Responsive ThemeForest Wordpress Theme Avada bigtheme.net/wordpress/themeforest/323-avada BIGtheme.net

Typography

Ocena korisnika:  5 / 5

Zvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivna
 

piše Tata Duki

Dirljiva životna storija (u nastavcima) o dečaku koji je imao nesreću da se suviše razlikuje: među crnokosom dečurlijom njegova plava kosa i plave oči bile su više nego čudne

1.

U postojbini nije imao više nikog. Ustvari, nije ni znao gde mu je postojbina... Našli su ga u Potkozarju, imao je oko godinu dana, ali ni njega, ni njegovu tada već poluludu majku niko nije znao.

Ona, izgladnela i nemoćna, potamnela od gladi i zime, nije govorila... On, mali i plav k’o Švaba - nije još bio ni progovorio.

Pretpostavljali su da je njegovu majku silovao neko od vojnika koji su sa jedinicama tuda prolazile, ali to tada u zimu ’44-e i nije bilo ništa čudno. Sa bolnicom neke jedinice su ih vodali kako je ko naređivao i početkom naredne godine obreli su se u Beogradu...

Bolnica se stacionirala u nekim barakama, ranjenike su smestilu u jednu, bolesnike u drugu, a ostali su se snašli kako su znali i umeli... Njih dvoje su smešteni u jednu sobu sa još nekim ženama i decom, ali ga je majka držala uz sebe, u ćošku gde je napravila krevet od nekih municijskih sanduka i komada odeće koje je pronašla... Skupljala je sve što je mogla da nađe i pravila...gnezdo...

Hranu su donosili i delili im u plehanim tanjirima... Ona je otimala koliko god je mogla i jela halapljivo, verovatno plašeći se da neće biti više posle toga. On je ostajao u svom ćošku i čekao da mu donese ono što bi preostalo. Nekoliko nedelja kasnije, neki ljudi su došli i popisali ih sve.

Vremenom, majka se oporavila toliko da je mogla da radi neke jednostavne poslove, čistila je i prala u toj bolnici, dok je on trčkarao oko nje...

Mesec dana kasnije , opet su se pojavili oni ljudi i odveli ga zajedno sa svom ostalom decom. Kad je shvatila šta rade, pokušala je da ga odbrani, borila se i rukama i nogama, ali je njih, jednostavno, bilo više... Par njih je držalo dok su ga ubacivali u kamion i odvezli, nekuda...

Danima je plakao, odvojen od majke koja je bila jedina nekakva sigurnost koju je imao... Utešio bi se samo kada bi mu doneli hranu... nikakvu i nedovoljnu, ali toplu i redovnu.. Vremenom se smirio i polako uklopio sa ostalom decom. Istina, nikad nije bio sasvim njihov, niti su oni bili njegovi... Suviše se razlikovao, među crnokosom dečurlijom njegova plava kosa i plave oči su bile više nego čudne...

Godine su polako prolazile, on je rastao, malen i sitan, vrlo često ne razumevajući šta se to oko njega dešava, ali mu sve to nije ni bilo bitno.. Ponekad bi se setio majke, pa je gorko plakao, ali je vreme prolazilo, dan po dan, mesec za mesecom.

Kada je postao svestan i čuo od ostalih kako pričaju o svojim sudbinama, o bombardovanjima, hajkama, klanjima i pogibijama, počeo je da izmišlja svoju sudbinu... Ostali su mu se smejali kad su saznali da ima ludu majku, kad su u njegovom kartonu našli zapisanu istoriju...

Dali su mu ime po imenu koje su našli zapisano na komadu papira. Bio je to vojni poziv na ime Ostoja. Taj papir je njegova majka čuvala i stidljivo pokazivala  kad bi je pitali ko je i odakleje. Komad zgužvanog i stotinama puta ispresavijanog papira je jedino što je imao kao podatak o svom poreklu.

Zvali su ga Švaba, zbog njegove plave kose i plavih očiju i tukli su ga kad god niko nije gledao. Ćutao je i trpeo i zaklinjao se da će se svima osvetiti, samo kad poraste...

U domu je živeo kao i gomila drugih, bez porodice, porekla, bilo kog svog. Disciplinu je održavao upravnik, neki predratni pandur bez leve ruke, koji je pod sobom imao još nekolicinu sebi sličnih, obogaljenih i ni za sta drugo sposobnih, osim da čopor gladne, čupave i prljave dece batinom i drekom drže pod kontrolom. Bilo je vrlo ružno mesto ali - nisu bili napolju, u toj bivšoj konjušnici sa ciglom popločanim podovima je bilo toplo, bilo je hrane i imali su krevete, ko zna kako i odakle pokupljene. Bili su podeljeni po sobama, po tridesetak, imali su glavnog u sobi koji je održavao red, drao se na sve , ali je u tom haosu i bilo nekog reda. Rano ustajanje, doručak, ako ga je bilo, pakovanje tablice i trk do škole. Tamo su učili da pišu, da računaju i još gomilu drugih stvari...

Kad je završio skolu, dat je na zanat, kod jednog matorog, predratnog limara koji je radio u istoj firmi kao i pre rata, onda kod gazde, sada kod šefa... Nevoljno je išao kod njega, bio mu je odbojan onako mator, ćopav i večno namrgođen. Iz džepa mu je stalno virila flaša iz koje je često i obilno povlačio, huktao i nudio Ostoju ...

-       Ne piješ? I ne treba, ne valja to...

Isprva je samo nosio drvenu kutiju sa alatom, merdevine i sve što je majstoru trebalo... Dolazio je u dom prljav, umoran i sa sve većom teskobom u grudima. Želeo je nešto drugo, nešto bolje, kao što su pričali omladinci koji bi dolazili svake nedelje i objašnjavali šta je bilo u velikom ratu, zašto smo se borili i koliko će nam biti bolje. On je slušao, prisutan ali duhom odsutan... do njega su ponekad dopirale te neke velike i čudne reči, dočaravale mu neka bolja vremena, neko bolje društvo, nešto novo, bolje i lepše...

A njemu je samo bilo bitno da ga oni veliki ostave na miru, da ga ne začikavaju, gurkaju i udaraju dok su svi zajedno stajali u redu za ručak.

Pokušavao je da ih izbegne, ali je vrlo često, sateran u ćošak, bio propisno izlupan, nabijenih rebara i sa masnicama po celom telu. Ni upravnik, ni ostali kao da nisu marili, ujutru su svi bili u stroju i na broju i to im je bilo dovoljno. Poneka modrica ili plavo oko nisu bili razlog za uznemiravanje.

Majstoru je trebalo dosta vremena da se navikne na svog plavokosog i plavookog šegrta, a još vise da primeti da se ponekad jedva kreće, da mu sve ispada iz ruku i da to nije zbog lenjosti..

Tog proleća, sa prvim toplim danima, kao da je svežija i življa krv prostrujala kroz sve u domu...Nažalost, i grupa koja ga je proganjala je živnula. Svakog dana je bivalo sve gore... Ako bi i uspeo da im umakne tokom dana, sačekali bi ga uveče i cim bi svetlo bilo isključeno, okupili bi se oko njegovog kreveta i počelo bi, isprva skoro pa drugarsko peckanje, ali bi vrlo brzo to preraslo u gurkanje, zavrtanje ušiju, drugarsko, pa sve manje šamaranje, dok mu na kraju neko od njih ne bi nabacio ćebe preko glave i «ćebovanje» bi trajalo dok neko ne naiđe ili dok im ne bi dosadilo.

Par puta je upravnik zvao Švabu i pitao ga o tim vecčrnjim gužvama. Ćutao je, znao je da bi bilo samo još gore ako bi rekao šta se dešava...Osim toga, i upravnik ga je plašio, ne manje nego što se plašio i ekipe iz spavaonice...

Jedne večeri se ekipa baš zanela, sledećeg jutra je jedva ustao, bolelo ga je sve... Imao je modrice po rebrima, po rukama kojima je pokušavao da se zaštiti...

Majstor je najzad primetio da mu se šegrt jedva kreće, da hukće, da teško diše... Kad ga je pitao šta mu je, Švaba je samo odmahnuo glavom i nastavio da slaže komade lima od kojih je trebalo da se naprave simsovi...

Te večeri je, dok je slagao alat nazad u kutiju, sklonio jedan veliki klin kojim su probijali lim.

Tokom noći, besan i uplašen, čekao je da ekipa naiđe... Nisu ga izneverili... Čim se svetlo ugasilo i kad je redar obišao spavaonice i vratio se u svoju sobu da nastavi partiju karata, ekipa je počela, prvo sa dobacivanjem, a kako ni ove noći nije reagovao, polako su se, jedan po jedan, izvlačili iz svog kreveta i prišunjali njegovom ćošku. Kao i svake noći, najmanji je stajao kod vrata i čuvao stražu, dok su se ostali, kao čopor vukova, polako šunjali, noseći  spremljene štapove...

-       Švabo, je l’ spavaš, Švabo... sad ce buđenje, Švabo...

Ćutao je, čvrsto držeći klin sakriven ispod ćebeta i čekao

- Švabo, šta je, jesi li našao neku Švabicu?

- Gde ti je majka Švabo, je l’ čeka svog Švabu?

- Shnell, Švabo, du bist eine sveine...

Šaputali su i polako se približavali, a on je drhtao toliko da se ceo krevet tresao...

-       ‘Ajde Švabo, vreme je da dobiješ malko...neće mnogo…

Smejali su se i gurkali, hrabreći se, mada nikakve opasnosti i nije bilo...Dežurni je sedeo u svojoj sobi, sa kartama i flašom rakije, prošvercovane ko zna odakle...

Švaba je u polumraku video njih dvojicu, glavnih u ekipi. Uvek su se uvek nadmetali ko će smisliti nešto novo i hrabrije... Jedan je nosio ćebe strguto sa nečijeg kreveta, a drugi komad neke daske...

Kad su mu se približili, iskočio je iz kreveta i ubo... jednom, a onda je nastavio da ubada... ekipa se razbežala vrišteći, a u sobu je upao dežurni noseći lampu...

Ispred  njegovog kreveta je bila lokva krvi u kojoj je ležao onaj manji, još držeći ćebe...

Umotanog u čebe su ga i odneli trčeći do bolnice, onaj drugi je trčao za njima, držeći komade košulje preko nekoliko manjih rana koje je dobio po rebrima i rukama…

 

                                                Nastaviće se…

Ostavite komentar

Sva polja označena * su neophodna

0 Comments