Responsive ThemeForest Wordpress Theme Avada bigtheme.net/wordpress/themeforest/323-avada BIGtheme.net

Typography

Ocena korisnika:  0 / 5

Zvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivna
 

piše Tata Duki

Samo prolaznost nikada ne prolazi, dok se život troši u borbi da za sobom nešto ostavimo, izbegavajući da mislimo kako će, pre ili kasnije, i nas otpratiti tamo odakle se niko nije vratio

Kad sam, još otoič, bio mlad i lep, kad sam tek izrastao iz kratkih pantalona u ovaj svet, svakog dana sam otkrivao po nešto novo.. Muziku, knjige, slike, pozorište, operu.. i sve mi je prijalo... i neki red je postojao...u svemu

Muzičari (mislim na rock) su imali tu negde 30-40 godina, matorci u najboljim godinama, pravili su neverovatne stvari koje smo mi, tadašnji tinejdžeri gutali, oduševaljavali se i pokušavali da nekako “skinemo” i odsviramo tu magiju koja je do nas dopirala iz belog sveta.

Glumci su bili tu negde ili malo stariji, nisu bili baš vanzemaljci, više zbog toga što si ih mogao sresti na pijaci ili u piljari na ćošku.. .još češće u kafanama u kraju... Zoran Radmilović, Đuza Stojiljković, Dragan Nikolić… da ne nabrajam dalje, ali si mogao da ih vidiš, da im poželiš dobar dan, tražiš autogram, čestitaš na ...nečemu... Osim Đuze, koji je uloge učio hodajući i nije baš voleo da ga se u tome prekida...

Slikari su većinom bili davno mrtvi, one žive nisam baš razumevao, tako da tu i nije bilo nekih problema..

Pisce nisam baš znao po liku, ali su i oni imali svoja pojilišta, počev od kluba književnika, pa nadalje, kako je kome odgovaralo, što parama, što afinitetu..i moglo ih se sresti, slušati, ponekog i upitati za neki savet… ako te baš zanimalo..

Godine su prolazile, muzičari su još uvek bili tu, starili su sa nama, ali su se pojavljivali i neki novi klinci, naših godišta i postajali “neko”... Bajaga, Žika, Cukić, Koja, Mladen, Gile... Svi oni su se tih godina borili za neko svoje mesto, na policama prodavnica gramofonskih ploča i u našim srcima... I dobijali su našu podršku, bili smo i mi ponosni što neko naših godina izaziva euforiju u masi, što curice vrište uz neke naše... Da, smatrali smo ih našim, najpre zato što si ih mogao videti na basketu ili fudbalu na terenčetu u kraju, što su tada još imali vremena za neke obične i svakodnevne stvari...

Pojavljivali su se i neki novi glumci, ali su tada još uvek bili u senci Bate, Bore, Josifa, Pavla... i mnogih drugih koji su tada bili lična karta srpske glumačke scene...

I neumitno, vreme je činilo svoje, mada smo se svi mi sebi činili večno mladi i besmrtni... Poneka smrt nekog iz naše okoline je više bio tužni eksces, nego pravilo... a ti ekscesi su imali svoje najave i opravdanja... najčešće su to bile smrti od predoziranja, udesa, slučajevi koji bi nas na kratko osvestili i trgnuli, ali život je išao dalje...

Prvi put sam se trgnuo, ozbiljnije, kad je jedan drugar iz gimnazijskog razreda umro, bez bolesti, najverovatnije od stresom izazvanog srčanog udara... Jedan od najboljih iz generacije (ovo nije “o mrtvima sve najbolje”), u najužoj konkurenciji za đaka generacije, završio arhitekturu sa odličnim prosekom, stvorio porodicu, napravio firmu... i onda kad su stvari počele da dolaze na svoje mesto, posle ručka i šetnje sa decom Zemunskim kejom, seo je i - ugasio se...

Prolaznost je nešto što nikada ne prolazi... Nastavio se život, želeli smo da to bude samo još jedan eksces, džomba na neravnom životnom putu, ali...

Nije prošlo mnogo, kad su počele da stižu slične vesti...

Razred nam se ozbiljno proredio...

Prošle godine smo pokušali da se okupimo... desetak nas je došlo, još desetak smo nabrojali onih koji nisu mogli da dođu i… to je to... Trećina našeg razreda više nije tu...

Smrt nam je uvek bila nešto što postoji, ali daleko, osim u tim nekim slučajevima...

A onda su došle devedesete, ratovi i slike smrti, svakog dana, svake večeri u sve dužim dnevnicima, koji su sa originalnih pola sata postajali sve duži dok nisu stigli na sat i po i  više. Smrt nam je postajala toliko bliska da smo se srodili sa njom i više nego što je normalno, postala je deo svakodnevnice, sumorne stvarnosti u kojoj smo živeli.

Neki su je viđali samo na televiziji, neki smo s njom bili i u bližim odnosima, dok smo učestvovali u ratu u kojem nismo učestvovali, u kojem smo bili prinuđeni da budemo dobrovoljci, ali smrt je tih godina postala naša svakodnevnica.

I od tada, smrt je postala nešto sa čime se srećemo svakog dana. Na stranu crne hronike, koje su oduvek bile rezervisane za slavne i “slavne”, mi ostali smo umirali tiho, sakriveni od javnosti koja je zauzeta tim slavnim, previđala nas male i obične, čiji su životi bili obični, a ni smrti se nisu razlikovale... i nikom nisu značile ništa, bile su to samo stavke u statistici, osim za neke bliske kojima je smrt svakog dana odnosila deo duše, deo života, komad srca...

Groblja su sve veća, sve duža i sve više vremena treba da se neko otprati do večne kuće... A mi pretekli imamo sve manje snage i vremena da se bavimo mrtvima, jer život... prolazi u borbi da nešto stvorimo, da za sobom nešto ostavimo, izbegavajući da mislimo o tome da će, pre ili kasnije, doći trenutak kad će i nas otpratiti na onaj svet.

I da će nas, u pola glasa psovati što smo morali da umremo baš tada...

Jeste li primetili da nam bliski umiru uvek u nezgodno vreme: ili je prevruće, ili je prehladno, ili je predaleko, ili je... nešto...

I jeste li primetili da umiru baš onda kad ste se najzad odlučili da sa njima provedete neki dan, da se ispričate, da se nauživate, da provedete kvalitetno vreme... i taman kad ste sve spremili, taj neko odluči da umre i pokvari vam sve planove...

Polako umiru neki naši heroji, neki idoli, neki nama dragi ljudi, otplačemo, odtugujemo i sećamo ih se, ali džaba...

Odlaze glumci, odlaze rokeri, odlaze operski pevači, odlaze i neki drugi heroji, kao Kastro, jedna od onih figura čiji značaj mnogima nije baš artikulisan, ali znaju da je on jedan od onih što je bio trn u oku Americi, što je već dovoljno da ga volimo... Če je davno mrtav, on je bio jedan od onih čiji smo lik nosili  na majcama, kao znak neznanog bunta, a Fidel je bio naš... ma skoro Srbin.... a eto - i on ode...

Odlaze i oni koje nikad nismo trpeli, ali su nas socijalne mreže dresirale da je važno da se čuje kako smo ih oduvek poštovali, slušali, gledali, ma bili skoro najrođeniji... Sačekajte da neko slavan i umre i videćete kako se svi lome da kažu mnogo lepih reči i zaslade svoju “tugu” patetičnim izjavama od kojih bi i pokojniku pozlilo… Proradi vikipedija i youtube i odmah su svi poznavaoci lika i dela tog nekog, koga do juče nisu ni primećivali...al’, šta da se radi...

I tako dođemo do trenutka kad i sami počnemo da listamo «Politiku» otpozadi, od, kako kaže moj otac, “božjih ukaza”...

I da se polako spremamo... sabiramo i oduzimamo, podvlačimo crtu, kao da možemo da odredimo kad će nam neko sklopiti oči...

I gledamo ko se sve već preselio i kakvo ćemo društvo imati tamo negde odakle se još niko nije vratio...

 

A do tada, prebrojavamo se, vrtimo kalendar, živimo svoje male živote i čuvamo ih, koliko možemo, pa dokle potraju...  

Ostavite komentar

Sva polja označena * su neophodna

0 Comments

Vreme

Kraljevo Serbia Fair (night), 3 °C
Current Conditions
Sunrise: 6:42 am   |   Sunset: 4:5 pm
88%     3.1 m/s     33.119 bar
Forecast
ČET Low: 1 °C High: 11 °C
PET Low: 1 °C High: 11 °C
SUB Low: 0 °C High: 11 °C
NED Low: 3 °C High: 11 °C
PON Low: 2 °C High: 6 °C
UTO Low: 1 °C High: 7 °C
SRE Low: 0 °C High: 9 °C
ČET Low: 4 °C High: 11 °C
PET Low: 3 °C High: 8 °C
SUB Low: 1 °C High: 7 °C