Responsive ThemeForest Wordpress Theme Avada bigtheme.net/wordpress/themeforest/323-avada BIGtheme.net

Typography
Zvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivna
 

piše Tata Duki

Šta se dogodi kada se samo malo odmaknemo od kuće na kratak odmor koji nam vrati osećaj da smo živi tek van svakodnevne rutine i koliko je takav život lep?

Spuštamo se sa Tare, gledam kroz prozor autobusa koji se uvija serpentinama i vidim planinu po kojoj je božjom rukom rasejano mnoštvo kućica, belih, kao ljudsko seme na večnom zelenilu. Sve su tu negde, ali i dovoljno daleko jedna od druge, da se ne čuju ni kućne svađe, ako ih ima, da se ne vidi ono što ne treba, a opet dovoljno blizu da se komšija kroz prozor dozove na kafu...

Gledam tamno braon vevericu koja pretrčava put, nakostrešenog repa, popne se na bukvu i odande gleda belo bučno čudovište, koje je “pojelo” gomilu ljudi i tandrče niz asfalt...

Gledam gradić na obali Drine koji živi svojim usporenim životom, gomile zgrada koje su u neko bolje vreme započete i sad stoje kao zidine Skadra na Bojani, čekajući da opet dođe neko bolje vreme.

Usput, na mnogo mesta se popravlja put, zastajemo da propustimo kola i kamione iz suprotnog smera, vozač provlači autobus, nekad na samo par santimetara od mašina kojima prekopavaju, nasipaju, betoniraju...

Trojica radnika ručaju, tanjiri su na potpornom zidu pored puta, po četvrt hleba u ruci, kašikom zahvataju pasuljčinu, jednom iz džepa viri ljuta paprika... ručaju kao da su na nekom boljem mestu, kao da saobraćaj ne prolazi na manje od pola metra iza njih, zvaću i smeju se nečem, samo njima znanom...

Uz put, pored kuća, grobnice, ograđene betonskim zidićima, sa mermernim pločama. Nema groblja, taj koji je u toj kući živeo, ostao je tu, na par koraka od praga, da je i u onom životu čuva. Kuće zidane na kosinama, samo putem odvojene od reke koja je nekad bila spoj, a onda postala granica, međa preko koje se ne može, jer tamo žive neki drugi. Dojučerašnje komšije, a onda ljuti neprijatelji, koji se gledaju ne preko tarabe, nego preko nišana...

Pored jezera, sa one strane, minaret, kao dokaz da su tamo neki drugi, neki kao drugi... a ustvari ista muka pod drugim imenom...

Odvajamo se od Drine, na raskrsnici u autobus ulaze deca, školska, mali dečak, tri devojčice, malo starije i jedna devojka. Ulaze u autobus i pokazuju pretplatne karte... i putuju, sigurno više od 15 kilometara... svakog dana, iz škole, i u školu...

Penjemo se uz Debelo brdo i ulazimo u maglu... razmišljam koliko tu ima simbolike... posle odmora, u par dana sva četiri godišnja doba, od snega do sunčanog dana kad je dovoljna samo majica, povratak u maglu svakodnevnih obaveza, kad gubiš osećaj za vreme, za dane, koji se slivaju u jedan sivi tunel...

Stajemo pred jednom kafanom, istrčavamo do toaleta, i da popijemo kafu, ali .... keša nemam, a kartice ne primaju... Ništa od kafe, cigareta pored autobusa i idemo dalje ...

U  Valjevu zastajemo tek toliko da neki izađu i neki drugi uđu...

Putujemo dalje, Lajkovac, Ibarska... ulazimo u veliki prljavi grad...

Na stanici, podižem keša tek toliko da imamo za taksi... Izbegavamo one koji stoje na autobuskoj i zaustavljamo jednog usputnog...

Tovarimo kofere i sedamo, taksista pita gde smo bili, vozi nas poznatim putem, štajga, Slavija, pored Hrama, na Čuburu...

Objašnjavamo kako smo otišli i kako smo se proveli...

Kaže: “Moraću i ja, da povedem ženu i da malo pobegnemo, od svega, na par dana…”

Kažem, još bolje ako može trajno...

foro: Pixabay

 

 

 

 

Ostavite komentar

Sva polja označena * su neophodna

0 Comments