Responsive ThemeForest Wordpress Theme Avada bigtheme.net/wordpress/themeforest/323-avada BIGtheme.net

Typography

Ocena korisnika:  5 / 5

Zvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivna
 

piše Tata Duki

Ne bih znao da li je to sklop okolnosti ili me sudbina za’ebava, pa sam samo ja takve sreće ili i vi imate tako nekoga ko vas, u različitim oblicima, prati kroz život

 

Pre nekoliko dana sedeo sam sa nekim prijateljima, klasika, kafica, socijalne priče, žene, deca, posao, sport...bla,bla, bla...  kad nam se priključi prijateljev prijatelj, slučajno prolazio, video svog prijatelja, pa rešio da sedne sa nama...

Na stranu što ga niko nije zvao, što smo pričali, baš tog trenutka o nekim prilično ličnim stvarima koje su se ticale samo nas, koji smo već bili tu, on je došao i seo...

Naravno, prekinuli smo razgovor, čekajuci da ga prijatelj otkači (inače vrlo pristojan čovek) na neki način, što je ovaj, ruku na srce i pokušavao nekoliko puta, ali... Ili su ti načini bili suvise diskretni, pa ih lik nije primećivao ili je jednostavno odlučio da ih ignoriše. Kako god, ostade on tu sa nama i kad smo počeli da se rasturamo, svesni da od njegovog odlaska nema ništa, kao i od nastavka našeg razgovora, (njegov prijatelj je krenuo među prvima), odluči da se prišljamči prvom ko mu bude pri ruci... ovog, kao i mnogo prethodnih puta, ja sam bio žrtva...

Rešio čovek da se druži sa mnom, pa makar me to ubilo....

Rešio sam ga se, kad mi je prekipelo, na najdirektniji moguci nacin . . .

- Idem kuci…

- Super, gde stanuješ?"

- Na Čuburi, samo ćemo prvo da svratimo do Hrama, da ti kupim sveću…

- ŠTOOO?

- Idem da kresnem ženu, pa da ne budeš besposlen...

Ukapirao je... tek kad sam mu rekao da stvarno nemam nameru da ga vodim kući...a onda sam pozvao njegovog prijatelja da ga podsetim na sve pretke i rođake, četiri kolena unazad i šest kolena postrance...

Dok se gušio od smeha, samo me pitao šta mislim o tome što je pobegao prvi....

Ta glupa situacija me podsetila na jednu...pa na još jednu...pa još jednu...sličnu situaciju... Izgleda da mi je sudjeno da me kroz život prati krakati klempa, različiti likovi, ali vrlo slični... i izgledaju otprilike ovako:

- visoki, ali ne previše, mršavi, tako da izgledaju viši nego što jesu

- u rukama i nogama po par zglobova viška, tako da su mu i ruke i noge u večitom neskladu i u konstatnoj opasnosti da otpadnu same od sebe

- dok hoda deluje toliko rasklimatano i toliko se sve na njemu klati u različitim smerovima, da on samo u proseku ide na neku određenu stranu

- najčešće je klempav...ili bar tako izgleda

- ima priglup osmeh i inteligenciju u skladu sa osmehom, kao i smisao za humor

- ima i par pipaka, kojima se prilepi toliko čvrsto da se uklanja samo operacijom ili smrću žrtve...

- operacija ne garantuje potpuno uklanjanje prilepaka

Prvi je bio u osnovnoj školi, zvali smo ga Karikatura, mislili smo da je bezopasan...bili smo naivni... koliko god da smo pokušavali da ga izbegnemo, kakvim god lukavstvima da smo se služili, taman kad bi pomislili da smo sigurni, iza nekog ćoška bi se on pojavio i izvinjavao se što nam se nije ranije pridružio...

I da, on je jedini u našem užem društvu prešao u tabor šminkera... i kad smo ga pitali kako mu je sa šminkerskim ribama, izjavio je da su glupe i dosadne, da ništa neće da pričaju, samo bi da se krešu...

Drugi je bio dok sam bio u vojsci... pored svih nas, napucanih obukom, utegnutih, opremljenih, ozbiljnih,spremnih, na kraju kolone, desetinama metara iza svih, vukao se on, opremljen i obučen kao da je prošao kroz magacin otpisane opreme, pa šta ostalo na njemu, ostalo i to mu je to... Uzalud je naš vodnik dobijao srčane udare i histericne napade, na svu vakelu, on bi se samo smeškao i češkao... svi mi smo bili opremljeni novim kalašnjikovima i škorpionima, samo je on vukao (bukvalno vukao za cev, dok je kundak tandrkao po pisti) tandžaru i neku pištoljčinu, najkabastiju, najzarđaliju i najmasniju u celoj vojsci, koju je uspevao da zagubi makar jednom nedeljno...

Sledeći je bio u firmi, velikoj građevinskoj firmi u kojoj sam u ono vreme radio, bio je neki šefić, a posebno dobar fazon mu je bio da nam u vreme Uskrsa upada u kancelarije, derući se iz sve snage "Hristos vas kreše"...uz nezaobilazni samozadovoljni osmeh tipa "što je dobar fazon"...

Sledeći je bio na frontu, na koji  smo svi mi MOROvoljci oterani da kao napadamo nekog dok se oni kao brane...od svih dešavanja u vezi sa njim, ostala mi je u sećanju samo jedna situacija... bili smo smešteni u nekom selu, po kućama...u velike sobe su ugurani vojnički kreveti na sprat i u toj sobi je bilo nas deset... Provlačili smo se «poprečke» između kreveta i gledali da što manje vremena provodimo unutra...osim njega, koji je retko izlazio iz svog brloga u ćošku... osim da, na opste zgražavanje domaćice, piša direktno sa vrata koja su vodila u dvorište... nije vredelo ništa, ni ubeđivanje ni pretnje, njemu je tako bilo zgodno i to je to... osim toga, obožavao je da se u sred noći probudi i komanduje pišanje svim prisutnima... na šta je obično bio zatrpan šlemovima, punim fišeklijama, čizmama... i dok smo mi pokušavali da nastavimo spavanje, on je groktao od smeha, oduševljen svojom...recimo duhovitošću...

Bilo ih je još, ne bih da ih sve nabrajam, ali suštinu ste shvatili...

I sad, ne bih znao da li je to samo sklop okolnosti ili me sudbina za’ebava i da li sam samo ja takve sreće ili i vi imate tako nekog ko vas, u različitim oblicima, prati kroz život...

Utešite me... biće mi lakše...

 

 

Ostavite komentar

Sva polja označena * su neophodna

0 Comments