Responsive ThemeForest Wordpress Theme Avada bigtheme.net/wordpress/themeforest/323-avada BIGtheme.net

Typography
Zvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivna
 

piše Tata Duki

Priča o muzici, emocijama i vremenu kad se noćima sedelo sa prstom na kasetofonu da bi se snimila omiljena stvar neprekinuta reklamom

Ja sam tehničko lice, inženjer građevine, navikao da sve ima svoj smisao, ritam, metriku... I pre završenih škola, u svemu sam pokušavao da nađem red i smisao...

I zato, otkriće rock’n’rolla mi je bilo ravno otkrovenju...

Tri akorda, dobar ritam, jednostavne i pevljive melodije, kad god bih uhvatio gitaru, znalo se da će makar jedna od prve tri pesme biti nesto u ritmu rnr...

Klasiku sam zavoleo kroz operu, kroz lepotu, zanat i talenat i onih koji su tu muziku pisali, a još više onih koji su, posebno u onim ludim vremenima pokušavali da održe privid normalnosti i istu tu (što bi danas rekli outdated) muziku sa puno ljubavi i odricanja izvodili...

Sedeo sam, još češće stajao na trećoj galeriji beogradske Opere i slušao sve što se izvodilo, stiglo je to do rutine. Sredom su se kod kuće ostavljale farmerke, patike, viijetnamka i obuvale cipele i oblačile fine pantalone i košulja i odlazilo da se ponovo i ponovo odsluša Karmen, Bal pod maskama, Kavalerija Rustikana...

Imali smo Vlada i ja svoje rituale, prvo opera, a onda flaša vina ispred tadašnjeg dragstora u Nušićevoj, pošto se za više često nije imalo para...ali nam to nije smetalo...

Za bluz sam saznao rano, suviše rano da bih mogao da razumem svu onu tugu i životni teret koji je izlivan napuklim glasovima nekih davno bivših gladnih, siromašnih i alkoholom oderanih ljudi. I tu sam tražio ritam... Čikaški stil mi je prijao...Tek godinama kasnije sam uspeo da, pritisnut godinama i iskustvom, shvatim sta je to Blues...

I taman kad sam sve lepo složio, organizovao po žanrovima, pojavio se Jazz...

Uf...

Ajde, sving sam kapirao, fina simpatična muzikica za ples, dobrog ritma, gomila instrumenata koji svinguju, svi sviraju nešto svoje, a sve se lepo uklapa... k’o tamburaški orkestar... svi sviraju neku svoju liniju, a sve zajedno zvuči da se naježiš...

I to je bilo sasvim OK... kasnije počinjem da otkrivam i neke druge, ali sve je to još uvek imalo smisla..

TRIO je bio jedan od onih jazz bendova koji mi je otvorio neka sasvim nova vrata... posebno album sa obradama brazilskih standard...

I sve je to “ferceralo” dok nisam došao do takozvanog FREE jazza... e tu mi ništa nije bilo jasno, jednostavno nikako nisam mogao da shvatim suštinu...

OK, ako je to muzika koja nema formu, koja nastaje u samom trenutku izvođenja, kakvog smisla ima snimati ploče... kako određuješ kad počinješ i kad prestaješ, šta je tema, ko šta svira i zašto... Jednostavno , ništa mi nije bilo jasno... pokušavao, pa digao ruke... ‘ajde, bre... gomila najčešće uduvanih likova troši instrumente i to zove muzikom... Neka, hvala...

Godine prolaze, ja još uvek, po navici, pravim neke play liste, sortirane po žanru, ritmu, emociji koju mi izazivaju... Navika ostala iz onih vremena kad je do muzike bilo mnogo teže doći, kad se noćima sedelo sa prstom na kasetofonu kako bi se snimila omiljena stvar neprekinuta reklamom... (stary, stary nights tj. Vincent  Don McLean-a sam čekao mesecima, da uhvatim početak... Couldnt get it right Blues banda više od godinu dana i to je imalo svojih draži, današ imaš sve na Youtube... i nema tu draž)

Posebna lista je Jazz. podeljena ne po stilu nego po emociji, ima tu svega, od Fats Wallera do Art Blakey, od veličastvene Elle do Julie London, od Sachma do Herbija... i najzad sam počeo da kapiram šta su hteli da kažu...

E, da... nema FREE jazza...

Možda mi fali još neka godina da i to razumem... 

 

 

 

Ostavite komentar

Sva polja označena * su neophodna

0 Comments