašeno cvećem i zastavama, čisto, uredno, a ljudi u belim košuljama i žene u haljinama su mirisali, i dobijali smo cveće i slatkiše posle priredbe, kao i zahvalnice… Onda salve aplauza iz gledališta, i reči nekih uglađenih ljudi kako smo mali a sjajni, odlična generacija, te kako sa nama ova zemlja nikad ne može da propadne… I prolazi mi kroz misli taj neki drugi, kao tuđ život, i ovo mesto, ova zgrada koja i nije i jeste ona stara, i svi ovi ljudi i porničarke i prostaci koji se cerekaju i dovikuju po hodnicima… Pričala sam sve vreme. Taj čovek me je gledao toplim očima, a onda je uzeo, popunio neke papire, dao mi uplatnicu (taksa) i zakazao mi je da dođem već za tri dana. ,, Da li odgovara?“ , oči su mu pametne i ljudski tople. Deluje umirujuće.

,,Da“.

Tri dana kasnije imala sam izvod, odjurila sam na Avalu i predala sve, uplativši oko tri i po hiljade za kojekakve takse.

U SUP nemaju uplatnice, u stvari ima, ali ih ne prodaju, već hteli – ne hteli, morate da platite nekoj ženi koja tu sedi da ih za vas popuni. 100 dinara po uplatnici.

Preživeli smo i to… Jutros je mama pošla kod komšinice i videla je da nam na kolima nema tablica. Neko ih je preko noći skinuo i odneo. Pozvala je policiju, ali joj je rečeno da mora ona da dođe u stanicu da prijavi.

Jurnula je u MUP, no tamo nije mogla ništa da uradi jer su kola na mene.

Ali da bi joj to rekli, morala je da stoji u redu, i čeka, čeka… i odmah je dobila 6 uplatnica na ukupan iznos od oko 4 000 dinara…Na prvoj stoji: 1093,00 din, na drugoj 654, 00, onda treća 1097,00 , pa 660,00, pa 204, 00, onda 236,00

Em smo pokradeni, em smo kažnjeni. Bravo, bravo! To nema nigde.

Kažnjeni smo jer policija ne radi svoj posao. Kod nas i ne zalaze. Dileri sede na igralištu, urlaju noću kad je lepo vreme do jutra, lome i razbijaju, ali policije nema.

Ali zato ja moram da platim.

,,Otimaju na sve strane. Pune budžet. Ko mi garantuje da ovo možda ne radi policija?“ Kvarno se smejem. Od muke.

,,A šta ako mi opet ukradu?“ pitam dok mi devojka predaje nove tablice.

,,Sad znate proceduru.“

,,Da li će mi važiti ova uplatnica ako bi mi recimo, večeras opet skinuli tablice? Jesam li pokrivena?“ pitam dok pakujem tablice u torbu. Vidim da joj nije jasno da li sam ozbiljna ili se šalim.

Ipak za svaki slučaj, policijski zvanično kaže:

,,Za svaku narednu krađu morate ponovo da uplatite.“

Gorko se nasmeših:

,,E sad mi je lakše.“

 

izvor: Srbijadanas (http://www.srbijadanas.net/sta-sve-mogu-da-ti-rade-kad-zivis-u-srbiji-foto)

Ostavite komentar

Sva polja označena * su neophodna

0 Comments