Responsive ThemeForest Wordpress Theme Avada bigtheme.net/wordpress/themeforest/323-avada BIGtheme.net

Typography

Ocena korisnika:  5 / 5

Zvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivna
 

piše Tata Duki

Ono što svi hoće, mi nećemo, ono što niko neće, mi hoćemo, a čak i ono što hoćemo – nećemo…

Prvo sam bio tužan, razocaran...što klinci kazu, u bedaku...

A onda sam počeo da razmišljam o nama, našim navikama, sudbinama, načinu razmišljanja, onom što nas čini onim što jesmo...

I stvari su legle na svoje mesto...

To smo mi, Srbi....

Ono što svi hoce, mi nećemo, ono što niko neće, mi hoćemo, a čak i ono što hoćemo – nećemo…

I tako su se demonstracije i završile...

Počelo je lepo, narodu je, navodno, bilo svega dosta, pa se digao iz fotelja ispred televizora i krenuo da ruši vlast... Fino... Ali...

Bilo je ovako: da se ne bi ogadili narodu: ‘ajde da nemamo nikog ko će da vodi i organizuje, nećemo partije i stranke, ‘oćemo mi sami...

Ali... Nećemo ni da se zameramo nikome, pa cemo da izbacimo sve neprimerene parole... nema “Vučiću, pederu”, da ne uvredimo LGBT, nećemo ni nacionalističke parole da ne uvredimo fine i politički korektne ljude koji bi možda došli, nećemo ni rasističke, ni ove, ni one i na kraju smo došli do toga da nećemo ni da protestujemo, jer ćemo da uvredimo neku babu iz Babušnice, kojoj je Vučic sasvim fin...

Opet smo to mi, čak i kad pokušavamo da budemo pravdoljubivi, kad nam je svega dosta, bude nam dosta  i nas samih...

I tako, odoše demonstracije, ništa se promenilo nije...

Samo smo svi mi postal malo finiji, preumljeniji, što mu je i bio cilj. Kako bi se reklo, tresla se gora, rodio se miš...

A preko svega, dobili smo LGBT premijerku koja je delom i Hrvatica... I?

Nikom ništa. Svi smo imali važnija posla, a i šta ima veze ko je premijer, kad će da bude veći fikus od fikus Mirka (sa sve kuvalom za kafu).

Ona će, kažu, da vodi računa o digitalizaciji i filmovima, a Ivica će da vodi politiku... Premijerka koja to nije i ne-premijer koji to jeste, a sve pod kapom vrhovnog bossa svega.

Čitam ovih dana kako je u Saudijskoj Arabiji napravljen mali državni udar, pa je mladac od 30-ak leta postao prvi u naslednoj liniji za mesto kralja. Inace ga zovu “ministar svega” pošto je bio (ili još jeste) ministar zaduzen za nekih sedam – osam oblasti. Dana iskustva u politici nerma, kažu da je prek i samovoljan, drzak i neumeren, da je izazvao ratove i krize gde je god mogao.

Kakve to veze ima sa nama? Nikakve, osim u jednom detalju.

Postao je to što je, ne zato što je pametan i sposoban, nego zato što je spretan u spletkama i beskrupulozan u izvršenju svojih namera.

Ako tamo propadne, mogao bi ovde da upadne u vladu... da nauči kako se te stvari rade...

Čitam mnogo ovih dana sve što mi padne pod ruku, i sviđa mi se Antonićeva kolumna, posebno što svaku u poslednjih nekoliko brojeva počinje ovim

Pamtite Srbi, niste vi krivi, vi ste žrtve, NATO je krivac, ko drukčije kaže – laže”

Treba to ponavljati svakog dana, da se ne zaboravi, da nas niko ne ubedi u suprotno, da nas niko ne uvede među one što su na nama isprobavali sve što su od oružja imali, što su na nas bacilli ono što ne bi smeli ni da imaju, ni da koriste... a pošto je skladištenje toga skupo, jeftinije je da se u ratovima protiv onih koje su prokazali kao zločince- to lepo potroši...

Čitam i da su u Holandiji priznali da su i njihovi vojnici krivi za Srebrenicu, onako pijačarski je to procenjeno na 30 odsto... pa još čitam da je ukupno nađeno 1.920 tela umesto  9.000 koliko nam stavljau na dušu, kao narodu... Ako je tačna ta formulacija iz presude i ako je tačna cifra iza koje stoje neke malo ozbiljnije organizacije, da li to znači da su Holanđani krivi za 600 mrtvih? I hoće li sad Holandija da uplaćuje trećinu para profitnoj organizaciji “Majke Srebrenice”? Da ne ostanu baš bez apanaže, kad su se tako lepo navikle na fine kuće, kola, putovanja i trgovinu pokojnicima?

Ali, da se vratim i na nas, Srbe... evo, i ja priznajem da sam se preumio... i priznajem da mi se sviđa tekst čoveka po imenu Aleksandar Lambros, čoveka koji mi ni po čemu nije blizak, čak mi se vrlo ne sviđaju mnoge njegove ideje, ali mi se ovaj tekst sviđa... toliko da sam se u njemu dobrim delom našao i sam...

Pročitajte ga, valjaće…

O ELITI KOJA SAMO TO NIJE

Jedna od epizoda iz osnovne škole koje se jasno sećam (a danas se pitam zašto i jesam li još onda naslutio da nešto nije u redu, čim je tako živo pamtim) jeste kako smo zezali izvesnu Marinu, kad nam je na velikom odmoru saopštila, sva srećna, da će je voditi na koncert Vesne Zmijanac.

Jao, seljanko, šta ti slušaš“, smejali smo se. Marina je bila i jedno od svega nekoliko dece koja su u školu za Uskrs nosila farbana jaja da ih tuca s drugom seljačkom decom. Već sam bio formatiran kao mali Jugosloven i komunista, i nisam imao nikakvu nacionalnu svest, tj imao sam jugoslovensku, što je i bio deo plana o čemu opet nisam imao nikakvu svest.

Bio sam od onih malih šminkera u razredu što slušaju stranu pop muziku, a od domaće pop, po mogućstvu hrvatski, jer naša je republika bila specijalizovana više za te seljačke masovne narodne zabave, uz prasence i radžu. Ko mi je generacija shvatiće o čemu pričam, i ta je podela, dionizijsko apolonijska akademski rečeno, išla po liniji vekovne okupacije naših bratskih naroda koji su, od kako je sveta i veka, tako su nas lagali, maštali samo o tome da se ujedine u jednu bratsku državu – naime, po liniji austrougarske, s jedne, i turske okupacije, s druge strane. Čak i najpovršnije upućeni u geostrategijske tokove, znaju da je to linija koju atlantistički stratezi nazivaju nekad eksplicitno nekad implicitno, civilizacijskom granicom. Po nesreći, ta granica ide pravo posred srpskih zemalja, što objašnjava opsednutost atlantističkih stratega Srbima. A vi, ako mislite da ste toliko bitni, da je neko opsednut vama, onda ste teoretičar zavere, ako kontate vic.

Mi, kojima je geostrateški namenjena ta periferija „civilizovanog sveta“ osuđeni smo da po svaku cenu budemo ekonomska, tehnološka, kulturološka margina. I da bi to i bili nije dovoljno samo neprestano nas politički zlostavljati na skali od lakšeg medijsko propagandnog maltretmana, pa sve do konkretnog i žestokog, genocidno-uranijumskog. Civilizacijski svet vam je onaj što igra valcere i jede zaher torte u baroknim salonima pozlaćenim kolonijalnom pljačkom, sve sprovodeći genocide u tročetvrtinskom valcer taktu. Necivilizovani, po nesreći mi, su oni koji bi da su slobodni, nezavisni i koji uz to imaju i nešto malo izvornog stvaralačkog genija, pa ne misle da su valcer i zaher i napuderisana perika vrhunac civilizacije. Štaviše, za razliku od nazovi civilizovanih kod kojih samo tanušni sloj bogate elite ima stvaralačkog impulsa, kod necivilizovanih stvaralačkim genijem je obdaren čitav etnos, o čemu makar u srpskom primeru svedoči narodna poezija i celokupan folklor. I da bi nas se držalo u toj projektovanoj poziciji kao što rekoh gore, nije potrebno samo neprestano nas zlostavljati, već je potrebno u tome imati i pouzdane pomagače, a gde ćeš naći bolje od iskompleksirane domaće elite. Baš onakve kakav sam ja i slični meni, dobri đaci koji su se sprdali s Marinom što ide na koncert Vesne Zmijanac, trebali da postanemo.

Decenijama kasnije nađe se Zmijanac i na mojoj youtube play listi. I to se zaista lepo venčava s mojom navikom da ponekad odem na koncert klasične muzike. Štaviše, dopunjuje se. Lejdi Gaga može biti avangarda samo nekome ko nije upoznat s ranim radovima (i stajlingom) Vesne Zmijanac. „Vranjanska svita“ u koreografiji „Krsmanca“ stoji na jednakoj nozi sa Morisovim „Bolerom“ u koreografiji Morisa Bežara, inače mojom omiljenom. S jednom razlikom, „Vranjanska svita“ je proizvod narodnog stvaralačkog genija, a „Bolero“ uglednih umetničkih akademija.

Ukratko, Vesna Zmijanac je visoka umetnost za sve hrvatske magazin-fosili-doris-boris i slične sraćkalice. Ona je umetnost i za sav onaj američki hip hop blek latino luftvafen sise i afričke zlatne rezerve na istetoviranom vratu uber treš guzotres. Uz to Srbi imaju i pop, a Hrvati nikad neće imati folk, takav nam kreativni potencijal. Hoću da kažem, onomad na školskom odmoru s Marinom, nije ona bila seljanka, već ja seljak, a ne bih ni to časno zanimanje da omalovažavam žargonskom upotrebom reči, pa ću reći da sam bio džiber.

Baš ko neki dan Nikola Kojo koji je na svom Tviter profilu okačio skrinšot televizije Studio B sa guslarom uz komentar „Staaaaara beogradska tradicija“. Baš tako, sa pet “a”, valjda da podvuče starinu tradicije. Možda pet “a” nisu slučajno otkucani. Rimljani su, naime, smatrali da se Rimljaninom ne može zvati neko kome preci pet generacija unazad nisu bili građani Rima. Možda je za Rim ova administrativna strogost opravdana, ali primenjena na Beograd dobija se da niko nije Beograđanin već da su svi seljaci. Što je ok. Ono što nije ok je to samoproklamovano beogradsko patricijstvo uz prateći prezir prema širokim masama pučanstva. Palatinsko brdo versus pučanskih nadžodžanih insula oko cirkusa Flavijusa, ili, prevedeno na beogradske prilike krug dvojke versus Kaluđerice. Dva klika na internetu i dođeš do podatka da je Nikolin deda protojerej iz Mostara, Hercegovac dakle. Epicentar guslarstva.

Gde je onda fasovao taj prezir? Kojo je od onih likova koji se broje u nekakvu srpsku umetničko-intelektualnu elitu, od onih vazda spremnih da podrže takozvane građanske inicijative, što se pojavljuju u takozvanim pristojnim i našminkanim iliti svezubenim političkim spotovima, urban lik, antiteza pinku, s par ozbiljnih uloga među kojima obavezno mora i da je neka na temu srpskog seljačenja poznatog kao srbovanje jer ako se Holivud uvaljao u govna do laktova mi moramo do ramena, što se šekspirovski teatralno klanjaju pred publikom u Sarajevu, uvek beogradsko mangupski spreman na nepodnošljivo lagani samoprezir.

Fasovao ga je gde i ja, u jugoslovenstvu u kome su Srbi imali da izleče sve komplekse inferiornosti takozvanih bratskih naroda i da se svedu na njihovu trećerazrednu habzburško provincijalnu meru. Setite se onog kvotaškog uguravanja u istu ravan epske srpske istorije i grofa Zrinjskog i nekakvog šatro prvog kamenog prestola nekog šatro slovenačkog kneza. Gde smo morali da se pretvaramo da je srpska državotvornost isto što i nekakva habzburška povelja na mađarskom s carskim obećanjem da će Hrvati jednog dana biti narod u okviru monarhije sa statusom slobodnih konjušara i s pravom da pevaju na zagorskom. Čim im pomognu da se reše Srba.

Vic je u tome što se pažljivo neguje mit da su Kojo i ala Kojo nekakva inteletualna gerila, poslednji gerilci u borbi protiv podivljalog srpskog nacionalizma, zračak kosmopolitizma u Srbiji koja je ostala zaglibljena u 1389, građani protiv seljaka i svezubi protiv krezubih. Vitez Kojo protiv srbovanja, jer guslanje je srbovanje. A od srbovanja nema ničeg goreg, to je kulturna praksa na margini civilizovanog sveta, onog na čijoj granici je valcer ostao da čeka da gusle zaćute, pa da uđe da nas privede senci habzburškog trona ili kuloaru klimatizovane briselske kancelarije. Stvarnost je potpuno drugačija. Ova isfabrikovana drugosrbijanska elita je zapravo sveprisutna. I količina medijskog prostora koji možeš da dobiješ zavisi isključivo od toga koliko si se ubedljivo legitimisao kao drugosrbijanac.

Drugosrbijanac je, da definišemo termin, onaj koji je usvojio ustaški narativ o Srbima kao civilizacijskoj margini kulturne Evrope i mit o velikoj Srbiji kao racionalizaciju za genocid niskog intenziteta u mirnodopskim i visokog u ratnim uslovima. To su oni što neprestano prde o srpskoj urođenoj nesposobnosti za građanski suživot u okruženju u kome je jedino Srbija istinski multietnička i multikonfesionalna. Što dalje neprestano upozoravaju na velikosrpske apsiracije i agresiju koja je tim veća i opasnija što su velika Hrvatska i velika Albanija realnije, jer Srbi nikad ne mogu da budu zadovoljavajuće mali da bi uspeli da nahrane hrvatsko-bošnjačko-šiptarsko-makedonsku fantaziju o sopstvenoj veličini.

To su oni koji se bave sopstvenim zločinima i čišćenjem sopstvenog dvorišta kao izrazom ultimativnog rodoljublja u paketu s potpunom neosetljivošću i pravedničkom strogošću spram srpskog stradanja i srpskih žrtvi. To su šampioni u zapadnjačkoj disciplini mentalne akrobatike konceptualizacije po kojoj su srpski ratovi za oslobođenje imperijalni ratovi srpske buržoazije a ustaški genocid „incident“ vekovne hrvatske emancipujuće težnje kojoj inače nema šta da se zameri. Oni kojima je nekakav fantomski memorandum impotentnih i potpuno irelevantnih srpskih akademika, inače nikad zvanično usvojenim, u istoj ravni sa Mein Kampf dok je Izetbegovićeva Islamska deklaracija, inače, istinski krivac za krvoproliće u Bosni, izraz emancipatorskih težnji još od bogumila jer su i Nemanjići bili genocidni. Oni kojima je ćirilica izraz primitivizma, provincijalizma i legitimizacije atlantističke civilizacijske granice pa bi da je ukinu. To su oni što se legitimišu kao kosmopolite i levičari sve ispijajući pićence (o trošku srpske vlade, ili srpskih poreznih obveznika) s perjanicama najbrutalnijeg i najkrvavijeg imperijalizma u istoriji čovečanstva, kao što je Bernar Anri Levi – „Hvala ti što si došao da nam objasniš koliko smo primitivni i samo da znaš, malo ste nas bombarodvali! Trebalo je još, pogledaj nas našta ličimo!“

To drugosrbijanstvo ili na ivritu „samomrzeći sindrom“ je, sasvim suprotno mitologiji koja se pažljivo neguje novcem iz fondova za evroatlantske integracije, apsolutno sveprisutan u srpskom javnom prostoru. Ozbiljni istoričari i ozbiljni analitičari, ili baš ako moram da budem eksplicitan, intelektualno pošteni, automatski se diskvalifikuju kao mitomani i ismeju kao maskote srbovanja. Njih možete čitati na malim ćiriličnim portalima i gledati u malim improvizovanim TV studijima sa nerešenim tehničkim problemom mikrofonije. Drugosrbijanstvo je kulturna politika kolaboracionističke vlade koja iz budžeta finansira srbomrzeća Markovićeva celuloidna s'anja, gostovanje Anri Levija ili dane „Kosovske kulture“ u Beogradu, jer ima tu i neke poezije, nije samo da je trgovina bubrezima i heroinom u pitanju kako bi zlonamerni da vas ubede.

Raspon je širok, od blagog Kojinog antiguslarskog, do otvorenog ustaškog Biljane Srbljanović i Dubravke Stojanović. Teško da ćete da pustite gusle dok brišete prašinu, ja se slažem. Ali, o malom Radojici zaista ne možete pevati uz harfu. Epika i tragika te veličine, kojoj u šatro civilizovanoj Evropi (u stvarnosti germansko-romansko-katoličkoj) parira još samo Homer, i to ne kažem ja već Gete, može samo na guslama da se peva. Za očekivati je da neko ko je priznati umetnik ume da prepozna problem forme i sadržaja. Biljana Srbljanović, poster girl drugosrbijanstva, što divno ironično ide uz njeno prezime, istoriju Republike Srpske sumira ovako – „prvo je bio genocid pa je onda bila država“. Naivni ili potpuno neupućeni bi zaključili da misli na ustaško-balijski genocid koji je nužno doveo do potrebe da se formira srpska država onako kako je holokaust doveo do potrebe da se formira Izrael. Ali ne, ona ne misli na silne zabetonirane bosanske jame pune zaklanih Srba, već na ničim izazvane srpske zločine nad bosanskim muslimanima, danas uz kosovske Šiptare glavne izvoznike džihadista iz Evrope u levantski kalifat.

Moguće da bi Dubravka Stojanović imala objašnjenje za ovako protivrečne fenomene. Svojevremeno je objasnila da su Srbi izgubili Kosovo zbog svoje nesposobnosti da integrišu Albance. Sposobnosti koja, inače, ide uz civilizovane, nije rekla ali pretpostavljam. Recimo Francuze, kojih ima nekih stotinak hiljada konvertovanih u islam. Ali da ne špekulišem, slab sam s tom vrstom mentalne akrobatike.

Može vam se učiniti da je „džibersko-ustaška“ elita prestrog naziv za današnju srpsku intelektualno-kulturno-političku elitu. Ali nije, on je tačan. Uprkos uverenju te elite da su superheroji nekakve epski neravnopravne borbe, tipa „300 protiv Persije“, u kojoj od primitivizma, nacionalizma, zaostalosti, tiranije i neredovnih kontrola kod zubara, spašavaju jednu naciju na marginama civilizacije u očajničkom pokušaju da je iz opanaka preobuju u Lubutana s crvenim đonom (ne mogu da se otmem simbolici crvene kao krv i elegantnog gaženja salonskom štiklom po žrtvama, how western or how civilized is that?) Srbija je zapravo ogledalo svoje „elite“. Ona je tačan odraz svojih intelektualaca koji poput Marića produciraju „Parove“ i menjaju Karađorđevu zvezdu za ploču Rolingstounsa.

Pišem ove redove u autobusu, inače, jedva su prepoznatljivi od drmanja i ima baš da se namučim da ih prekucam. Vraćam se iz Antiba u Nicu, išao sam da kod jednog antikvara pogledam omote francuskih čokolada s kraja 19. i početka 20. veka s likovima srpskih krunisanih glava … Dobar mi je ulov bio, četiri omota čokolada Guerin–Boutron s likovima kraljice Natalije od Srbije, kraljevića Đorđa od Srbije, kneginjice Jelene od Srbije i prestolonaslednika Aleksandra od Srbije, plus jedna belgijska čokolada Antoine sa scenom srpskog poštara koji dostavlja pismo srpskoj seljanci u nošnji. Kupio sam ih, a antikvar mi je rekao da je siguran da ima još takvih stvari sa srpskim motivima i da će mi ih potražiti. Ja vam obećavam da ću kupiti i omote sa hrvatskim kraljevima, čim ih budem pronašao, evo u ime jugonostalgije. Mora da ima neki, pa Hrvati su prebrojali 302 svoja vladara od bana Borne iz 819. pa do pada Habzburške monarhije u 20. veku. Ne znam ja, nemojte mene da pitate, možda Dubravka Stojanović zna nešto više o tome. Mogu samo da vas posavetujem da Vasilija Krestića ne konsultujete, taj je mitoman, a i velikosrbuje. Ja znam za Tomislava II, kralja NDH. Zapravo se zvao Aimone Roberto Margherita Maria Giuseppe Torinodi Savoia, a puna kraljevska titula bila mu je „kralj Hrvatske, princ Bosne i Hercegovine, vojvoda Dalmacije, Tuzle i Knina, vojvoda od Spoleta i Aoste, princ od Cisterna i od Belriguarda, markiz od Volghera i grof od Pondera.

Jel vam smešno? I njemu je, kažu da je hrvatsku krunu oporukom zaveštao svom mačku.

Sa doslovno svake autobuske stanice, a ima ih jedno tridesetak od Antiba do Nice, smeška mi se Novak Đoković, koji je svojevremeno u emisiju Jaya Lenoa, doveo folkloraše u opancima i šajkačama da povedu kolo. A evo ga sada, na svakih 150 metara Azurne obale, lep i elegantan u Lacoste belom odelu. Tenis je najaristokratskiji od svih sportova, a Lacoste vam je jedna od najaristokratskijih modnih marki, simbol francuske sportske elegancije. Srbin može i to. Ali, Novak pomaže kosovsko-metohijske manastire, koji se već možda za par godina nađu na programu Dana kosovske kulture u Beogradu kao šiptarska kulturna baština. A to je već srbovanje, i to vas, baš kao i Novaka čini seljakom, pa nek je i zaštitno lice Lacoste. A od srbovanja nema strašnije optužbe i to svedoči da imate palanački mentalitet, onakav kakav kakav je opisao filozof Radomir Konstantinović u „Filozofiji palanke“, drugosrbijanskoj masturbatorskoj literaturi.

Konstantinović, koji je povodom Titove smrti napisao jedan od najvećih hvalospeva koji je ovaj diktator ikada dobio. Toliko o palanačkom duhu.

Autor: Aleksandar Lambros

 

izvor: http://patriot.rs/aleksandar-lambros-dzibersko-ustaska-elita/

Ostavite komentar

Sva polja označena * su neophodna

0 Comments

Vreme

Kraljevo Serbia Fair (night), 3 °C
Current Conditions
Sunrise: 6:42 am   |   Sunset: 4:5 pm
88%     3.1 m/s     33.119 bar
Forecast
ČET Low: 1 °C High: 11 °C
PET Low: 1 °C High: 11 °C
SUB Low: 0 °C High: 11 °C
NED Low: 3 °C High: 11 °C
PON Low: 2 °C High: 6 °C
UTO Low: 1 °C High: 7 °C
SRE Low: 0 °C High: 9 °C
ČET Low: 4 °C High: 11 °C
PET Low: 3 °C High: 8 °C
SUB Low: 1 °C High: 7 °C