Responsive ThemeForest Wordpress Theme Avada bigtheme.net/wordpress/themeforest/323-avada BIGtheme.net

Typography

Ocena korisnika:  5 / 5

Zvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivna
 

piše Tata Duki

Na samom početku života nema mnogo želja; onda ih ima puno, ali polako, bude ih sve manje; a problem je najveći kad ne možeš da se setiš šta si ono želeo

Kad si mali, nemaš mnogo želja, ‘oću da spavam, ‘oću da jedem,  i sve te želje ti budu  lako ispunjene. Kad mi se kaki, samo zabludim pogledom u neizmernu daljinu, na opštu radost okoline... pa i tebi bude drago, što si nekog obradovao...

Kad mal(k)o porastšs, i želje ti malko porastu, ali ni tada nemaš problema...  promene ti pelenu, daju ti cuclu ili dojku, okače ti pred oči nešto što se okreće i čangrlja i ti si sretan...

Mal(k)o dalje stazom života, još uvek su ti želje lako ispunljive: neka igračka, neki slatkiš, ali tetke, babe ,strine, ujne ti sve to ispunjavaju, sretne sto su i one doprinele kvarenju tebe...

Dalje, počinju da ti se šire horizonti, a time i asortiman raste i samo od nivoa raspuštenosti zavisi kad će ti sve to biti ispunjeno... Istina, polako počinješ da shvataš da svet ne postoji  samo da bi tebi ispunjavao želje, ali se trudiš da to ne primetiš, i dalje ispituješ koje su granice do kojih možeš da ideš... a da se ne završi pljuskom po dupetu...

Vrtić ili baka-servis: kako god, ako je vrtić, pocinjes da učis da tamo postoje neki razmaženi likovi koji uzmu baš onu igračku koju ti hoćeš i da ti dranje i ne pomaže... i oni umeju da se deru...a to ti se i ne sviđa... Kod bake, stalno dolaze neke druge bake koje piju kafu i neće da se igraju sa tobom, a kad se baka igra, brzo se umori i ne  može da se igra onoliko koliko ti želis..

Škola, Bože kakav užas... ustaješ rano, vučeš pun ranac, moraš da sediš i slušaš koješta, umesto da radiš ono što želiš...da se igraš, da jedeš, da ideš kući, jer ti je dosta svega... i samo želiš da se sve to što pre završi, da počne raspust i da traje jedno dve godine, al da stalno bude leto...

Onda počnu da se u tom vidokrugu pojavljuju i neke devojčice... koje stalno nešto ćućore, ljute se kad ih malko čupneš za kosu, neće da igraju fudbal sa tobom i stlano ocekuju da im ispunjavaš neke glupe želje... a tebe više niko ništa ne pita...  A ti  samo želiš da sediš negde, samo sa njom, i da vam bude lepo... samo kad tu ne bi bile njene glupe drugarice koje te nerviraju... sa kojima se smeje i gleda te preko ramena, pa se još više smeju...a tebe to nervira i baš bi da sve one nestanu...osim nje...

Srednja škola, mnogo lepih devojaka i ekipa iz kraja koja te cima da igrate basket, da blejite negde, ono, samo muško društvo, a ti bi želeo da si negde drugde, da radiš neke zanimljive stvari, da postanes neko jako važan, i jak, i lep, i ...samo kad bi te, te bubuljice zaobišle...i  kad bi bio malko viši, i jači... i lepši.. i kad bi mogle sve te želje da se ispune...

Fakultet, ako odeš, gomile naroda, svi nešto hoće, svi nešto traže, svi imaju neke želje, samo tebe niko ne pita šta ti hoćeš... učiš najmanje moguće, sa najvećom željom da te profesor pita baš ta tri pitanja koja znaš...i po prvi put odeš da upalisš sveću i zamoliš onog odozgo da ti ispuni samo još ovu zelju...  Mislim, nije da nisi imao želju da učis, ali toliko žurki, toliko devojaka, toliko zezanja sa ekipom ...a želja da se svuda bude je bila malko mnogo jača od želje za učenjem... a sad samo želiš da položis i taj ispit... ne bih znao da li će i ta zelja da ti bude ispunjena... ali nekako na kraju većina ipak završi fakultet, ako se nešto ne ispreči... neka želja...

Posle svega, imaš samo par želja... da se zaposliš, ako može u struci, da plata bude redovna i koliko-toliko dobra, da kupiš auto, da ona ne bude trudna baš sad, ako može nek sačeka da se malko skućiš...

Pa onda, želiš da se smiriš i skućiš, da imaš svoj mali zamak sa bašticom, ženom i dečicom, da ti se tašta baš i ne pojavljuje, zmajevi ti nisu potrebni, da joj trudnoća lako prođe, da se lako porodi, da ...

I onda, da dete bude dobro, da lepo jede i kaki, da lepo raste, da progovori...a odmah potom i da zaćuti kad dođes umoran sa posla...i da vikend traje jedno 11 dana, da se malko odmoriš, da ti neka neznana tetka iz Amerike ostavi dovoljno da otplatiš kredite i da nešto ostane za jedan dobar odmor...

Da dete upišeš u jaslice, pa u vrtić, da ne bude bolesno od dečjih bolesti, da te žena ne cima hiljadu puta dnevno zbog gluposti, da se ne nerviraš što se nešto dešava, a ti to ne znaš, da onom ljigavcu iz pravne jednom pokažeš da ne može tako sa tobom, da dobiješ povišicu, da dobiješ odmor kad tebi odgovara, da završiš vikendicu na očevini, da te ne zeza karburator na kršu koji voziš, da kupiš najzad pošten auto..

Kad to pozavršavaš, ovako ili onako, da dočekaš da ti se dete oženi ili uda, da dočekaš unuka, da dočekaš penziju, da dočekaš slavu i Novu godinu i da, najzad, dočeka prvi u mesecu i platu... koja bi mogla da bude malko veća i češća, da platiš račune koji bi mogli da budu manji i ređi, tako jednom- dva puta godišnje...

I dočekaš i penziju, dočekaš da možeš da se praviš gluv kad ti žena zvoca, a da čuješ kad se komšije svađaju, pa poželiš da ih više ne čuješ, osim kad prolazi ona lepa komšinica sa trećeg...uf, sto bi je...nešto, kad bi samo mogao da se setim šta...

I polako, želja je sve manje i sve su jednostavnije, sve su lakše izvodive...

Samo da jedem i da spavam... i da se baš i ne ukakim...valjda će to biti to...

 

I bilo je još nešto, znam...kako bih želeo da mogu da se setim šta...

Ostavite komentar

Sva polja označena * su neophodna

0 Comments