Responsive ThemeForest Wordpress Theme Avada bigtheme.net/wordpress/themeforest/323-avada BIGtheme.net

Typography

Ocena korisnika:  5 / 5

Zvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivna
 

piše Tata Duki

Koliko nas ima omiljenog profesora kojeg smo po onome kako je radio, učio nas lekcijama i životu, zauvek zapamtili? Ovo je setna priča o jednom od njih

Eh, da, olenjio sam se malo, ili malo vise…prijalo mi da malo odmaram, da zavirujem kroz prozore i gledam šta drugi rade, pišu, svađaju se… i natrčim na blog o profesorima, nastavnicima, Nasmejem se glupostima profesorskim i malim pametnjakovićima koji postavljaju sjajna pitanja na koja dobijaju glupe odgovore…

Šta sam ono hteo? E, da, i to me podseti na mog profesora fizike, jednog od onih ljudi, koji ti ostanu u sećanju kao pravi zaljubljenici u svoj poziv, u misiju, u želju da u svet puste decu koja će nešto i znati, ali mnogo više razumeti šta se oko njih dešava.

Beogradska XIV gimnazija, neka ’78 godina, poslednja generacija pred slavno usmereno a.k.a. Šuvarica… Već smo se podelili na „prirodnjake“ i „društvenjake“, dobijamo nove predmete i najave kako nam dolaze “strahovi” i “trepeti” od profa, kako će oni nas da srede… Inače smo važili za vrlo inteligentnu grupu=nemogući za saradnju=stalno smišljaju neke pi’darije=izazivaju neka s’anja…(među nama rečeno, za četiri godine gimgnazije promenili smo šest razrednih staresina… Istrpe nas pola godine ili godinu i pobegnu, “uvale” nas sledecem i tako je to išlo).

Fizika, prvi čas, mi se poređali “k’o pačići mali, očekujući strah i trepet u liku nekog … Ajnštajna, šta znam… Ulazi lik, neodređenih godina, ćelav, sa cvikerima, braonkasto karirano odelo, osrednje pohabano, ništa naročito… Naš AFŽ (svih devet devojaka) počeo da se smejucka, mi ostali se zgledamo…i to  je neka sila? Cvrc, na kvadrat…

Čas je počeo predstavljanjem, profa se okrete i na tabli velikim slovima poče da piše… Mi svi sveske u ruke, očekujući ko zna šta…Na tabli je pisalo Emilijan Venečanin, okrete se da nam objasni da je naglasak kratkouzlazni na drugom “e”… Mi još u većem čudu… Pa čuli smo za Emiku, u čemu je štos? Ne uzbuđujući se i ne osvrcući na naše zbunjeno podsmešljive poglede, naš (kasnije dragi) Emika je započeo predavanje, ali je to, kao i mnoga druga njegova predavanja,  meni ostalo u sećanju, ne kao film, nego kao emocija…Od te srednjoškolske, dosadne fizike, on je uspevao da napravi triler koji nas je držao u neizvesnosti, napregnute i koncentrisane, od prvog trenutka do pet minuta posle zvona (imao je jako specifičan odnos prema zvonu… Čas nikad nije počeo na vreme, ali se zato nikad i nije završavao na vreme.)

Prvo, imao je sjajan način da od svake glupe lekcije naprai, ma kakav Indijana Džons, bilo je to često još bolje! Nikad nije tražio od nas da učimo unapred, ali je umeo da postavi pitanje iz sledeće lekcije, pa ko bude umeo da odgovori, dobijao je plusić… E, taj plusić je nama često bio značajniji od ocene… Nikada nas nije klasično ispitivao, imao je „vežbice“ koje su određivale sve: i krajnju ocenu, i odnos prema fizici, i mesto u njegovoj hijerarhiji učenika… Trudili smo se da dobijemo taj plusić, a kad je jedan od nas za svoj, vrlo inteligentan odgovor, dobio DUPLI plus…auuuu…TO JE BILO NEŠTO!

Pismene vež.be (tzv. vežbice) bile su priča za sebe: nikad vežbanka, samo iscepaš papir iz sveske, potpišeš ga, i to je to… Čas bi redovno počeo sa deset minuta zakašnjenja, onda bi nas petnaest minuta premeštao po nekom, samo njemu znanom rasporedu, pa bi sa nekih papirića diktirao pitanja sledećih petnaest minuta, tako da nam je za rad ostajalo jedva nekih pet do deset minuta… Princip je bio: radi samo šta znaš da uradis, za ostalo nije bilo vremena, za prepisivanje takođe, jer je svako počinjao od zadatka koji je mogao odmah i tacno da uradi. Za ocenu je bilo važno koliko imaš tačnih zadataka, a ne koliko si ih započeo… Brzo i ubitačno, naučio nas je da mislimo brzinom munje… “Velikodušno“ nam je dozvoljavao da radimo i za vreme malog odmora,  tako da smo dobijali eksta pet minuta, tokom kojih smo radili zadatke koji su zahtevali razmišljanje.

Hodao bi između klupa igrajući se komadićima krede koje je uvek nosio… nadgledao nas je, ali sa bezizražajnom maskom na licu, ponekad bi bacio pogled preko nečijeg ramena, bez komentara i produžio dalje…Tek ako bi video da je neki zadatak suviše dug ili komlikovan za nas, na kraju časa bi na tabli nacrtao neki hijeroglif ili crtez i u dve reči nas naveo na pravi put ka rešenju…

Poštovao je i cenio inteligenciju, rad i angažovanje, trudio se da iz nas izvuče ono najbolje, podstrekavao logično razmišljanje, tražio kreativnost u rešenjima i reakcijama… Često smo dobijali PLUSIćE za doskočice, za pametne upadice… umeo je da se nasmeje sa nama dobrom štosu koji bi neko od nas odvalio… Voleo nas je, mislim, baš zbog onog što je većina drugih profesora mrzela, zbog onih naših iskričavih trenutaka kad bi ceo razred prolupao i kad bi se predavanje pretvorilo u veliko zezanje, tokom kojih je uspevao da nama, bandi razularenih tinejdžera, usadi u glavu mnoga znanja, ne samo iz fizike, pre iz predmeta „sloboda promišljanja“…Naravno da je umelo da se desi da prolupamo i u nekom drugom smeru, kad bi sve otislo u p..eršun, ali je i za to imao strpljenja, da sačeka da prestanemo da se smejemo i glupiramo i da nastavi da nas uči…

Kredice su bile njegov zaštitni znak, uredno ih je skupljao po učionici. Kad bismo ih sve rasuli, za’ebavajući se, skupljao ih je ispod table i kategorički odbijao da koristi nove, cele…Imao je vrlo jak smisao za humor, te kad je od naše generacije, za rastanak dobio veliku kutiju punu izlomljenih kreda, (lomili smo ih dva sata) bio je presrećan, a kad je dobio i svoj lik, napravljen od ogromne sijalice od 1000w, obojene, sa nalepljenim okologlavcem i cvikerima, malo je falilo da se rasplače…Jedan drugar, koji je imao retku priliku da ga poseti, otkrio nam je tajnu da Emika čuva sve naše vežbice, da je imao gomile papira koje su često bile potpisivane nadimcima, crtežima i hijeroglifima…

Njegova “čuvarnost” mu je i došla glave: za vreme hiperinflacije, dragi Emika je, naučen da sve čuva, takođe čuvao i nosio novcanice čija je vrednost bila daleko manja od vrednosti papira na kom su odštampane… Jednom prilikom, kad je bio u banci, nekim likovima su se od snopa tih novcanica u njegovom novčaniku pričinile marke, nemačke, lepe i plave… pratili su ga do kuće, upali mu u stan, mučili i maltretirali tog starog i dobrog čoveka pokušavajući, verovatno, da iz njega izvuku ko zna šta, jer je očigledno bilo da para nema… Našle su ga komšije koje su videle otvorena vrata, ali je već bilo kasno…Umro je sam, ubijen od obesnih pljačkaša, koji su, u besu zbog promasaja, rasturili i ispreturali sve ormane…sa našim i „vežbicama“ ko zna koliko brojnih generacija pre i iza nas…

Priču o njegovoj smrti čuo sam neke dve godine kasnije i bilo mi je neizrecivo žao tog, suštinski dobrodušnog  i posvećenog čoveka, koji je vođen svojom idejom, na kraju umro teškom i mučenom smrću, i sam, i usamljen… Niko ga, koliko znam, nije čuo da se žali, ni na platu, ni na bilo šta drugo. Uspevao je ponekog od nas i da prati kroz život, i ti slučajni susreti su bili jedini izvor informacija o njemu…Aa kako nas je život rasturio, informacije su postajale sve ređe i škrtije…dok nisu prestale skroz…

Zbog njega i njemu sličnih, naučio sam da poštujem ljude koji su odabrali profesorski poziv, shvatajući koliko je truda i odricanja potrebno da bi se banda obesnih bundžija, kakvi tinejdžeri umeju da budu, usmerila i obogatila nekim znanjima koja im mogu biti korisna… nekada u životu.

Znam da među profesorima ima i mnogo onih koji su tu slučajno, ljudi kojima tu nikako nije mesto, koji su uskogrudi, formalisti, fah-idioti koji na deci izivljavaju svoje neispunjene ambicije, neprilagođeni i zastareli, ali nada da postoji jšs ljudi koji su krojeni kao Emilijan, koji iskreno žive za svoj poziv, kojima je ambicija da u deci koju uče probude ambiciju, da ih usmere tamo gde će biti i gde ce IM biti najbolje, nadladava svu moju ozlojeđenost izazvanu pričama o nesposobnim i neprilagođenim, glupim i nedovoljno obrazovanim, ograničenim i mrzovoljnim profesorima, te puštam moje klince da idu u te i takve škole, računajući da ce, malobrojni dobri, svojim uticajem nadvladati loš uticaj onih drugih…

Nadam se da ne grešim…

foto: Pixabay

 

 

 

Ostavite komentar

Sva polja označena * su neophodna

0 Comments

Vreme

Kraljevo Serbia Partly Cloudy (night), 21 °C
Current Conditions
Sunrise: 4:56 am   |   Sunset: 8:23 pm
62%     1.8 m/s     32.950 bar
Forecast
ČET Low: 16 °C High: 30 °C
PET Low: 12 °C High: 20 °C
SUB Low: 11 °C High: 19 °C
NED Low: 10 °C High: 20 °C
PON Low: 12 °C High: 20 °C
UTO Low: 13 °C High: 17 °C
SRE Low: 12 °C High: 20 °C
ČET Low: 13 °C High: 21 °C
PET Low: 13 °C High: 26 °C
SUB Low: 15 °C High: 24 °C