Responsive ThemeForest Wordpress Theme Avada bigtheme.net/wordpress/themeforest/323-avada BIGtheme.net

Typography

Ocena korisnika:  5 / 5

Zvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivna
 

piše Tata Duki

Obučen u pantalone, vezenu košulju i čizme, prvi put je osetio delić samopoštovanja i iz dvorišta izašao ponosan; dečaci na ulici su primetili da danas izgleda drugačije

Ujutru su ga izveli iz sobe u kojoj je bio zatvoren... Čekali su ga, njih nekolicina... Upravnik, trezan i obrijan, stajao je pored svog stola, za kojim je sedelo dvoje, jedan u vojnoj uniform, drugi u civilnom odelu... i njegov majstor...

Kad je ušao, upravnik se okrenuo i krenuo prema njemu preteći zamahujući  rukom...

- Ubica je to, znao sam, švapska je to krv, videćeš ti, streljati...

Pomodreo, izgledalo je da će ga udariti... prekinuo ga je glas onoga u odelu.

- Dobro je, druže Rašeta...sad smo mi tu. Pričaćemo posle...ostavite nas sad.

Izgleda da je upravnika to “posle”  i plašilo, okrenuo se ka «odelu», pogledao ga ponizno i izašao.Vrata je pažljivo zatvorio za sobom...

- I, šta je to bilo?

Ćutao je uplašen onim što je uradio, još više onim što su mu retki koji su mu išta i govorili, rekli da će mu se desiti... Neki se naslađujući time što će Švabu da streljaju, neki hrabreći ga, ali - većina ga je samo gledala kao čudo... Naravno da su svi znali šta se desilo i većina je gledala da bude zauzeta nečim, kako se ne bi našli na putu “komisiji”...

Ispitivali su ga možda pola sata, pokušavajući da saznaju ono što su već znali... Nije on bio prva žrtva te ekipe, znali su to, ali je on prvi koji je na taj način pokušao da se odbrani... i znali su sa kim imaju posla: ta ekipa je bila problem i u školi i gde god da su se pojavljivali... ili su tukli ili su bili biveni, ali se još nije desilo da neko tako pokušava da reši nerešivo.

Ćutao je i uporno gledao u pod, bez misli, samo čekajući da sve to prođe i da ga ostave na miru... stajao je dok pod nije počeo da se pomera, savija...

Probudio se mokar, otkopčane košulje, na stolu za kojim je do malopre sedela “komisija”. Pored njega je stajala neka žena sa mokrom krpom i kvasila mu već morko čelo...

- Kuku, crno dete, pa vidite, sav je u ubojima... šta ste mu to radili?

Upravnik je stajao iza nje i zabrinuto zagledao modrice i ogrebotine po grudima... U ćošku je stajao majstor sa onom dvojcom i nešto tiho razgovarao...

Šta su se dogovorili bilo mu je jasno kad je posle dugog čekanja u hodniku ispred kancelarije, majstor izašao sa upravnikom, noseći neke papire i poveo ga do spavaonice

- Pokupi svoje stvari i idemo, sad si moj...

Skupljao je ono malo stvari što je imao prazne duše... Odlazio je odavde, neće biti više batina, nadao se, ali u isto vreme je odlazio iz poznatog...

Pešačili su dugo tog prolećnog dana, s kraja na kraj grada koji još nije upoznao...Znao je samo gde su dom, škola i majstorova radionica... i poneko gradiliste na koje ga je majstor vodio, ali ni tada nije obraćao pažnju na okolinu, pognut pod teretom alata, merdevina i u strahu da neko ne obrati pažnju na njega, da ne izazove porugu... ili batine...

Nosio je svoju različitost trudeći se da bude nevidljiv. Bio je nezadovoljan i nesiguran sobom, željan da bude drugaciji, «istiji», ali je polako, vremenom, shvatao da je to on, da ne može da bude drugačiji, pa se u njemu stvarao inat... još uvek se plašio gomile, plašio se da se odnekud ne pojave oni što su ga svake noći mučili, a opet, bio je rešen da se ovog puta brani... Jednom je skupio dovoljno snage, ako bude trebalo - opet će...

Stigli su najzad do jedne male ulice sa niskim prizemnim kućama i drvenim kapijama. Ušli su kroz usku kapiju i našli se u jednom od onih dvorišta sa mnogo malih kuća, sa dva-tri stabla koja su već bila ozelenela i pravila hlad nad rasklimatanim stolovima, kakvi su bili pored svih vrata. Ispred predzadnjih vrata sa desne strane, majstor je stao, iz džepa izvukao hrpu ključeva i otključao veliki katanac. Otvorio je i ušao, a Švaba za njim.

Miris memle, zagorelog jela i prljave odeće je prvo što je osetio... Kuća je imala prostoriju u kojoj je bio šporet, astal sa dve stolice ispod prozora pored vrata, kredenac sa posuđem, krevet sa malom nahtkasom na kojoj se nalazio radio. Na zidu desno od ulaza su bila još jedna vrata iza kojih je bil sobica sa jednim krevetom. Iza kreveta - mali prozor sa pogledom na susedno dvorište i jedan ormančić sa par fioka. Na jednom zidu je bila ikona, na susednom par slika. Na jednoj od njih prepoznao je mladog majstora u uniformi. Mlada ženom sedela je ispred njega.

- Ovo je tvoje, tu ostavi stvari, pa idemo na posao, kasnimo...

Dok su izlazili, iz kućice koja je bila poslednja u tom dvorištu izašla je žena neodređenih godina, stara, pogrbljena i namrgođena.

- Koji ti je ovaj? ‘Oće i on da bude tu? Ko da mi nije dosta tebe, sad si doveo i kopile...

- ‘Ajde bre, ne trabunjaj, kakvo kopile, vidi ga kakav je...

- Jes, mali Švaba... ‘de si ga našao?

- Iz doma je, pa više ne može tamo, radiće sa mnom...

- Šegrt...

Okrenula se i iz plehanog olupanog lavora počela da vadi veš i da ga kači na konopac razapet preko dvorišta.

Radili su tog dana, a majstor koji ionako nije bio preterano pričljiv, tog dana je bio još tiši.. Samo bi ponekad nategao iz flaše, huknuo i nastavio da čekićem oblikuje komade lima.

U vreme u koje je Švaba ranije kretao nazad u dom, majstor je ustao i iz džepa izvadio neku sitninu i poslao ga niz ulicu do pekare po proju.

Dok su ručali, majstor je iz džepa izvadio papir i rekao :

- Ovo su tvoje tačkice, za ovo ćeš dobiti hranu za ovu nedelju, otići ćemo zajedno

U prodavnici su ga zagledali, ali su mu dali sve što je trebalo... čak i cigarette koje je odmah dao majstoru.

Raspakovali su sve što su doneli i stavili u kredenac.

Majstor je iz džepa izvadio novine, iz kredenca malu metalnu kutiju sa “kafom” i usuo jednu kašiku u džezvu, dodao vode i stavio na šporet, a onda ga pogledao i dodao još malo vode i kafe...

- Sad ćemo da popijemo kafu, iznesi šolje..

Nikada pre nije pio kafu, kao što nikada pre nije radio ni gomilu drugih stvari koje je počeo da radi te godine. Sa svojih petnaestak godina, bio je mršav i sitan, plav i ni malo nalik na ostale dečake tog doba koji su uveliko pikali krpenjaču na ulici, derući se i navijajući. Leto je stizalo, a njih dvojca su i  dalje svakog jutra išli na posao, radili do uveče, ručali na poslu, a kod kuce bi prvo popili kafu, a onda bi majstor uključio radio i sve do kasnog sutona bi slušali vest i muziku.

Nedeljom bi majstor ustajao jako rano, u samu zoru i negde odlazio. Vraćao se tek kad bi sunce već uveliko ogrejalo dvorište. Namrgođena komšinica se navikla na novog komšiju, pričala sa njim, to jest, ona je pričala, a on je slušao, pošto nije ni očekivala da nešto kaže...Sve je bilo tu, i pitanje i odgovor, a on je bio samo objekat...

- A vidi ga kak’i si... a imaš li ti neku celu košulju, ovaj tvoj nema ništa, otkako mu je ženu odvelo, k’o pustinjak, ništa ti taj ne zna, ‘ajd da vidim, biće da je od mojega pokojnog ostalo koječega. Biće tebi dobro, a  njemu ionako neće trebati, odanle se još niki nije vrn’o...

I ustavši, uđe u svoju kućicu i posle par minuta izađe noseći nekada belu vezenu košulju i neke pantalone..

- ‘Ajd, vidi ovo, valjaće ti...

Njemu odeća nije značila, uvek je nosio ono što je još u domu dobio, neke mrke košulje i okraćale pantalone, cokule koje su videle i mnogo bolje dane, kaputić sa predugim rukavima...

Presvukao se u novu košulju, koja je mirisala na neke trave, obukao nove pantalone...

Videvši ga, komsinica se krezubo nasmejala...

- E, jado...

Iz kuće je iznela malu metalnu kutiju iz koje je izvadila iglu, konac i parče krede, po pantalonama našarala neke linije i naterala ga da se opet skine.

Dok je u preširokim gaćama stajao na suncu, odnekud se pojavio majstor...

- Šta bre to radis, gologuzijo...

- ‘Ajde, ćuti, vi’š da ga oblačim – dobacila je komšinica držeći špenadle u ustima...

Majstor ga je sad izgleda prvi put zagledao.

-  Al’ si mršav, k’o iz logora...

Seo je za svoj sto i gledao eksperiment sa vidljivim interesovanjem. Iz džepa je izvadio flašu i nategao. A onda, kao da se nečeg setio, uđe u kuću i iznese par vojničkih čizama.

- Evo ti i ovo, valjaće ti...

Obučen u pantalone, vezenu košulju i čizme, prvi put je osetio delić samopoštovanja... više nije bio siv i u tuđem...

-  ‘Ajd’ sad, idi malo među ljude...

Izašao je iz dvorišta ponosan, možda prvi put u životu... dečaci na ulici su primetili da danas izgleda drugačije...

- Aaa, vidi ga...

Jedan od njih se narogušio i krenuo da razmiče ostale

- Šta je Svabo, šta se praviš... skidaj to, sad ćeš da vidiš...to je srpsko, ne smeš ti to da nosiš...

Ostali su se sklonili u stranu očekujući još jednu predstavu...

Počeo je da uzmiče nazad ka dvorištu, ali je shvatio da neće biti brži od njih. Pognuo se, očekujući udarac, gledajući da li može da nađe nekakav kamen, letvu, bilo šta...

- Šta je, bre, šta to radite, ‘ajde beži odatle!

Majstorov glas mu se učinio kao božji. Dečaci su zastali i okrenuli se ka majstoru koji je malčice hramajući išao ka njima...

Razišli su se, nevoljno i razočarano, dok je majstor bogoradio za njima...

- A i ti , gde si pošao sam... vidiš kakvi su, manguparija... ‘ajde idemo...

 

                                                Nastaviće se….

Ostavite komentar

Sva polja označena * su neophodna

0 Comments