Responsive ThemeForest Wordpress Theme Avada bigtheme.net/wordpress/themeforest/323-avada BIGtheme.net

Typography

Ocena korisnika:  5 / 5

Zvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivna
 

piše Tata Duki

Kako je novinar Studija B, koji je dugo posle Duška Radovića i Đoka Vještice bio savest Beograda, postao nepoželjan i sklonjen sa programa

Iako često pišem o konkretnim ljudima, izbegavam da im navodim imena, prvenstveno zato što smatram da oni koji treba, mogu da se prepoznaju i bez imena... Oni drugi mogu da prepoznaju ono što im treba i da zanemare ostatak... ali ću ovog puta navesti imena. Situacija je toliko jedinstvena, da ih nema svrhe skrivati. . .

Ali, da krenemo od početka...

Davnih 70-ih prošlog veka, u Beogradu je entuzijazmom stvoren i vođen prvi gradski radio Studio B. Od malog radija, iz samo par soba u zgradi „Borbe“, do par spratova Beograđanke, rastao je sa Beogradom, širio se i bivao ono što gradski radio i treba da bude, servis, služba i podrška običnim građanima Beograda.

Mnogi koji su tu radili, svojim znanjem, voljom, pameću i entuzijazmom su prešli u legende, neki posmrtno, neki i za života... Spomenucu samo neke, kao sto je Bgd razbudjivac Duško Radović, sagledavač dalekih muzičkih horizonata Sloba Konjović, večni disk džokej i pilot Zoran Modli, prvi, jedinstveni i neustrašivi Marko Janković i, naravno, prvoborac protiv lenjih i bezobraznih gradskih birokrata Đoko Vještica...

Naravno, u to vreme, radio je bio vrlo moćan medij. Studio B je snagom i voljom svojih radenika bio u rangu Maršalata, na beogradskom nivou, naravno...

Svaki ljutiti, razočarani, ignorisani i nezadovoljni građanin ovog grada je mogao da se dohvati telefona i Đoki, direktno u program ispriča svoju muku. Snaga i autoritet tog i takvog radija je bila tolika da sje, ne jednom, problem razrešen i pre nego sto bi Đoko pozvao odgovornog na "ribanje"... i malo njih bi se drznulo da se ne javi na telefon kad bi ga zvali sa Studija B. 

Umelo je to da bude i zloupotrebljeno, naravno. Žalili su se ljudi na komšije kako bi im naudili, ali bi takvi bili brzo "provaljeni" i zauvek bi izgubili svoju šansu...

Rešavani su, posredstvom radija, mnogi problemi, mnogi bahati birokrata bi, posle vrlo direktne prozivke radio ono što je trebalo, bojeći se da mu se ne desi da ga opet "strašni" Đoko pozove i priupita koješta...

Vremena su lagano proticala, ljudi su dolazili i odlazili, neki svojom voljom, neki voljom tadašnjih moćnika (Duško Radović je principijelno odbio da se vrati kad se ceo Beograd pobunio zbog njegovog suspendovanja pod pritiskom tadašnjih moćnika. Poručio je: "Ja jesam mali čovek iz radija, ali se ne uključujem na dugme" i tako zauvek otišao u legendu)...

Uz Đoku su stasavali mladi ljudi, učili zanat i kako taj moćni medij koristiti na dobrobit običnih mladih ljudi... i dobro izučivši zanat kretali su u borbu protiv svih onih koji su zaseli u  neke fotelje i pomislili kako su uhvatili boga za ...bradu. Borili su se i kad je vreme počelo da se menja, kad je televizija počela lagano da preuzima primat u toj borbi, kad su šarena TV jutra postajala primarna stvar u svakom domaćinstvu. Imao je Studio B uz sebe sve one koji su u vreme kada su TV jutra počinjala, već satima bili na radnom mestu, one koji su brinuli da Beograd funkcioniše i po kiši, i po snegu, sve one nevidljive koji su ustrajali pre zore i završavali posao duboko u noć... Čuvali su ga, jer su znali da za njih nema mesta u svetlucavim jutarnjim TV programima, ali da je Studio B uvek uz njih i na njihovoj strani...

I opstajao je Studio B, menjalo se sve i svašta, ali svakog jutra, jedan od nastavljača onoga sto je Đoko započeo, Veljko Pajović, ustajao je u cik zore i borio se sa birokratskim vetrenjačama, ispravljao krive Drine i, uz podrsku svojih vernih slušalaca, pokušavao i uspevao da bude savest sve bahatijih gradskih i ne samo gradskih službenika...

Goreo je u toj beskrajnoj borbi, vođen voljom i željom da nešto promeni, da u ovom, sve luđem gradu, makar održi privid normalnosti, da svojim trudom vrati stvari na suštinu, da sve te službe postoje radi građana, a ne obrnuto...

I išlo je to, samo on zna uz kakve muke, sve dok nije došla privatizacija... Oni svesniji su predviđali šta ce se desiti ako Studio B postane privatna stanica, ali neki birokrata je resio da GRADSKOM radiju smrsi konce i... Studio B je postao to što je sad...

S početka se tu i nije nešto vidljivo promenilo, mada su malobrojni počeli da gunđaju od prvog dana, utišavani od inertne većine koja se bojala za svoj opstanak... “Pa, nije valjda gazda lud da gasi ono po čemu je Studio B bio najpoznatiji”... “Ma, jutarnji program mora da ostane i to baš takav kakav je, pa to je zaštitni znak Studija B...” Govorilo se da će neki drugačiji vetrovi da zaduvaju, bilo je zebnje, ali i nade da će sve biti dobro...

Veljko je radio svoj posao, kao i svakog dana, kao i svih prethodnih godina... i njegov rad je, posle svih tih godina, najzad, ocenjen i procenjen na pravi način...

Na sva zvona je objavljeno kako je Veljko Pajović dobio nagradu za svoj dugogodišnji trud, zvali su ga sa svih radija, sa mnogih televizija, mnogi su tad prvi put spojili žustri jutarnji glas Studija B sa slikom mršuljastog i namrštenog Veljka, koji je dokazao da ume i da se nasmeje...

Mnogi su ( i ja među njima) u tome videli znak da će stvari ostati onakve kakve treba da budu, da će i dalje Veljko svakog jutra voditi svoju Don Kihotovsku bitku sa birokratskim vetrenjačama, da će mali i obični Beograđani i dalje imati kome da se požale kad ih sve veća i ljuća birokratija sve manje i sve bespomoćnije države satera u ćošak, najčešće onom gnusnom formulacijom FTJ1P ( fali ti jos jedan papir), kad ih neko bahat i bezobrazan izmeri svojim nipodaštavajućim merilom, kada ih sve noviji zakoni, propisi i šalteruše totalno slude...

Ali, ne bi Srbija bila to što jeste, da u njoj svakojaka čuda nisu moguća...

Još se fama oko (vrlo zaslužene) novinarske nagrade nije stišala, Veljko je nestao sa radio talasa.

Po mom mišljenju, neko od onih koji je bio na tapetu Veljka i kolega je najzad dočekao svojih pet minuta i sudbina jednog od najboljih novinara je bila zapečaćena...

Dolazio je Veljko na posao, odsedeo bi svoju šihtu u nekoj kancelariji, pošto ga pred mikrofon nisu puštali, bio je profesionalac i u, čini mi se, najtežim trenucima svoje sjajne karijere, dolazio i ćutao, mada znam da je, poznavajući ga makar i površno, imao dovoljno da kaže  . . .

I tako... jedini novinar Studija B, koji je u skorije vreme dobio nagradu za kvalitet svog rada, u svom radiju Studio B - bio je nepoželjan...

I tako...

Onaj koji je dugo bio savest ovog grada i njegovih službi, glas razuma, u ovo vreme ludila je postao višak i samim tim ugašen ...

Ali, kad pogledamo malo širu sliku, kad se ostavke iz moralnih razloga više ne pamte, kad je merilo uspeha bahatost i samovoljnost, kad su nam gradske vlasti takve da im pred nosem ruše čitave ulice, kad policija i komunalci kojima je posao da brinu o sigurnosti ljudi spavaju mrtvim snom, kad se borba za sigurnost ljudi pretvori u reketiranje zbog 20 centimetara isturene palete sa lubenicama, kad čovek umire na ulici pred njima, a oni se okrenu, sednu u auto i odu, kad svakog dana vidimo sve luđe, bahatije i bezobraznije ponašanje onih koji treba da nam budu od pomoći i na usluzi, kome je savest potrebna?

Ili nam je sada potrebnija više nego ikad?

 

 

Ostavite komentar

Sva polja označena * su neophodna

0 Comments