Responsive ThemeForest Wordpress Theme Avada bigtheme.net/wordpress/themeforest/323-avada BIGtheme.net

Typography

Ocena korisnika:  5 / 5

Zvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivna
 

13. oktobar 2019.

Kraljevčanka Zorica Šćepanović, nastavnica istorije, zajedno sa 40 predstavnika memorijalnih centara, muzeja, NVO, inicijativa i pojedinaca iz 13 zemalja, imala je priliku da istražuje kako se Albanija suočava sa (komunističkom) prošlošću?

Zorica Šćepanović, nastavnica istorije iz OŠ “Petar Nikolić” iz Samaila, krajem septembra bila je učesnica studijskog putovanja i radionica u Albaniji, u okviru „Memory Lab“ platforme.

Memory Lab” je naziv za transevropsku platformu razmene u oblasti istorije i sećanja. Tu se već deveti put, od 2010. godine povezuju organizacije, institucije i pojedinci aktivni u oblastima memorijalizacije i obrazovanja o teškoj prošlosti (ratovi, masovni zločini, diktature). Ovo je – njena priča:

Izvaditi prošlost iz bunkera: Kako se Albanija suočava sa svojom (komunističkom) prošlošću?”

Zajedno sa 40 predstavnika memorijalnih centara, muzeja, NVO, inicijativa i pojedinaca iz 13 zemalja, imala sam priliku da istražujem posebnost albanske komunističke prošlosti.

Albanija je pod diktaturom Envera Hodze bila jedna od najugroženijih zemalja na svetu. Enver Hodža je brutalno zatvorio zemlju bodljikavom žicom i u svojoj paranoji od spoljašnjeg neprijatelja, naredio je da se izgradi oko 700.000 bunkera koji bi služili za skrivanje u slučaju napada neprijatelja. Nije bio imun ni na strah od unutrašnjeg neprijatelja, pa je u pola veka straha, tajna služba Sigurimi prisluškivala diplomate i sve one za koje se posumnja da nisu lojalni režimu.

Ljudi su prisluškivani, otvarana su pisma koja bi stizala iz inostranstva, špijunirao je komšija komšiju, brat brata, niko nije znao ko je špijun. To je dovelo do opšteg ćutanja. Deca su odrastala uz savete da ne govore, jer „i zidovi imaju uši“. Ljudi su ćutali, dok im je kroz propagandu plasirano kako žive u najboljoj zemlji na svetu. Nešto kao evropska Severna Koreja...

Bili smo stacionirani u Tirani, gde smo pored predavanja eminentnih stručnjaka, prezentacija o radu sa mladima i diskusija sa svedocima vremena, posećivali mesta sećanja. U Tirani smo posetili Nacionalni istorijski muzej, najveći muzej u zemlji, otvoren 1981. godine i “Kuću lišća”. Kuća lišća je muzej tajne službe. Iz sobe u sobu možemo videti istoriju kuće, istoriju tajne službe Sigurimi, sobu u kojoj se vršilo ispitivanje, mini bioskop sa propagandnim filmovima iz vremena komunizma, sobu sa “bubama” i drugom tehnikom za prisluškivanja, laboratoriju za proveru pisama pristiglih iz inostranstva. Takođe, mogli smo istraživati politička suđenja.

Imali smo čast da razgovaramo sa Uranom Kostrecijem, koji je 20 godina proveo u zatvoru.

U zemlji u kojoj nije postojalo pravo na privatnost, sa populacijom od milion ljudi 1945. i oko tri miliona ljudi 1990, oko 18.000 ljudi je uhapšeno iz političkih razloga. Od tog broja, oko 8.000 su bile žene, više od 1.000 ljudi je umrlo u političkim zatvorima, više od 400 je mentalno obolelo zbog tortura. Internirano je više od 20.000 porodica, čijih je oko 7.000 članova umrlo u internaciji. Šest hiljada ljudi je ubijeno sa ili bez suđenja, a među njima je bilo 450 žena.

Sledećeg dana putujemo za Špac. Špac je bio zatvor za političke zatvorenike, tzv. neprijatelje nacije i za one za koje se posumnja da bi pobegli iz zemlje. Na planinskom, nepristupačnom mestu, prinudno su obavljali teške poslove u obližnjem rudniku bakra, neki i po 20 godina. Razgovaramo sa svedokom vremena Zenel Drangu. Govori nam o strašnim uslovima života, o špijunaži i u zatvorima, o ubijanjima i mučenjima. Drugi deo posete posvećujemo predlozima za memorijalizaciju Špaca. Mirian Bllaci iz organizacije “Kulturno nasleđe bez granica“ nam prezentuje moguća rešenja.

Posetu Skadru započinjemo posetom muzeju “Kuća svedočenja i sećanja“. Albanija je 1967. godine postala prva ateistička država na svetu. Religije su zabranjene, a za učestvovanje u verskim obredima i posedovanje verskih knjiga, bile su predviđene najstrože zatvorske kazne, mučenja i ponižavanja. Džamije i crkve su ili rušene ili pretvarane u domove kultura, bioskope, sportske centre, javne toalete. Zabranjena je i upotreba svih jezika koji nisu albanski. Prema statističkim podacima, širom zemlje zatvoreno je 2.169 verskih objekata, od kojih je bilo 740 džamija, 608 pravoslavnih manastira i crkava, 157 katoličkih crkava, 530 tekija, turbeta itd.

Drugi deo dana posvećujemo tvrđavi Rozafi. Prelep pogled na grad. Na trenutak zaboravljamo mračnu istoriju Albanije. Mladi arheolog Helidon Sokoli nas vodi kroz hodnike tvrđave.

Svaki dan boravka u Albaniji započinjemo refleksijom, razgovorima o prethodnom danu. Vodi nas istoričar dr Nicolas Moll, koordinator i trener bez koga sve ovo ne bi bilo moguće. Posle razgovora na temu “Šta učiniti sa bivšim zatvorom Špac”, koji je danas napušten, krećemo put Kruje. U veoma živopisnom gradiću posećujemo Muzej Skenderbega, gde smo imali veliko zadovoljstvo da slušamo dr Armandu Kodra-Hysa, antropološkinju iz Centra za istorijska i i antropološka istraživanja. Istražujemo ulogu Skenderbega kao albanskog nacionalnog heroja u komunističkom razdoblju i danas. Inače, Armanda je često u Srbiji, odlično govori srpski jezik i među brojnim istraživanjima i radovima, mogu se naći i njeni radovi na temu mešovitih albansko-srpskih brakova.

Poslednjeg dana svog boravka u Tirani razgovaramo o sličnostima i razlikama komunističkog perioda u Albaniji i u ostalim evropskim zemljama. Završni događaj je otvoren za javnost – Prezentacija nalaza, zaključaka i pitanja na kraju Memory Lab studijskog putovanja u Albaniji i razgovor o budućim zajedničkim aktivnostima.

Naše studijsko putovanje se završava posetom Djirokastri. Ovaj grad-muzej udaljen 230 kilometara od Tirane je poznat i kao “kameni grad“, jer je sve, pa čak i crep na kućama od kamena. Grad je upisan u listu svetske kulturne baštine kao redak primer dobro sačuvanog otomanskog grada. Činjenica da je ovde rođen Enver Hodža je sačuvala grad od modernizacije, jer je još u njegovo vreme pretvoren u grad-muzej. Ovde je šetnja uličicama - šetnja kroz vreme. Obilazimo tvrđavu na brdu koja nadgleda grad, kuću Skenduli i imamo sreću da u gradu počinje festival.

****************************************************************************************************

Moj susret sa Albanijom, zapravo je počeo i pre sletanja na aerodrom u Tirani. Na aerodromu u Beogradu, slučajno upoznajem Adelinu, devojku iz Tirane koja studira u Beču. Dok čekamo let za Tiranu, pričamo o Beogradu, Beču, Tirani, ali i o zemljotresu koji je prethodnog dana zadesio Albaniju. Kada smo sleteli na aerodrom u Tirani, Adelina je predložila da ne idem taksijem do grada, već da će me ona odvesti do hotela. Sve Albanke i Albanci koje sam narednih dana upoznala u okviru Memory Lab programa, bili su takvi – izuzetno ljubazni, gostoprimljivi, otvoreni, duhoviti.  Ako ikada prevedem ovaj tekst na engleski jezik i pošaljem im, želim da znaju da sam pokušala poimenice da im kažem HVALA:  Dorina, Mirian, Eni, Helidon, Sabrina, Elian, Xherri.  Takođe, pozdravila bih nove prijateljice i prijatelje iz Škotske, Bosne, Slovenije, Francuske, Nemačke, Belgije, Kosova, Rumunije, Hrvatske, Crne Gore, Srbije.

****************************************************************************************************

Danas, posle teške prošlosti o kojoj je mnogima još uvek teško da govore, Albanija se može pohvaliti bogatom istorijom, ali i modernim putevima, hotelima, noćnim životom, plažama i prelepom prirodom, restoranima sa veoma maštovitom kuhinjom. Turizam se razvija. Godine 2004. gradonačelnik Tirane, Edi Rama dobija nagradu za najboljeg gradonačelnika na svetu. Imao je viziju da pređašnjem sivom, tmurnom, zapuštenom  gradu iz vremena komunizma da boje, pa je njegov projekat promene gradskih fasada u žive boje pozitivno prihvaćen.

U razgovoru sa Miroljubom Zarićem, ambasodorom Srbije u Tirani, koga sam srela na prijemu koji su za nas organizovale francuska i nemačka ambasada u rezidenciji nemačkog amasadora, saznajem da Srbi u Albaniju uglavnom dolaze individulano, najčešće na letovanje u Drač, manji broj u Sarandu. Žao mu je što se ne dolazi organizovanije, preko turističkih agencija, jer za sve godine njegovog rada u Tirani, nije zabeležen nijedan eksces. Smatra da su kod nas još uvek jake predrasude i stereotipi o toj zemlji. Kaže da je ovako nešto, kao što je Memory Lab, put ka razbijanju predrasuda.

****************************************************************************************************

Zahvaljujući neformalnom obrazovanju o teškim temama, u prethodnih nekoliko godina, posetila sam i Francusku, Izrael, Finsku, a od zemalja u regionu, BiH i Makedoniju.

Svoje učenice i učenike prvenstveno učim da budu dobri ljudi: da štite slabije, neguju dobre odnose u komšiluku, poštuju stare i njihovo iskustvo, da vole životinje, čuvaju prirodu, da nauče da prepoznaju opasne pojave u društvu i da nikada ne dele ljude po nacionalnoj i verskoj pripadnosti. O teškim temama iz istorije pričam shodno uzrastu učenika, posebnim pristupom, najčešće kroz radioničarski rad. Veoma mi je važno da im ličnim primerom pokažem kako se uči čitavog života.

                    Zorica Šćepanović

 

Ostavite komentar

Sva polja označena * su neophodna

3 Comments

  • Gost - Jovan

    Gost - Jovan

    Poštovani gospodine Milinko,
    vreme kada će se neki tekst objavljivati, ne zavisi od Zorice, već od kuće koja tekst objavljuje. Ne možete ni kuću KRUG napadati, jer su objavljivali tekstove vezane za današnji dan.
    Grad je mali, a vi baš malo obavešteni. Ako neko ima poštovanja prema današnjem danu, to je profesorka Zorica. 
    • Ime: Jovan
    • Gost - Милинко

      Gost - Милинко

      Јако тужно! Немам речи!
      Разочаран сам. Ко не нађе решење, нађе оправдање!
      • Ime: Милинко
  • Gost - Милинко

    Gost - Милинко

    Страшно је да се на данашњи дан пласира субполитички текст. Срам Вас било госпођо Зорице. Ако Ви немате поштовања према данашњем дану, како ћете научити нашу децу да воле своју земљу?
    • Ime: Милинко