Responsive ThemeForest Wordpress Theme Avada bigtheme.net/wordpress/themeforest/323-avada BIGtheme.net

Typography

Ocena korisnika:  5 / 5

Zvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivna
 

2. avgust 2016.

Zašto su deca sve pametnija, ali ne i sve rečitija: 40 odsto srednjoškolaca u Srbiji nikada nije ušlo u biblioteku, a petnaestogodišnjak u dnevnoj komunikaciji  koristi oko sto reči

Prema mišljenju prosečnog đaka, u biblioteku idu samo „smorovi“ i, „štreberi“. Govorno-jezička kultura učenika kao da opada sa svakom novom generacijom. Osim što ne čitaju literaturu, deca i sve manje pišu rukom, a rečenice su im „sklepane“, ponekad pune izraza iz engleskog jezika, žargonskih izraza i slenga, a rečnik sve siromašniji.

U Srbiji 40 odsto srednjoškolaca nikada nije ušlo u biblioteku, petnaestogodišnjak u svakodnevnoj komunikaciji  koristi prosečno sto reči, a skoro trećina osnovaca u svom pisanom izražavanju koristi simbole preuzete sa računara i mobilnog telefona, pa recimo umesto slova „a“ koristi znak za internet „@“! Sve ovo su, nažalost, poražavajući i provereni rezultati istraživanja koje je sproveo beogradski Institut za pedagoška istraživanja.

Odnos prema jeziku oduvek je bio, kažu, odraz opšte duhovne klime i stila življenja. Gde smo se, usput, u tom odnosu svi pomalo izgubili kad danas čak i profesori srpskog jezika moraju da priznaju da se učenicima „lektira nudi po srednjovekovnom programu koji im je nezanimljiv, zato što tinejdžeri, zbog vremena koje troše na mobilne telefone, kompjutere ili gledanje TV programa „nemaju strpljenja“ da pročitaju knjigu dužu od 150 stranica“. Tužna srca, i nastavnici i profesori priznaju da osnovci i srednjoškolci pribegavaju već prepričanim verzijama knjiga iz obavezne lektire, od kojih se neke prodaju preko oglasa ili mogu besplatno da se nađu na internetu.

Ruganje sopstvenom jeziku

Većina onih koji na internetu „nalete“ na tekst  koji prepričava radnju romana „Romeo i Julija“ Vilijema Šekspira, najpre se „iskida“ od smeha, a samo retki ostaju zapitani gde je kraj izvrgavanja ruglu sopstvenog jezika. Jer, „Romeo i Julija“, ispričani jezikom tinejdžera izgledaju otprilike ovako:

- Romeo i Julija su Žabari iz Verone i oni se smuvaju. Međutim, matorci su im veoma zeznuti i uopšte se ne gotive, jer rade isti biznis, ali su u različitim ekipama. Strah ih je da ih ne provale i da im ne ukinu kintu, pa se viđaju tajno. I tako, oni nešto kriju i jedno drugom pričaju kako se vole. Na kraju, jednom prilikom upadnu u loš trip i roknu se.

Ništa bolje nije prošao ni Lav Tolstoj sa svojom „Anom Karenjinom“:

- Ana Karenjina je neka žešće dobra riba, ali udata za matorca duplo starijeg od sebe. Pošto je on bio mnogo mator, ona se smorila, pa na nekoj žurci upozna mladog, zgodnog frajera i počnu da se viđaju. Međutim, ona upadne u trip sama sa sobom da to nije u redu, pada u bedak i rokne se. Ovaj njen švaler crk'o od muke i ode na front, pa i on pogine. Za to vreme, neki mamlaz muva neku ribu, ali tip je smotan, pa na soma strana žvaće nešto i na kraju knjige je zaprosi.

Ono u čemu se svi slažu jeste da bi tehnološka dostignuća današnjice valjalo iskoristiti da se književna dela deci učine zanimljivijima, ali ne tako što će đaci sesti da odgledaju ekranizovanu verziju lektire i da smatraju da su tako završili sa njom. U tom smislu, sve nade polažu se u pojavu elektronskih čitača za knjige koji bi mogli podsticajno da deluju na razvijanje čitalačkih navika mladih ljudi, ali pod uslovom da im to ne bude  jedini kontakt sa književnošću. Ankete koje je sproveo Institut za pedagoška istraživanja ukazuju da je problem što ni roditelji decu ne podstiču na čitanje ličnim primerom, jer 60 odsto roditelja deci govori da je svet knjiga divan, ali sami nikada ne čitaju.

Lingvisti, psiholozi i pedagozi slažu se da je govorno-jezička kultura mladih na najnižim granama i da je problem što mladi svoj govor sa ulice unose i u učionicu, i u kuću. Jednostavno, ne mogu da naprave razliku gde je primereno da ga koriste. Osiromašenje rečnika prati i „dijeta znanja“, jer đaci sve manje znaju šta pojedini pojmovi znače i ne umeju da objasne pojave o kojima uče.

„Kul“, „ekstra“ i „vrh“

Još je veća katastrofa, kažu profesori, pisano izražavanje mladih. Poruke koje šalju mobilnim telefonom pišu se posebnim jezikom i tu su „svoji na svome“, zato što ih, koristeći  skraćenice i žargone, pišu tako da odrasli teško mogu da razumeju tu vrstu komunikacije. Stručnjaci tvrde da su, za generalnu nepismenost mladih krivi i mediji koji neretko promovišu siromašan i manjkav jezik, pa se zbog svega stiče utisak da mlade danas kao da mrzi da govore. Reči „ekstra“ i „vrh“ su u žargonu zamenile reč „super“, a za poruke na mobilnom ili preko fejsbuka mladi koriste desetak „smajlija“ kojima izražavaju svoja mišljenja ili osećanja. Čak i ovlašna analiza prepiske na internetu pokazaće vam da većina mladih ne zna ni upotrebu velikog slova, ni znakova interpunkcije, a upotreba stranih reči, najviše anglicizama, ali i reči iz uličnog žargona, dovela je do toga da roditelji gotovo da ne razumeju sopstvenu decu. Majka mladića koji joj se obratio sa „Kevo, brate, skuvaj mi fuka (kafu)“, požalila se novinaru „Politike“ da se ponekad pita da li sin i ona govore istim jezikom.

Lingvista Milka Canić iz popularne „Slagalice“, koja se emituje na RTS-u, javno se protivila upotrebi stranih reči, tvrdeći da je moguće zaustaviti njihovu najezdu.

- Danas je sve postalo „kul“ ili „ekstra“, uspesi sportista se „respektuju“, naše manekenke se slikaju za „buk“. Prosto je neverovatno koliko se srpski jezik unakazio –govorila je Milka «Slagalica», dodajući da je i sama kao mlada koristila, žargon i da govor mladih «nije opasan, ali postaje problem kad se upotrebljava u prilikama koje zahtevaju korišćenje književnog jezika, naročito na televiziji».

Ponekad izražavanje mladih, za koje kažu da ume da zaliči na bantu varijantu najuprošćenijeg američkog govora, zahteva „prevod“ na srpski jezik, pa će vam tinejdžeri objasniti da su neobično bliski oni za koje se kaže da su „u fajlu“, dok one koje ne vole „drže na stend baju“. Profesorka srpskog koja sprema učenike za prijemni u Gimnaziju opisuje razgovor sa učenicom koja joj javlja da neće doći na čas:

- Ćaos! Znači, nema šanse da se danas vidimo. Nemoj da se ljutiš, pliz. Nema šta mi se nije dogodilo. Neću da te smaram pričom, ali čuj samo brifing: kevu kaširali s posla. Pije one „kokice“ za smirenje i samo kunta. Taman ja to stavim na „ignor“, kad – ćale puk'o, komir'o se sa nekim pajtosima na splavu, dovela ga jutros murija. Posle toga upada šveca, sva zaroljana, šutn'o je dečko zbog neke ribe koja ima iseljeničku vizu za Kanadu. Zipa tu ljigu! Znači, ne da nisam u voznom stanju, nego moram da se resetujem. Idem da se onesvestim, pa ti se javljam.

Nisu deca kriva

Istraživanja pokazuju da 98 odsto srednjoškolaca ima mobilni telefon, a većina njih šalje desetak SMS poruka dnevno, dok pojedini za računarom, tokom raspusta, provedu i 15 sati tokom dana. Ipak, ne treba decu kriviti za loše navike, jer u Srbiji sve manje čitaju i deca, i odrasli. U mnogim gradovima u Srbiji nema ni jedne knjižare, ne kupuju se više, kao nekad „knjige za kuću“. Stručnjake, ipak, najviše  brine što polovina testiranih đaka u Srbiji jednostavno nema sposobnost za čitanje! Ne mogu da razumeju napisano! Profesori priznaju da se tokom školovanja previše insistira na učenju napamet i prostom reprodukovanju napisanih tekstova, ali da deo krivice snose i mediji koji utiču na stvaranje tipa ljudi koji ne misle mnogo i podložni su manipulaciji.

Kažu da su, u borbi protiv tuđica, Francuzi doneli zakon i spisak reči (preko 2.000), koje ne mogu da se koriste u medijima. Oni koji ih koriste rizikuju visoke kazne. Može li Srbija da uradi isto?

Istraživanja Instituta za psihologiju u Beogradu pokazala su da prosečan prvak, u razvojnom dobu kada fond reči treba da mu je oko 2.000, pravi rečenice koristeći jedva dve reči. Tvrdimo da su nam deca sve pametnija, ali praksa kaže da nisu i sve rečitija, zato što osmaci i veliki broj srednjoškolaca nemaju fond bogatiji od dvestotinak reči. Poređenja radi, prosečan Britanac zna oko 75.000 reči, a u svakodnevnom govoru koristi „samo“ oko 50.000. Osim toga, istraživanje na Harvardskom univerzitetu pokazalo je da je engleski svake godine bogatiji za oko 8.500 novih reči. Zbog globalizacije i faktora migracije, na raznim stranama sveta i dalje se gase jezici i dijalekti kojih ima, kako se procenjuje između četiri i šest hiljada. Profesor Dejvid Vilis, profesor lingvistike na Kembridžu tvrdi čak da će u narednih 200 godina nestati polovina jezika na svetu.

Zaveštanje o jeziku srpskog vladara Stevana Nemanja koje je, dok je ležao na samrtničkoj postelji zapisao njegov najmlađi sin sveti Sava, prvi srpski arhiepiskop, i posle osam stotina godina zvuči kao opomena za one koji umeju da je čuju:

- Čuvajte, čedo moje milo, jezik kao zemlju. Reč se može izgubiti kao grad, kao zemlja, kao duša. A šta je narod izgubi li jezik, zemlju, dušu? Ne uzimajte tuđu reč u svoja usta. Uzmeš li tuđu reč, znaj da je nisi osvojio, nego si sebe potuđio. Bolje ti je izgubiti najveći i najtvrđi grad svoje zemlje, nego najmanju i najneznačajniju reč svoga jezika. Zemlje i države se ne osvajaju samo mačevima i jezicima. Znaj da te je neprijatelj onoliko osvojio i pokorio koliko ti je reči potro i svojih poturio...

„Mač ima dve oštrice, a jezik na stotine...“ Ima li u Srbiji dovoljno onih da čuju fijuk tog mača koji kao da poručuje: „Posle izgubljene bitke i izgubljenih ratova ostaje narod. Posle izgubljenog jezika – nema naroda!“

 

                                                                                                M. M. Dabić

Ostavite komentar

Sva polja označena * su neophodna

0 Comments