Responsive ThemeForest Wordpress Theme Avada bigtheme.net/wordpress/themeforest/323-avada BIGtheme.net

Typography
Zvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivna
 

piše Tata Duki

Spavao je sve manje, jeo sve ređe, pio samo kad je morao... ali je svakog dana silazio na obalu i provodio sve više vremena gledajući vodu koja teče

Sedeo je pored reke, gledao u zelenkastu i mutnu vodu, bez misli, bez osećanja, otupeo i prazan.

Pokušavao je da se priseti kad je počeo da se kameni... i nije baš uspeo... Nije se to desilo odjednom, bio je to proces koji je trajao i u kojem je mogao da prepozna neke trenutke, ali samog početka se nije sećao.

Kao klinac, bio je povučen, iskompleksiran svojim izgledom, ali to je tada, u pubertetu, bila bolest od koje su svi bolovali. On se sa tim borio tako što je pravio gomile šala, uspelih i manje smešnih, na račun svog izgleda, ponašanja... svega...

U društvu je bio omiljen baš zbog toga što je umeo da istrpi i surove šale na svoj račun, i da uzvrati još gorom...opet na svoj račun... i sve je bilo super...naizgled...

Vremenom su te šale počele da ga povređuju, ali on to nije pokazivao, smejao se zajedno sa svima i uzvraćao... ali je svaka ta šala napravila maleni, skoro nevidljivi ožiljak na duši... i vremenom su se ti ožiljci umnožavali i otvrdnjavali... Napravila se kora oko njegove duše, koja je svakog dana bivala sve tvrđa dok, vremenom, nije postala tvrda kao oklop, tvrđi od najtvrđih...

Unutar tog oklopa, njegova duša se koprcala. Tražila je nekog pred kim bi mogla da tvrdi i neudobni oklop skine i pokaže se onakva kakva je, sa svim svojim manama i vrlinama... Ali, on nije dozvoljavao da taj oklop spadne... gotovo nikad...

Da, bilo je nekih ljudi pred kojima bi oklop spao, na neko vreme, u nekim situacijama... I duša bi zapevala, srećna što je našla nekog sebi sličnog i srodnog... sve dok se ne bi desilo, a uvek bi se desilo, da taj se taj neko poigra njegovom dušom, nekad zbog zlobe, isprva skrivene, nekad jednostavno zato što im se moglo...

I duša bi, povređena, opet navlačila oklop, pravio bi se ravnodušnim dok je iznutra krvario, izboden oštricama tuđe sujete, samoživosti ili obične zlobe...

I zaricao se da više neće tako, da će i on postati zao, proračunat, licemeran... i sve bi to trajalo neko vreme... dok oklop ne bi postao suviše tesan za njegovu dušu... i opet bi naišao neko pred kim bi se razotkrio... i uživao u srodnosti, u sličnosti, i zajedništvu... sve dok se po hiljaditi put ne bi desilo isto... i opet bi se sakrio u neki ćošak samog sebe, da se krpi i liže rane i ranice...

I opet bi se zaricao da više neće tako... do sledeće prilike...

Oklop je spadao i raspadao se, ali bi se opet stvorio, svaki put malo teži i tvrđi dok na kraju nije postao toliko tvrd i težak da ga je pogurio, pobeleo mu kosu i na lice navukao bore i izgled mrzovoljnog i mračnog starca...

Sve je manje stvari uspevalo da ga nasmeje, sve je manje stvari bilo kojima se radovao, bivao je sve mračniji i mrzovoljniji...

Sve mu je smetalo: i tuđi smeh, i galama klinaca pod prozorom, i smešni filmovi...

Teret je samo ponekad uspevao da skine tako što bi ga bacio u reku...

Ne bukvalno, jer je taj teret bio nevidljiv svima, osim njemu, ali bi sedenje pored reke sa njega skidalo tu kamenčinu, koja mu je sedela na ramenima i stiskala mu dušu...

I što je teret bio teži, sve češće mu je trebalo to sedenje... ponekad je nosio štapove kao izgovor za beskonačan boravak pored vode, izgovor pred sobom, više nego pred drugima... za koje ga je, vremenom, sve manje bilo briga..

Prijao mu je taj boravak pored reke, prijalo mu je da se izgubi u vremenu i prostoru, samo da bude tu... bez sata, bez kalendara, bez mape... gledao je kako voda protiče, kako odnosi njegove brige, probleme, kako mu leči dušu, kako spira sve one rane i ranice godinama gomilane...

Provodio je vreme tamo sve češće, dok mu to nije postala svakodnevna obaveza, jača i od svih drugih rutina... Spavao je sve manje, jeo sve ređe, pio samo kad je morao... ali je svakog dana silazio na obalu i provodio sve više vremena gledajući vodu koja teče, koja se uvija oko stubova mosta, koja naleće na panjeve i kamenje i nastavlja dalje... nepovređena...

Želeo je da bude kao voda, da može da prođe svuda, da bude tako mekan i neuhvatljiv, da, kao reka napravi vir u koji će uvući sve što pluta, potopiti i udaviti... i nastaviti, nepovređena i neoštećena, dalje, ka nekoj novoj vodi...

Sve više vremena mu je trebalo da se iz tog mira i spokoja vrati u svakodnevni život, u brzinu, u haos, u buku... Smetalo mu je kad ne bi mogao da siđe do reke, ali se dešavalo, retko, da po nekoliko dana ne siđe na obalu...

Jednom, nakon što je prošlo puno dana otkako nije silazio na reku, ostao je i posle zalaska koji je jako voleo... Noć je padala, buka se smanjivala, gužva na obali je jenjavala... a njemu je sve to prijalo... Ostao je tu i kad je mrak već pao...

Letnja jara je polako bivala odnesena rekom, negde nizvodno, daleko, a on je još uvek sedeo i uživao... Noge su mu utrnule, ali nije obraćao pažnju... suviše mu je bilo dobro, baš tu, baš tako, baš tada... Noć je prošla za tren, a njemu se nije odlazilo... Nije imao gde da ide, nije želeo nigde da ide...

Sve dnevne obaveze su postale samo izmaglica u koju je trebalo da se vrati, strašna izmaglica koja mu je izvlačila snagu, volju za životom, svu preostalu radost... A ovde toga nije bilo... nije bilo ničega...samo mir, spokoj...tišina..u koju je sve dublje uranjao..

Nije ni primetio kad je njegov oklop postao toliko tvrd i težak da mu nije dozvolio ni da se pokrene... Isprva mu je to malo smetalo, a onda je rešio da sve to i nije strašno... biće tu, pored reke... niko ga neće dirati, niko ga više neće povređivati...

Klinci koji su naišli ujutru, vraćajući se iz provoda, zastali su pored njega, pogledali ga, ali njega nisu videli... Tu je bio samo jedan veliki kamen... malo čudan, ali kamen.

Seli su na njega, malo se odmorili i nastavili...

On se isprva čudio što ga ne vide, hteo je da im kaže da siđu sa njega, da ga pritiskaju i guše, a onda je shvatio da mu i ne smetaju... da su to samo klinci, nečija deca koja će, koliko sutra, postati isti onakvi ljudi od kojih je bežao...

Odlučio je da istrpi njihovo društvo i sačeka da odu... Kad su otišli, bio je ponovo srećan… sam i srećan...

Nekoliko dana kasnije padala je jaka kiša i reka je narasla... zamutila se i uskovitlala... Stigla je do njega, hladna i mutna, polako počela da ga zapljuskuje, a onda ga i pokrila i povukla...

Nije mu smetalo to što je sad u reci, znao je da će voda uskoro opasti i da će opet biti na suvom, ali ga ni to nije uzbuđivalo... jednostavno, bilo mu je dobro, baš tu gde je...

Zima je prošla, a da nije ni primetio... voda je opet bila visoka i divlja, a onda je počela da opada... Površina je bila blizu, skoro na dohvat ruku... koje više nije ni imao...ali mu ni to nije smetalo... bilo mu je dobro...

Nije se bojao samoće, bila mu je prijatelj, bila mu je zaštitnik od sveta, od svega što ga je plašilo i povređivalo...

Tog leta, kad je voda pala toliko da je mogao da vidi nebo, na njega je naleteo čamac... Iz čamca su psujući iskočili alasi... Korito je bilo oštećeno i voda je počela da ulazi u njihovu šajku...

- Pa, otkud ova stenčuga ovde... Sad ne mogu da priđem obali...a i korito sam probio... E, nećeš ga, majci...

Iz kabine je izneo veliki čekić i počeo da lupa po kamenu... Isprva su otpadali mali komadići, a onda sve veći i veći... Kad je od kamena uspeo da odvali skoro pola, izneli su ga iz vode, stavili na betonsku stazu i nastavili da udaraju...

- Šta ćeš sad...

- Ma, napraviću kamen za kupus, kad sam već imao štetu, da napravim i neku korist...

Udarali su naizmence, kamen se opirao ali je na kraju pukao... raspao se na nekoliko manjih komada i iz svakog je poteklo po malo krvi...

 

Njegova duša je letela između tih komada, neodlučna gde da se vrati, a onda je jednostavno odustala... i ostala tu, pored vode, ne bi li našla neki drugi kamen... za sebe.

Ostavite komentar

Sva polja označena * su neophodna

0 Comments