Responsive ThemeForest Wordpress Theme Avada bigtheme.net/wordpress/themeforest/323-avada BIGtheme.net

Typography

Ocena korisnika:  5 / 5

Zvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivna
 

piše Tata Duki

Razmislite koliko stvari radite ne razmišljajući i pokušajte da se setite kad ste poslednji put uradili nešto prvi put i koliko ste bili uzbuđeni zbog toga

Jednom gazdi umrla žena, pa kako je imao sitnu decu i mnogo posla oko imanja, reši da se opet oženi, kako bi imao ko da se bavi decom... a i njime...

Dovede mlađu ženu, oženi je, uvede u dom... Deca je zavoleše,a i ona njih, sa mužem se slagala u svemu ...On je bio zadovoljan, kuća mu je opet blistala, deca uredna, sita, čista, skoro sve je bilo savršeno...osim...

Ma koliko da se ženica trudila, ručak nikad nije bio po njegovom ukusu...

Trudila se ona, raspitivala po komšiluku, uzimala recepte od starih domaćica, čak ih i dovodila u kuću , da nadgledaju, pravila je sve lepša i bolja jela, ali...

Čim bi seo za sto i pomirisao hranu, brk bi mu se malko trznuo... ona je sedela i gledala ga u strahu... on bi nasuo, probao i namrštio se... pojeo bi nekako preko volje...

Na kraju ga je i pitala šta to ne valja u njenom kuvanju.. da li treba da bude više soli, više začina, šta mu se to ne sviđa...

On nije baš umeo da odgovori, ali bi uvek na kraju rekao "lepo je to što pravis, ali mi nikako ne mirisše na pokojnicu (ženu)... nije to – to, ona je to pravila nekako... šta znam... bolje".

Mučena žena se trudila, kuvala, probala ovako i onako, ali je rezultat uvek bi isti...

"Ne miriše na pokojnicu" joj je bila najgora kletva, i ma šta da je radila, na kraju bi se sve završilo isto...

Sve dok... jednog dana se zabavila nekim poslom oko kuće i ručak joj zagori...

Užasnuta, shvati da joj se muž vraća, tek što nije, a njen ručak ima onaj fini zagoreli ukus...

Muž na vrata, a ona u izboru između «nema ručka» i zagorelog ručka, odabra ovo drugo, sa velikim strahom postavi sto i iznese ono onakvo, zagorelo...

Po prvi put, mužu zaigra brk, ali nekako radosno.... Pokusa sve sto mu je sipala, popi i čašu vina i reče... " E, ženo, svaka ti čast, najzad ovaj ručak miriše kako treba, kao što je to i pokojnica pravila..."

Ovu sam priču čuo odavno, kao klinac i nekako mi nije bila ni blizu jasna, jednostavno mi se u moj logični svet nije uklapala...

A onda sam odrastao i...stvari su počele da se uklapaju... Shvatio sam šta je navika..

Radio sam u mnogim firmama, vrlo često kao prodavac, predstavnik prodaje ili kako god da je mašta šefova to mesto nazivala...

I učen svojim i tuđim iskustvom, shvatio sam koja je najbitnija stvar u prodaji...

Ja sam je nazvao "staza slonova"... Evo o  čemu se radi... Slonovi idu uvek istim putem, nije bitno da li je to najjednostavnija, najkraća, najsigurnija staza kojom se moze stići od A do B... Neki prvi slon je tu stazu probio i svi ostali idu njegovim tragovima...Zašto? Pa, tako su navikli...

Ljudi su stvorovi navike.TAČKA.

Nije presudno šta prodaješ, nije bitno kako prodaješ, nije presudno kako taj proizvod izgleda, čemu služi, koliko košta...

Jedino što je bitno je da stvoriš stazu slonova koja vodi ka tebi i proizvodu/ima koje prodaješ... Jedino je bitno da, kad ga jednom prodaš, stvoriš naviku da dolaze kod tebe... I kraj...to je to...

I nije bitno da li im to treba, da li je to najbolje što može da se nađe...jednom uspostavljena "staza slonova" radi za tebe... tvoje je samo da je povremeno očistiš, popraviš putokaze i teraš... dok ti ne dosadi posao, ljudi sa kojima radis, klijenti, život...bilo šta...

I onda promeniš posao, pogineš dok napraviš novu stazu slonova i sve ispočetka, sa drugim ljudima, proizvodima, šefovima, klijentima...

Sreo sam jednu gospođu koja sa Voždovca na Cerak ide preko Novog Beograda... I kad sam je pitao da li zna za liniju 50, pogledala me belo i rekla da zna, ali da je ovako navikla...

I, opet... to je to... nije bitno što gubi dva puta više vremena, što menja tri prevoza, ona je “tako navikla”...

Ili, što bi narod rekao "navikneš i na kamen u cipeli, pa ti fali kad ga nema".

S druge strane, ono na čemu stotine marketinških agencija mlate pare, nije sama prodaja nečeg, već stvaranje "staze slonova" tj. navike....jednom kad postave stazu slonova, oni su posao završili... klijentu raste prodaja, oni dobijaju priznanje, a vi, potrošači i niste svesni da su vas usmerili tamo gde možda nikad ne biste sami skrenuli, ali eto... staza slonova radi...

Coca Cola ne prodaje konzerve i flašice mrkog pića, punog sećera i neizvesnog sadržaja, ona vam stvara naviku da u svakoj prilici odete do prvog kioska/prodavnice/nečeg i tamo potrošite pare na nešto što vam nije potrebno, a najverovatnije je i štetno za vas. Prodaja je samo posledica onog što su vam uradii mnogo ranije... Stvorili su vam naviku da tražite i kupujete nešto, a da niste ni svesni zašto vam to treba... Ukus, osveženje, bla, bla... sve je to samo izgovor za ono što su vam usadili u mozak i stvorili stazu slonova koja vas vodi do nečega što nije zdravo, što je prepuno sećera i bez čega itekako možete, a najverovatnije bi ga trebalo izbegavati... I nisu jedini koji to rade... Razmislite koliko stvari kupujete bez razmišljanja, samo zato što ste navikli da ih kupujete...

Razmislite, ako vam nije mrsko i ako vam to ne menja neke navike, koliko stvari radite ne razmišljajuci, koliko ste rob navika... Nije bitno šta je to, put do posla, klopa na pauzi, način i mesto gde pijete kafu, koje novine čitate, gde ostavljate ključeve... i prisetite se koliko ste ključeve tražili samo zato što ih je neko pomerio sa mesta na koje ste NAVIKLI da ih ostavljate...

I što je je još bitnije, pokušajte da se setite kad ste poslednji put uradili nešto po prvi put... šta god... i setite se koliko ste bili uzbuđeni zbog toga...

Iskočite sa staze slonova, makar jednom nedeljno... ne budite robovi navike, da ne  postanete roboti...

 

 

 

Ostavite komentar

Sva polja označena * su neophodna

0 Comments