Responsive ThemeForest Wordpress Theme Avada bigtheme.net/wordpress/themeforest/323-avada BIGtheme.net

Typography
Zvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivna
 

piše Tata Duki

Rekao mu je da nikako ne želi da izbaci anđela koji čeka oprost. Dečko ga je gledao sa nerazumevanjem. - Kad budeš proveo život u kafani kao ja, shvatićeš...

Pera je završavao posao, čaše i šolje su se u redovima sušile, on je brisao mali rešo na kome je kuvao domaću kafu i čaj. Redovi flaša iza njega sijali s pod žućkastim svetlom. Na velikom ogledalu, sa pukotinom u donjem desnom ćošku, ogledali su se prazni stolovi i stolice.

Svi su otišli, samo je on još sedeo u svom ćošku i gledao kroz izlog. Pera je prošao kroz salu, podigao stolice na stolove i krenuo da čisti.

On je ustao, klimnuo glavom Peri i izašao. Svakog dana je bio tu, sedeo je u svom ćošku, tih i često zamišljen, kao da nešto čeka. Ujutru bi listao novine, bez nekog interesovanja, tek ponekad bi zastao i pročitao neki članak, ali bi i to brzo završio.  Ponekad bi sa nekim od stalnih gostiju odigrao partiju karata iili šaha, ali bi najčešće odbijao da učestvuje. Sedeo bi i sa nevelikim zanimanjem gledao nove goste, stare je već poznavao... iz viđenja. Niko nije znao ko je on i šta radi, o tome nikom nije pričao, ali je svakog dana sedeo tu, za svojim stolom, od otvaranja do zatvaranja. Pred njim je stalno stajala šoljica sa polupopijenom kafom i čaša za kiselom vodom, zimi bi ponekad popio čaj, alkohol retko i samo u nekim, samo njemu znanim prilikama. Nije se napijao, nije galamio, čak su ga i lokalni pijanci koji bi uveče svraćali na još po jednu pred odlazak kući, ostavljali na miru... Istina, bilo je par njih koji su pokušavali da ga uvuku u svoje priče, da možda iskamče neku turu... On bi se samo nasmešio i nastavio da gleda kroz izlog. Kad bi postajali naročito dosadni ili agresivni, Pera bi ih po kratkom postupku izbacivao napolje, a za kaznu ih nije primao u kafanu nekoliko sledećih dana... S obzirom da su kod Pere mogli da popiju poneku, onako na crtu, izbacivanje bi im teško palo... I kad bi im dozvolio da opet dođu, pazili su da ne prave gužvu i da njega ne gnjave...

Mnogi su od Père pokušavali da izvuku od priznanje o tajanstvenom gostu koji  je tu sedeo po ceo dan. Pera bi se samo osmehnuo i nastavio da toči piće i kuva kafe. Nije imao nameru da o njemu priča sa bilo kim. Nije bio čovek koji bi gurao nos u tuđe stvari, posebno nije voleo da širi bilo kakva ogovaranja.

Peri je on bio deo inventara, navikao se na njega i jednostavno nije ni pretpostavljao da bi mogao da dođe dan kad bi otvorio kafanu, a da se on ne pojavi, taman da popiju prvu kafu zajedno.

Okolina se menjala, okolo su počele da niču nove zgrade umesto kućeraka koji su tu bili oduvek, kroz kafanu su počeli da defiluju preduzimači, radnici, nabavljači, tu su potpisivani ugovori i bili bi zaliveni dobrom domaćom rakijom i vinom.

Žene koje su radile u kuhinji su vredno pravile ručkove za sve radnike koji su po ceo dan tu u blizini radili, kafana je bila puna, mesto se jedva nalazilo, čak su namernici ponekad sedali i za njegov sto, da popiju po piće na brzinu.

Na kraju je Pera od njegovog stola sklonio sve stolice, osim jedne i rešio problem. Poštovao je njegovu želju da bude sam.

Meseci su lagano prolazili, za njima i godine, Pera je postajao sve stariji, kosu su mu godine obojile i proredile, ali se neke stvari nikad nisu menjale. Svakog jutra, pola sata po otvaranju, vrata bi zaškripala, on bi ušao, pogledao Peru koji bi već nosio kafu i kiselu vodu, seo na svoje mesto i raširio novine. Izgledao je uvek isto, na njega godine nisu imale uticaja. I kako su godine prolazile, sve više se primećivala njegova žudnja, njegovo nestrpljenje... Nešto je čekao, a niko nije znao šta...

Okolina se promenila, neki novi ljudi su počeli da dolaze u kafanicu na ćošku, počeli su da traže i neka nova pića, ali je Pera tvrdoglavo odbijao da u šank unese bilo šta osim onoga što je oduvek držao. Žene u kuhinji, već u godinama, kao i njih dvojca, i dalje su spremale ono što su oduvek kuvale, vreme je u toj kafani zastalo da se odmori ... i zadremalo...

Jednog dana su se pojavili oni. Dvojica mušakaraca seli su u ćošak, pozvali Peru i dugo sa njim nešto pričali. Tražili su vlasnika, želeli su da kupe kafanicu. Pera im je objasnio da se vlasnik ne pojavljuje, ali da će mu preneti njihovu ponudu.

Počeli su da dolaze svakog dana i svakog dana bi im Pera rekao da ne mogu da se vide sa gazdom i da on ne želi da proda kafanu.

Ponude su počele da rastu, sve više, a onda su ponude zamenjene pretnjama.

Jedne večeri, u kafanu su ušli kratko ošišani momci i počeli da maltretiraju okolinu, da svojim napadno glasnim smehom i govorom ometaju mir oduvek tihe kafanice. Pera je ćutao, ali je počeo da se mršti.. Bilo mu je jasno ko su, ko ih je poslao i zašto su tu, ali nije mogao mnogo da uradi...Bilo ih je mnogo, bili su mlađi, jači, obesniji... Nisu ni izbliza bili u kategoriji pijanaca sa kojima je Pera umeo lako da izađe na kraj...

On je sedeo tih, kao i uvek, samo se malo namrštio, posebno kad su momci počeli i njega da zafrkavaju. Znao je da se to neće završiti tako lako. Pogledao je naviše, kao da očekuje neki odgovor, a onda se nasmešio, kao da ga je dobio, baš onakav kakav je želeo.

Nekih desetak minuta kasnije, ulicom je odjeknula sirena vatrogasnih kola. Veliki crveni kamion je stigao i iz njega su istrčali vatrogasci. Momci su zainteresovano pogledali , a onda su užurbano izleteli napolje. Veliki crni AUDI kojim su došli je goreo, iz njega su izbijali oblaci dima i veseli plamen, koji je gutao sedišta i tapacirunge. 

Momci su u očajanju gledali kako vatrogasci lome stakla i zalivaju auto vodom i penom. Besneli su, pretili, ali iz znatiželjne gomile, koja se okupila i sa tihim likovanjem gledala kako se skupi auto pretvara u zadimljenu gomilu metala, niko se nije našao naročito pogođen pretnjama.

Kad je vatra ugašena, stigao je i šlep, utovario spaljenu olupinu i otišao. Momci su se pokupili u taksi i otišli.

Sutradan su se opet pojavili kupci, ovog puta vrlo razdraženi, tražeći da se odmah vide sa gazdom. Pera je samo slegnuo ramenima i rekao da gazda i dalje nije raspoložen da proda kafanu.

On je gledao kroz izlog, onda je ustao i izašao.

Sačekao ih je naslonjen na njihova kola i kad su mu prišli, iz večne vijetnamke koju je nosio i leti i zimi, izvadio je koverat i dao najdebljem od njih, omalenom i u tesno odelo nabijenom liku kojem je kravata bila olabavljena, a na košulji otkopčano poslednje dugme.

Dok je debeli otvarao koverat, on se okrenuo i vratio na svoje mesto u kafanici.

Debeli je sa zabrinutošću pogledao fotografije i papire koji su bili u koverti, a onda je besno seo u kola.

On se smeškao dok je sedao na svoje mesto. Znao je da se oni neće skoro vratiti.

Po kraju su mnoga dvorišta bila zamenjena zgradama, ali je kafanica i dalje opstajala. On je i dalje svakog jutra dolazio i sedao na svoje mesto, listao novine i pio svoju kafu. I čekao... nešto...

Pera je sve teže hodao, godine i kilometri su lagano uzimali svoj danak. Jednog dana su u kafanu počeli da dolaze mladići u potrazi za poslom.

Jedan od njih, omaleni, se Peri svideo i Dečko je počeo da radi. Pera mu je objasnio šta i kako, da svakog jutra, pola sata posle otvaranja mora da bude gotova kafa za stalnog gosta. Dečko je vredno radio, točio piće, kuvao kafe, ali mu je bilo vrlo čudno što taj čovek tu sedi po ceo dan i nekako mu izazivao nelagodu. Osećao se nekako skučeno, kad god bi pogledao tog tihog gosta koji je po ceo dan pio kafu, i gledao kroz izlog kao da nešto čeka..

Želeo je da tu staromodnu kafanicu nekako modernizuje, da od nje napravi nešto lepše, savremenije.

Pera nije hteo ni da čuje, odbijao je svaku misao o promenama, navikao je na to kako je kafanica izgledala, ko je u nju dolazio, nije želeo da se od tog toplog i ugodnog mesta  napravi samo još jedan moderni kafić, bez duše, bez šmeka, bez onog kafanskog mirisa dima i kuvanog jela...

Dečko je svakog dana pokušavao da unese neku promenu, na kraju je od Pere tražio da promene raspored stolova i da se njegov sto zameni separeom.

Pera se samo nasmejao i odbio. Rekao je da tu ne sme ništa da se menja.

Kad ga je Dečko zapitao u čemu je stvar, rekao mu je da nikako ne želi da iz kafane izbaci anđela koji čeka oprost. Dečko ga je gledao sa nerazumevanjem.

- Kad budeš proveo život u kafani kao ja, shvatićeš... Do tada, ništa ne diraj...

Dečko je odmahnuo glavom, ali mu i dalje taj tihi gost nije bio jasan... I rešio je da otkrije njegovu tajnu. Jedne večeri je zamolio Peru da ga ranije zameni, a on se sakrio, čekajući da taj tihi gost krene...

I on je izašao, a Dečko je krenuo za njim. Zašao je iza ćoška i ukočio se...

On je stajao u senci, protežući se, na njegovim leđima su blještala velika bela krila. Pogledao je Dečka, nasmešio se i nestao...

 

Ujutru, pola sata posle otvaranja, stalnog gosta stolu  je čekala topla tek skuvana kafa...

Ostavite komentar

Sva polja označena * su neophodna

0 Comments