Responsive ThemeForest Wordpress Theme Avada bigtheme.net/wordpress/themeforest/323-avada BIGtheme.net

Typography

Ocena korisnika:  5 / 5

Zvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivna
 

25. oktobar 2020.

Izgled lokalnog aerodroma, po sletanju na Ostrvo večitoog proleća, uplaši gotovo svakog turistu, ali – ubrzo otkrivaju sve lepote zemlje  čiji narod ima tako malo, ali se neizmerno raduje skromnom životu i u svemu uživa

U godini u kojoj je teško otputovati i do najbližeg mora, ima onih odlučnih koji stignu i do dalekih egzotičnih mesta. Takva je naša sugrađanka Ana Stojnić. I kad kreće na planinarenje u okolini Kraljeva ili po Srbiji, i kad reši da ode na Zanzibar! Sa grupom koleginica i saradnica bila je na ovom tropskom ostrvu u septembru. Putovali su u vreme kad se malo ljudi odlučuje na daleka putovanja i nisu se pokajali, naprotiv.

            - Afrika je stvarno nešto drugačije od svega što sam do sada videla. Putovala sam po Evropi, ali kad se sve sabere, svi smo mi deo slične kulture. Afrika je čudo! Drugačije boje, mirisi, muzika, hrana... drugačiji ljudi. Materijalno imaju tako malo, ali nekako izgledaju zadovoljnije od nas, nasmejani, otvoreni, ljubazni i opušteni. Na Zanzibaru vreme teče lagano - puna utisaka Ana Stojnić priča za portal "Krug".

Karibu sana!

            Let do Zanzibara, ostrva koje se nalazi tik uz obalu istočne Afrike u Indijskom okeanu i deo je države Tanzanije, traje oko dvadeset sati sa presedanjem u Dohi. Ana kaže da je prvi šok na Zanzibaru već lokalni areodrom koji, da nije piste, izgleda kao oronula prazna autobuska stanica. Ipak, to su vrata kroz koja se ulazi u jedan novi svet, koji vas dočekuje sa "Karibu sana!" (Dobro došli!). Putuje se uskim asfaltiranim putevima kroz šume palmi i ostalog tropskog rastinja.

            Sledeći šok je dolazak na obalu i susret sa Indijskim okeanom.

            - Beskarajno plavetnilo ispred mene, sve nijanse plavog na nebu i na morskoj površini. Pod nogama sitan, mekan beli pesak, okolo raskošno zelenilo... Kao slika tropskog raja, velika scenografija koju je priroda stvorila za uzivanje i fotografisanje.  U jutarnjim satima na plaži su 'tačkice' jarkih boja, to su meštanke obmotane šarenim maramama koje skupljaju morske plodove. Na našoj plaži je bila ogromna razlika između plime i oseke, pa kad se okean povuče, alge i i račići budu dostupni. Kad je oseka, nismo mogli da plivamo, jer je plićak stotinama metara, ali zato se vide životinjice i koralni grebeni - ushićeno priča naša sagovornica.

Hakuna matata

            I pred ovakve nesvakidašnje bujne prirode, na Anu su najveću utisak ostavili stanovnici Zanzibara. Kaže da su otvoreni, nasmejani, ljubazni, prostosrdačni, veseli i nekako bezbrižni. Vrlo su tamne puti, vitki i žene i muškarci. Meštani uglavnom pripadaju Bantu narodu. Govore svahili jezik, ali većina zna engleski, a po veroispovesti su muslimani.

Kao kontrast bujnoj, raskošnoj prirodi, meštani Zanzibara, gledano iz našeg kulturnog miljea, žive materijalno vrlo skromno, pa i siromašno. To pokazuje i statistika: bruto društveni proizvod po glavi stanovnika je deset puta manji nego u Srbiji:

            - Kuće u selu su kao nezavršene, nekima nedostaju prozori, nekima vrata, zidovi nemalterisani, krovovi uglavnom limeni. Ispred njih meštani prodaju voće, povrće, suvenire... Kad padne kiša, nestane struje, internet je slab. Ispred jedne kuće izneli su televizor, pa je velika grupa seljana zajedno gledala program. Materijalno imaju tako malo, ali kao da se više vesele životu nego mi. Bilo je uživanje gledati iskreno nasmejane ljude - kaže Ana.

            Glavne uzrečice meštana su "pole pole" - polako, i "hakuna matata" - bez brige. Jedan od "izleta" koji se pretvorio u vrlo emotivno iskustvo bila je i poseta seoskoj osnovnoj školi. Turistima je rečeno da na putovanje ponesu poklone za decu i Ana kaže da je bilo potresno videti koliku radost je kod nekog deteta izvala obična olovka, gumica, sveska, ili pernica...     

            - Mešavina kontraverznih osećanja: ne zna čovek da li da plače od tuge što su deca u školi bez prozora i bez učila, ili da se smeje što ih je usrećio, ili da misli o tome šta mi i naša deca imamo, a kako se olako prema tome odnosimo...

            Kao kontrast okruženju u kome uče, deca su čista, uredna i, kao i odrasli, vesela i otvorena. Ana kaže da su se sve vreme na Zanzibaru osećali potpuno bezbedno. U hotelskom kompleksu kao radnici u obezbeđenju rade komšije sa kopna, pripadnici čuvenog ratničkog plemena Masai, koji naseljavaju sever Tanzanije i jug Kenije.  

Cenkanje je obavezno!

Meštani Zanzibara uglavnom žive od trgovine: prodaju voće, povrće, začine, ribu i morske plodove, hlepčiće, kukuruz, papuče, marame, tradicionalne maske... Cenkanje ne da je poželjno, nego se podrazumeva kao deo rituala trgovine, pa su početne cene znatno više od realne i one za koju nameravaju da vam prodaju robu. Marketi su dobro snabdeveni i tu, naravno, nema cenkanja. Ana i ja smo zaključile da su cene na ostrvu nešto više od kraljevačkih, ali na nivou onih u Beogradu i većim turističkim centrima.

Zanzibarci su ekonomski zavisni od turizma i zato je ovo vrlo teška godina za njih. Većina turista dolazi sa "belih kontinenata. Ana kaže da je za nedelju dana boravka na ostrvu van svoje grupe videla samo desetak beloputih ljudi, što svedoči da na Zanzibaru turista gotovo i da nema. Ipak, u Stone Taunu, starom delu glavnog grada, ponuda je i dalje bogata.

Tropski raj

Iako je ovo ostrvo nadomak ekvatora, temperatura retko prelazi 33 stepena, čak i u leto, koje je od njih kad je kod nas zima. Zato Zanzibar zovu i Ostrvom večitog proleća. Još je poznatije kao Ostrvo začina i jedan od najvećih proizvođača karanfilića. Turistima su priredili posetu vrtu sa zasadima egzotičnih biljaka, i začinskih i voćnih, gde su bili u prilici da, osim poznatog, degustiraju i razno nepoznato voće. A sve vreme tokom boravka i razne morske plodove.

Nasuprot bogatom biljnom svetu, životinjski je na ostrvu skromniji, ali ne manje zanimljiv. U Jozani šumi, nacionalnom parku, živi retka vrsta kolobus majmuna, koja je na ovom ostrvu sačuvana od istrebljenja. Ana kaže da su miroljubivi, da se ne boje ljudi, ali ne vole da poziraju, pa je teško uslikati ih.

Na ostrvu Prison je kolonija džinovskih kornjača, koje su svojevremeno stigle kao poklon sa Sejšela i odlično se prilagodile. Imaju između 60 i 100 godina! Od domaćih životinja Ani su bile zanimljive krave:

- Jedan dan sam ugledala nestvarnu sliku, stado jednogrbih krava na plaži! Moja prva reakcija je bila: šta one ovde uopšte jedu?! Jer trave, onakve kakve je mi znamo, nema.

            Ako je životinjski svet na kopnu možda nešto skromniji, pod vodom je pravo bogatstvo. Raznobojne ribice, rakovi, pužići i školjke. Ali doživljaj za koji Ana kaže da ga nikad neće zaboraviti je - plivanje sa delfinima na otvorenom okeanu!

            - U nekoliko motornih čamaca izvezli su nas na pučinu. Opremili su nas vazdušnim prslucima i maskama za ronjenje. Plovili smo i plovili po okeanu i mislili da delfine nećemo ni videti, a kamoli plivati sa njima. A onda su odjednom povikali 'skačite, skačite!'. Po inerciji sam skočila i pogledala kroz vodu, bili smo u jatu delfina! Te čudesne životinje plivale su na nekoliko metara od nas. Ali zvuk motora ih verovatno iritira, pa ubrzo odjezde dalje. Mi se vratimo na čamac, pa opet preko okeana u potragu. Čamdžije su iskusne, nađu ih i opet začujemo 'jump, jump!' I tako smo nekoliko puta plivali među delfinima. Nezaboravan osećaj.

            "Svet je knjiga, a oni koji ne putuju, čitaju samo jednu stranicu" - napisao je još u 4. veku veliki hrišćanski filozof i teolog Sveti Avgustin. Zato je važno putovati kad god se može i gde god se može, ako ne do dalekog Zanzibara, onda do najbližeg grada ili planine. Važno je posmatrati, osluškivati, biti otvoren za nove ljude i doživljaje. Kao što je naša sagovornica Ana Stojnić, koja nam je približila daleko tropsko ostrvo, Zanzibar.

Radmila Vesković

fotografije Ana Stojnić

 

Ostavite komentar

Sva polja označena * su neophodna

0 Comments