Responsive ThemeForest Wordpress Theme Avada bigtheme.net/wordpress/themeforest/323-avada BIGtheme.net

Typography
Zvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivna
 

piše Tata Duki

Priča o običnim, malim ljudima koji svakog dana nose svoj krst, ćute i rade, pritisnuti sudbinom i okolnostima, ali u sebi nalaze nadu da će jednom sve biti bolje

 

Pesma "Heroes" Dejvida Bouvija nastala je pre 40 godina, a njen autor izrekao je jednu istinu, tada na ivici otkrovenja.

"We can be heroes, just for one day" - možemo bit heroji, makar jedan dan...

Već tada, po Maršalu Makluanu, svet je počeo da se pretvara u globalno selo. Informacije su postale brze i svima dostupne, bio je potreban samo pritisak dugmeta na daljinskom da slikom «uskočimo» u neki daleki svet, da se uživimo u neko daleko dešavanje, u nečiju tragediju, srecu... u necije herojstvo...

I, moram priznati, tada me sve to vrlo uzbuđivalo...

Stripovi i knjige su dodavale onaj tajni sjaj svemu tome i često sam, pre nego što ću zaspati, zamišljao sebe u nekim opasnim situacijama, kako herojski rešavam neke strašne situacije, kako snagom mišića i uma spasavam svet, neku lepu damu, ugroženo selo... bespomoćno kuce... šta god..

I uspavljivao sam se sretan što svet ima mene, da ga spasim, da reagujem, da budem tu gde treba i kada treba...

Godine su prolazile, svet se širio, ja sam bivao sve veći, ali nekako mi nije uspevalo da stignem do situacije gde bi moja pamet i snaga bile ona prevaga koja će ukloniti opasnost i omogućiti svetu da nastavi da živi sretan i bezbedan...

Informacije su pristizale, svet više nije bio onako idealno mesto, sve je više bilo nesreća, sve manje heroja...ili sam ja odrastao dovoljno da sagledam svet onakvim kakav jeste... ugrožen, opasan, sa mnogo više nesreća nego hepiendova...

A heroji... pa bilo ih je, valjda, ali nekako nisu bili u prvom planu... pojavljivali bi se tu i tamo, učinili herojsko delo i nestajali u gomili likova kojima su nas zasipali...

Ne, ovo neće biti lament nad nekim zaboravljenim herojima, ne poznajem ih, zaboravljeni, odneti sudbinom dobrih i hrabrih ljudi koji su bili tu kad je trebalo, uradili šta je trebalo i nastavili svojim putem... Ponekad bi se neko setio i dodelio im neku nagradu, finansijsku, moralnu... ponekad bi neka ulica dobila njihovo ime, koje bi i stanovnicima te ulice posle nekog vremena bilo samo još jedno ime ulice... Ma, zaboravljali smo mi i mnogo veće od njega/nje... Ili bi dobio spomenik koji bi, zaboravljen u ćošku nekog parka, služio golubovima da odmore krila i, oni odozgo, a kuće odozdo, obeleže svoju teritoriju...

Neću pričati ni o onima, svima poznatim, koji su svojim delima u trenutku promenili istoriju, neka se istorija brine o njima... ako može i ima vremena...

Jeste, sve su to heroji, ljudi koji vraćaju veru u snagu volje, u moć požrtvovanja, u nesebičnost, hrabrost, ljubav ka bližnjem svom...

Sigurno ima mnogo pozvanijih da o njima besede, procenjuju, hvale ih i pamte...

Moji heroji nisu tog formata, nisu ljudi kojima je u trenutku data božanska snaga da promene ono što se činilo nepromenljivo i konačno, sudbinom određeno i definitivno...

Moji su heroji ljudi koje srećem svakog dana, obični i neprimetni, svakodnevni i utopljeni u gomilu istih takvih...koji ne pristaju da nestanu samo zato što je neko tamo negde potpisao neki papir...

Moj je heroj jedna ženica, koju je tranzicija, poput mnogih drugih ostavila bez posla. Ostala je bez ikakvih sredstava za život, otpremninu potrošila i sa decom došla na ivicu gladi... I nije pala kad je "doteralo cara do duvara".. Svesna da ljude u tim godinama poslodavci neće, da pomoći nema niotkuda, krenula je sa 2.000 pozajmljenih dinara, kupila kilo kafe, skuvala je i krenula da je prodaje svima koji su hteli da je kupe... radnicima na građevini, nama uličarima (uličnim prodavcima), taksistima, pijačarima... Gura trasom koju je sebi odredila, nosi termos sa kafom i plastične šolje, teglicu šećera i ne pada pod teretom sudbine...

Svakog dana popijem po dve, tri kafe, ne zato što bez nje ne mogu, vec zato što poštujem nju i njenu snagu da u tim godinama ne odustane...

Moj heroj je momak u narandžastom prsluku, koji svakog dana brezovom metlom paja niz ulicu, ćuti i smeška se, pristojno sa mnom razmeni koju reč o vremenu, opalom lišću, zdravlju... Ima oko dvadeset pet godina, ćuti i radi, ne kuka na sudbinu, tiho radi svoj posao, i neprimećen od većine, ne žali za skupim telefonima, ludim provodima, kolima... radi i ćuti, svestan da ovog trenutka ne može više, ali ne gubi nadu da će mu jednom biti bolje...

Moj heroj je dečkić od dvadesetak godina, bez roditelja, koji ceo svoj život živi u hraniteljskim porodicama, ali nije ni lopov ni probisvet, uči neke škole i pokušava da od svog života napravi nešto bolje od onoga što je njegov život sada...i bez obzira kakva ga je sudbina dosad pratila, njegove oči odaju dobru i poštenu dušu ...

Jeste, božanski je biti heroj koji će, kao onaj policajac, razbiti staklo na kolima, ne bi li spasao bebu od smrti, skočiti u reku i spasiti decu koju je struja ponela, još je uzvišenije nesebično dati život ne bi li se nečiji tuđi spasao... tim ljudima večna slava i hvala. Nema ljudske reči koja bi te i takve heroje opisala i zapisala u vremenu, to je nemerljivo i neuporedivo, ali ne pričam o tome...

Pričam o običnim, malim ljudima koji svakog dana nose svoj krst, ćute i rade, pritisnuti sudbinom i okolnostima, ali svakog dana iznova nalaze u sebi snagu da ustanu i rade ono šta i koliko mogu...

Pogledajte oko sebe, potrošite sekund i videćete koliko je takvih ljudi oko vas... svakodnevnih, običnih, neprimetnih heroja bez kojih bi ovaj svet bio mnogo gore mesto...

 

Heroja - tu, pored nas...

Ostavite komentar

Sva polja označena * su neophodna

0 Comments