Responsive ThemeForest Wordpress Theme Avada bigtheme.net/wordpress/themeforest/323-avada BIGtheme.net

Typography

Ocena korisnika:  5 / 5

Zvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivna
 

piše Tata Duki

U njemu je počelo da se rađa novo osećanje, pobedio je strah, galamdžiju, pobedio je sve... On, mali i plav, sad je bio veći od svih, veći od ulice, najveći...

Išli su do jedne velike kaldrmisane ulice, skrenuli desno i nastavili tom ulicom do sledećeg ćoška. Na samom uglu je bio ulaz u kafanu pored koje je već nekoliko puta prolazio, ali je primećivao tek kao deo grada kroz koji je morao da prođe da bi stigao tamo gde je krenuo. Dva stepenika i ušli su u veliku prostoriju sa olajisanim daskama na podu, nekoliko stolova sa kariranim stolnjacima, punu duvanskog dima i seljaka u kozusima. Seli su u ćošak, majstor je naručio sebi malu rakiju i njemu klaker.

- Sad si već veliki, evo smo te i obukli, sad si čovek, još vojsku da odslužiš i možeš da se ženiš... i u kafanu si došao među ljude, sve si, bre, obavio... je l’ da?

Švaba je gledao u pod, nisu mu se baš dopali ti ljudi među koje je doveden, a ni kafana, mnogo je smrdela, kao majstor koji bi subotom dolazio smrdeči na rakiju...

Nisu mu baš bile jasne ni majstorove reči, uniforme se plašio, nikad mu dobro nije donela ni jedna, vojske su bile strašne, nije bio siguran zbog čega, ali je uvek osećao neku jezu kad god bi ih video... a ženidba... a tek ženidba...

- Koji ti je ovaj, ‘de si ga naš’o ? S kojom si ga to pravio?

Konobar, koji je evidentno poznavao majstora, sa zanimanjem je zagledao malog, plavokosog i plavookog klinca, obučenog u kaputić, vezenu košulju, pantalone opeglane na liniju i vojničke čizme.

- Nije moj, al’ k’o da jeste... bio u domu, sad je kod mene, uči zanat..

- E, al’ se usrećio – odmahnuo je konobar, ostavio na stolu poručeno i otišao..

Pijuckao je preslatko piće i gledao okolo u sav taj narod koji je jeo, pio, glasno razgovarao i nikoga nije bilo briga za njega... u stvari, par njih ga je pogledalo, odmerilo i okrenulo se nekom svom poslu. Majstoru bi povremeno neko prišao, popričali bi o poslu, vremenu, koječemu, posedeo i otišao... U neko doba za njihov sto je sela jedna čudna žena i počela da sa majstorom zbija neke šale koje nije razumevao .. Smejali su se oboje, a njega je bilo stid... stid od nje, njenog preglasnog smeha, njenog mirisa.. nešto tu nije bilo kako treba... Majstoru sve to nije smetalo, a u njemu je rasla nelagoda. Delovalo mu je da povremenno pričaju o njemu, oboje bi se nasmejali a on je samo gledao na veliki sat na zidu i čekao da krenu kući. Istina, imao je skoro 15 godina, ali nikad nije bio u društvu žena, posebno ne takvih... Jedine žene za koje je mogao da kaže da ih poznaje su bile ona pogurena i namrgođena komšinica i nejasno sećanje na majku kojoj više nije mogao da se seti ni lika... više je to bilo sećanje na osećanje koje imao kad je bio sa njom... Ona je bila tiha i topla, ova žena se ružno smejala, ružno sedela... bila mu je odbojna, bez nekog razloga, ali je imao osećaj da će nešto loše da se desi, baš tu dok sedi za njihovim stolom.

U jednom trenutku, kad se baš uzvrpoljio na stolici, na kojoj je, činilo mu se već celu večnost, majstor obrati pažnju na njega...

- Tebi je dosadno ?

Ćutke je klimnuo glavom, srameći se što majstor prekida razgovor sa tom ženom, a  opet, gonjen nekim neizdržom iznutra reče

- Ja bi’ kući...

- ‘Oćeš li umeti? Ja ću da ostanem, a ti idi ako hoćeš...

Klimnuo je glavom, skoro sa olakšanjem, ustao i bez reči sa okrenuo i izašao. Napolju je već bilo ono letnje predvečerje, kad je sunce već zašlo ali je još uvek bilo dovoljno svetla da možeš i da čitaš...

Krenuo je nazad, niz tu široku ulicu sa velikom oblom kladrmom kojom su još uvek išli retki kamioni i još ređi automobili.

Skrenuo je u svoju ulicu... Posle toliko vremena je taj sokak zvao i znao kao svoju ulicu... Hodao je sredinom, plašeći se kerova koji su lajali iz dvorišta kad je, već blizu svog dvorišta, video «ekipu»... Stomak mu se stegao, ali je u sebi našao dovoljno hrabrosti da produži... Da se vrati u kafanu mu je bilo mrsko, a i stid od one žene, da beži nije imao kuda, ostalo mu je samo da nastavi da hoda...

- O, evo ga Švaba...

Primetio ga je jedan od njih i kako je nastavio da hoda, tako su počeli da ustaju, jedan po jedan i da na sred ulice prave zid...

- Sad nema matorog da te čuva... šta ćeš sad?

Ćutao je i nastavio da hoda...

- Šta je, pojela ti maca jezik... a možda i ne zna da govori...možda zna nemački...

Neki su se nasmejali, a on je gledao da li ima nešto čime bi mogao da se odbrani...Žalio je što nema kod sebe onaj klin...

Iz grupe se izdvojio jedan, po izgledu stariji i jači od ostalih...

- Ovo je naša ulica, ovuda ne može da ide ko hoće...

Stomak mu se zgrčio, noge su počele da mu lagano drhte, ali je znao da nema nazad... Na batine je navikao, a ovi mu nisu izgledali onoliko opasni kao ekipa iz doma...možda će i  uspeti...

Nastavio je da hoda, pravo ka galamdžiji, a onda je pred sobom video kamen, taman za šaku... u koraku se sagnuo, podigao ga, prišao još korak i kamenom iz sve snage udario galamdžiju po glavi. Ovaj se za trenutak ukočio, a onda, kad mu je do svesti doprla bol, uz urlik se uhvatio za glavu i klecnuo. Kroz prste je počela da kapa krv, a ostali su se jednostavno zamrzli, onako kako su stajali.  Švaba je stajao, još uvek držeći kamen u ruci i gledao ko će sledeći da proba... Nekoliko trenutaka su svi tako stajali, a onda se jedan od njih okrenuo i pobegao. To kao da je bio znak i za ostale i za nekoliko trenutaka na ulici su ostali samo Švaba i galamdžija koji je tiho cvileo dok mu je krv polako oblivala lice..

Pobedio je ovog puta i, iako mu je stomak još uvek bio zgrčen, u njemu je počelo da se rađa jedno drugo osećanje... prvo potmulo, a onda sve jače... Pobedio je ... pobedio je strah, pobedio je galamdžiju, pobedio je sve...

Izgledao je sebi kao da raste, on, mali i plav, sad je bio veći od svih, veći od ulice, najveći...

Prenulo ga je cviljenje galamdžije koji je još uvek klečao u prašini, a ispred njega se polako  pravila mala krvava barica.

Nije znao šta sada da radi... Galamdžija je pobeđen, svi su pobegli...u jednom trenutku je u njemu proradio instnkt koji ga je skoro naterao da i on pobegne...a onda je shvatio da nema potrebe, da nema od koga da  beži...

Ispustio je kamen i prišao galamdžiji, koji ga je uplašeno pogledao...

- Nemoj...

Tog trenutka je postao svestan da je sad on glavni... Stajao je i gledao domalopređašnjeg galamdžiju kojem su se suze slivale niz obraze i zajedno sa krvlju kapale u prašinu. Galamdžija je sad bio samo još jedan uplašen i povređen dečak.

Stajao je nad njim, razmišljajući šta dalje... pružio mu je ruku na šta se ovaj trznuo, ali kad je shvatio da ga neće dalje udarati, prihvatio je i ustao...mal’ko se zateturao, ali je ostao na nogama...

- ‘Ajmo da to opereš..

I Švabin glas je drhtao, ali se trudio da zvuči sigurno...

Išli su zajedno niz ulicu, do Švabinog dvorišta, ušli, i na česmi koja je bila na sred dvorišta, oprali ranu iz koje je još kapala krv. Galamdžija se poslušno nagnuo i prao glavu sve dok voda nije postala bistra. Umio se i oprao ruke, otresao prašinu sa pantalona i kad je najzad sve bilo gotovo, pogledao je Švabu

- Dobar si..

- I ti si...

- Ja sam Davor

- Ja sam Ostoja...

- Ne, ti si Švaba...

 Nasmejao se, najzad, galamdžija...

Sledećeg i svih ostalih dana Švaba je postajao deo ekipe, dok najzad jednog dana nije shvatio da ima još nekog ko je bio njegov...

Majstor je te noći došao kasno, mirišući na onu ženu i rakiju, pevušio je neku šansonu i dugo se muvao po sobi pre nego što je legao. Ujutru je samo lupnuo na vrata Švabine sobice..

- ‘Ajmo, posao neće da čeka...

                                                            Nastaviće se…

 

 

 

Ostavite komentar

Sva polja označena * su neophodna

0 Comments