Responsive ThemeForest Wordpress Theme Avada bigtheme.net/wordpress/themeforest/323-avada BIGtheme.net

Typography
Zvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivna
 

piše Tata Duki

Za trenutak se divio svojoj velikodušnosti, a onda ga je glasić podsetio da nikad to nije bio, podsetio ga je da je kukavica koja satima stoji ispred tih vrata bez hrabrosti da ih otvori i uđe

Stajao je pred vratima i razmišljao. Plašio se da ih otvori. Iza tih vrata su bili svi njegovi strahovi, sve nedoumice, sva strepnja koja ga je svakog dana sve više lomila. Danima je već smišljao odgovore na sva pitanja koja bi mogla da mu budu postavljena, smišljao je scenarija i reakcije, ali ništa nije moglo da ga pripremi na ono što ga je očekivalo. 

Sećao se svojih reakcija i razmišljanja, sećao se kako je nadmoćno odmahivao rukom, sa koliko je lažnog saosećanja tešio druge... a sad je došao red na njega...

Bojao se, želeo je da neko drugi uđe i dobije tu presudu koja je njega čekala, želeo je da se ta težina svali na nekog drugog, a da on opet može nehajno da odmahne rukom i izjavi kako to nije ništa, kako se danas takve situacije lako rešavaju...

Ali, to su bili neki drugi, i nikom nikad nije bilo tako kako je sad njemu... niko to ne može da razume...taj strah, bol, sumnju ... A nikog i nema sa kim bi to podelio... Ionako to niko ne bi mogao da razume... to, kako je sad njemu... Niko, čak ni oni koji su prošli kroz to...

To, njihovo, ma to nije bilo ništa, puno frke ni oko čega, ali sad, sad kad je njemu potrebna uteha nikog nema, niko ne saoseća sa njim, niko ne zna kako je to...

Svi njihovi životi, svi njihovi strahovi, strepnje, sumnje i nedoumice, ma sve je to ništa... jedno veliko ništa... spram onoga šta se njemu sada dešava...

Pogledao je ruke koje su lagano podrhtavale... mora da se smiri, mora da bude snažan i smiren... Ne sme da pokaže koliko se boji, jer... oni su strašni, prepoznaće njegov strah i ismejaće ga... a to... to ne bi mogao da istrpi... Ko zna šta bi bilo kad bi videli da se boji...

Duboko je udahnuo i zatvorio oči..Pokušavao je da se seti svih onih pametnih reči, svih onih motivacionih pasusa, pročitanih i naučenih, ponavljanih svakog jutra, čim bi ustao... Ništa... prazno... ničeg nije mogao da se seti, osim jedne rečenice koju je skoro i zaboravio, a koja mu se sad javljala, opet i opet, koju nikako nije mogao da izbaci iz glave... Ponavljala se kao reči neke glupe pesmice koja bi mu se ponekad usadila u misli toliko da bi po ceo dan pevušio strofu ili stih, sve dok ne bi potpuno izgubila smisao... makar da je neka pesma... “Čovek sebe najbolje s’ebe”...

Otresao je glavom, pokušavajući da tu glupu rečenicu izbaci iz misli... ništa, samo još jače i besmislenije...”Čovek sebe...”

Pored njega je stala ženica, jedna od onih sivih, neprimetnih žena pored kojih bi prolazio svakog dana, ne primećujući ih... A i zašto bi... nisu one mogle da imaju pojma ko je on, inače...

Nešto je rekla, ali on, zabavljen mislima nije čuo šta hoće...

Pogledao je upitno..

- Izvinite, mogu li da uđem, znate, jako žurim deca su mi sama....

Kad mu je doprlo do svesti šta je rekla i šta hoće, isprva se trznuo... Kako da uđe, ona pre njega, šta ga briga za njenu glupu decu i što su sama... U prvom trenutku je hteo da se isttrese na nju, a onda se setio zašto je tu i zašto ne ulazi...

- Ma, naravno, samo izvolite, nema problema...

Za trenutak se divio sebi i svojoj velikodušnosti, a onda ga je glasić podsetio da nije baš velikodušan, da to nikad nije ni bio, podsetio ga je da je kukavica koja satima već stoji ispred tih vrata bez hrabrosti da ih otvori i uđe.

I taj glasić... zlobni i pokvareni... znao je sve njegove tajne, sve njegove mane i strahove, sve ono što ga je bilo strah i sebi da prizna... sve ono zbog čega ga ikad bilo stid, sve je znao... I uvek, u najgorem trenutku je bio tu, da ga podseti, da ga bocne, da mu uništi samopouzdanje, da ga zalije stidom i potopi u sramotu...

- Ućuti...

Nije ni bio svestan da je to rekao glasno i osvrnuo se da vidi da li ga je neko čuo.

Žena na drugom kraju hodnika je podigla pogled sa papira koje je prelistavala, pogledala ga, ne primećujući ga i vratila se svojim papirima.

Odahnuo je... još mu samo fali da neko pomisli da je lud... Osvrnuo se još jednom, za svaki slučaj, a onda se zagledao u vrata...

Sad će ova ženetina da gnjavi, moraće satima da čeka dok ona tamo završi... šta već ima... da završi... Sigurno će ih iznervirati, pa će on da nastrada... Svu nervozu će istresti na njega, ni krivog ni dužnog... Bolje da je on ušao, kad je već mogao...

Za trenutak je poželeo da uleti unutra, da je uhvati za uši i izbaci napolje...Skoro da je pružio ruku i uhvatio se za kvaku...ali je u poslednjem trenutku odustao...

Ne treba to da radi, šta će misliti o njemu, nije on seljačina, on je lepo vaspitan... a i šta sad, niko ga nije terao da je pusti preko reda...

Usta su mu se sušila, postajao je nestrpljiv, želeo je da uđe, ako može ovog trenutka, da završi što pre, nije više ni važno, samo nek se završi, pa kako god bilo...

Otišao je do automata, malo dalje niz hodnik, iz džepa izvadio novčanicu i dugo razmišljao koje piće da uzme... na kraju je odustao i otišao do WC-a, iz šake popio par gutljaja, ovlaš se umio, zagladio kosu, primećujući koliko se proredila, pogledao se u ogledalo i zadovoljan onim što je video, izašao u hodnik...

Ona vrata su bila otvorena, ona ženica je  izašla, a neko je već ušao...

Pobesneo je... na sebe, na situaciju, na to što je morao da ode da pije vode, na čekanje...

Žurnim korakom je prišao vratima i otvorio ih...

- Molim vas, sačekajte, vidite da ovde već ima nekog...

Želeo je da vikne kako je on na redu, kako nije fer i kako čeka već onoliko vremena, kako se taj neko uvukao preko reda dok je on bio u WC-u...

Zatvorio je vrata, pažljivo i stao ispred... Neće maći odavde dok ne bude na redu...On je prvi na redu i nikom više neće dozvoliti da upadne samo tako...

Kakvi su to ljudi, samo upadaju, on nikad nije bio takav...

Glasić se smejao grohotom... podsetio ga je kako je sa nipodaštavanjem gledao rulju dok su ga uvodili i prozivali preko reda... kako je tada bio pun sebe, kako se sebi činio važan... a sada...

Stajao je pred tim vratima, mrzeo je sebe, mrzeo je ta vrata, situaciju u kojoj je, sama činjenica da zavisi od nekih iza tih vrata ga je činila besnim i bespomoćnim...

Kako bi voleo da može da im nekako pokaže ko je on i da ne mogu tako sa njim...Da uleti unutra i drekne, da lupi šakom o sto, da se preseku i uplaše, da mu se izvinjavaju što su ga ostavili da čeka ispred...

Već je počeo da se smeška, zamišljajući njihov strah i zbunjenost, njihovu poniznost pred njim... Ah, kako će im on pokazati, kako će ih dovesti u red... Već je video sebe kao osvetnika za sve one koji su ikada stajali pred tim vratima i čekali, strahujući kao što on sad strahuje... kako će mu biti zahvalni što je rasturio tu bandu koja misli da je moćna, koja igrom bezvezne slučajnosti drži ključeve mnogih sudbina... Neće više moći tako, došao vam je kraj, bando bedna...

Prekinulo ga je škripanje vrata...

Odskočio je dok su se vrata širom otvarala...

Onaj bezveznjaković koji se uvukao preko reda je izlazio, namrštenog lica i ruku punih papira...

Vrata su ostala otvorena...

Zavirio je unutra i video ih... Sedeli su za dugim stolom, namršteni, preturajući papire....

Ušao je i tiho zatvorio vrata za sobom...Nakašljao se tiho, ali niko nije obraćao pažnju na njega...

Stajao je, nervozno cupkajući u mestu, očekujući da ga neko primeti, a onda se osmelio. Nakašljao se ponovo, da pročisti grlo i rekao...

 

- Dobar dan...

Ostavite komentar

Sva polja označena * su neophodna

0 Comments