Responsive ThemeForest Wordpress Theme Avada bigtheme.net/wordpress/themeforest/323-avada BIGtheme.net

Typography

Ocena korisnika:  5 / 5

Zvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivna
 

piše Tata Duki

«Svinjo švapska... streljaće te moj otac… on je već puno takvih streljao... izdajico!» Nikako mu nije bilo jasno o kakvim izdajicama i streljanjima taj dečak  priča

Tog leta se mnogo toga u Švabinom životu promenilo. Svakog dana, kad bi završio posao, na brzinu bi se oprao, ručao i istrčao na ulicu. Ispočetka su ga svi gledali sa nepoverenjem, iako ga je Davor uzeo u zaštitu pred društvom. Igrali su fudbal za koji Švaba nije bio baš talentovan, ali je gurao i šutirao krpenjaču zajedno sa ostalim dečacima, gubio i pobeđivao, bio sa njima. Posle fudbala bi utrčali u dvorište, napili se vode i sedeli u debeloj hladovini ispod lipa u ulici. Ponekad bi se uvukli u nečije dvorište i krali voćke sve dok ih ljuti vlasnik ne bi poterao... Bežali su smejući se, bili su zajedno.

Majstor je sve češće odlazio, obrijan i namirisan nekom smrdljivom vodicom i vraćao se kasno, pevušeći. Jednog dana se vratio sa novim odelom koje je pažljivo spakovao u orman. Švaba je primećivao promene kod majstora, ali je bio suviše obuzet onim oko sebe, novim društvom koje ga je najzad prihvatilo. Vraćao se u svoju sobicu i svakog dana u malenu plehanu kutiju ostavljao svoja blaga... par novčića koje bi mu majstor povremeno davao, jedan kliker koji je našao na ulici, par metalnih kuglica iz nekog lagera i papirić koji mu je dugo bio jedina identifikacija.

Jednog jutra je ustajući u majstorovom krevetu video onu ženu. Stomak mu se opet zgrčio... predosetio je nevolju, još mu nije bilo jasno kakvu, ali se na njegovom nebu, koje je tek počelo da razvedrava, pojavio taman oblak. Izašao je tiho, umio se na česmi, napunio džezvu i stavio je na šporet. Majstor ga je pogledao, polako ustao, da je ne probudi i izašao napolje. Švaba je sedeo za stolom i čekao. Majstor je seo kraj njega, brišući se peškirom.

- Znaš, teško je čoveku kad je sam...

Švaba je ćutao, osećajući kako se na njega ruše neke promene... Nije voleo promene, uvek su donosile nešto veliko, opasno, nepoznato... I nije sumnjao da će i sad biti tako...

- Ona je dobra žena, živeće sa nama, videćeš biće nam dobro, bićemo porodica...

Nije mu se sviđala, ni ona, ni to što donosi... Porodica su bili on i majstor, nije im trebao niko drugi... posebno ne neko ko će sve da promeni...

Kasnije tog dana je pričao sa Davorom koji je bio u sličnoj situaciji. Živeo je sam sa majkom do pre godinu dana, a onda se u kući pojavio oficir, smrdeči na duvan, barut, konje... na nešto opasno. Davor je sve manje bio u kući, posebno otkako je njegovoj majci počeo da raste stomak... Bila je trudna i rekla mu je da će imati brata ili sestru. Njemu niko nije trebao, ni taj oficir mu nije trebao, ali mu je majka objasnila da će im biti lakše, da će imati više para,  da će bolje živeti... Davoru, doduše, nije smetalo to kako su do sada živeli, ali se oficir uselio i sve se promenilo.

Švaba je svim srcem želeo da ta žena ode... tamo odakle je došla… ali ona nije imala nameru da se mrda. Istina, sad je kuća bila čistija, svakog dana na šporetu se krčkalo nešto što je jako lepo mirisalo, na prozorima su se pojavile zavesice od nekog tankog platna umesto listova novina, stvari su im bile čiste i oprane..., ali je njemu ipak bilo lepše dok su njih dvojca bili sami...

Više nije kuvao ni kafu, ona bi ustajala pre njega, na stolu bi se pojavila vekna svežeg hleba i kanta masti, kutijica sa tucanom paprikom. Doručkovao bi, majstor bi popio kafu i otišli bi na posao.

Tih dana su dobili posao da menjaju simsove na prozorima i oluke na jednoj velikoj kući. Ispred kuće je bila straža, njih je prvih dana uredno legitimisao, ali su ih stražari brzo upoznali i samo bi im klimnuli glavom. Kuća je bila u drugom delu grada, na jednom brdu, okružena isto takvim vilama ispred kojih su stajali vojnici. U kući je živeo neki oficir sa ženom i dve ćerke. On je odlazio brzo pošto bi oni došli da rade, ponekad bi ih u prolazu pozdravio, sa majstorom bi razmenio par reči i odlazio bi velikim crnim autom koji bi ga čekao ispred kuće.

Žena, jedna od onih finih i toplih žena, ponekad bi mu poslala kiflu ostalu od doručka, meku i toplu. Uživao je u svakom zalogaju, pitajući se gde se prave takve stvari. Davor  mu je rekao da je to general, kad mu je opisao epolete, ali njemu to nije mnogo značilo.

Devojčice su ga isprva radoznalo zagledale, ali su ubrzo izgubile interesovanje za njega. Šetale bi po velikom dvorištu, noseći knjige i razgovarajući sa drugim devojicama i dečacima koji su povremeno dolazili sa majkama koje bi sedele i pile kafu sa domaćicom. Jedan od dečaka, koji je češće od drugih dolazio, zagledao ga je upornije i znatiželjnije od drugih.

- Ko si ti?

- Ja sam Šv... Ostoja..

- Ih, al’ si ko Švaba... je l’ ti on otac?

Dečak ga je gledao podozrivo.. radoznalo, ali i ljutito..

- Mog dedu su ubile Švabe, takve kao ti... mora da si i ti njihov...

Švaba je ćutao, povređen time što ga upoređuju sa nečim lošim. On nije bio loš, bio je dobar, radio je sa majstorom, vredno je radio i trudio se, ćutao bi kad god nije morao da govori, nije se bunio ni kad bi majstor polupijan izvalio nešto što je smatrao uvredljivim. Nije mu bilo jasno zašto ga ovaj dečak mrzi, šta hoće od njega. Da, bio je plav, ali je takav bio oduvek...

Majstor ga je pozvao da krenu, ali dečak Švabu nije ostavljao na miru. Išao je za njim i nastavljao da ga optužuje, bockao i ponižavao. Švaba je ćutao, ali je iznutra kuvao. Razmišljao je da ga nečim udari, da se pobije sa njim, samo da ućuti... Dečak je išao za njim i kad je Švabi već bilo svega dosta, jedna od žena se pridigla sa stolice i pozvala ga.

- Borise, dragi, nemoj da se prljaš, dođi da nam recituješ...

Švaba se nasmejao u sebi, ali ne dovoljno u sebi, Boris je video njegov osmeh i shvatio čemu se nasmejao...

- Svinjo švapska...videćeš ti... streljaće te moj otac… on je već puno takvih streljao... izdajico švapska...

Švabi nije bilo jasno o čemu priča, o kakvim izdajicama, o kakvim streljanjima taj dečak  priča...

Dok su se vraćali kući, pitao je majstora ko su izdajice i zašto je on, Švaba, izdajica? Ovaj je zastao, pogledao ga i uzdahnuo

- Ko ti je to rekao?

- Onaj dečak iz kuće, onaj što recituje...

- I šta ti je još rekao?

- Da će  njegov otac da me strelja zato što sam izdajica...

- Ma pusti, ne zna šta priča... skloni se ako ga budeš video...

Švabi je u glavi bubnjalo... nije mu bilo baš jasno za šta je sad kriv, kakva je on izdajica i koga je izdao...

Davor mu je objašnjavao da su izdajice bradonje koje se kriju po šumi i da ih je ponekad i njegov očuh jurio, da bi otišao na nekoliko dana i da bi se pojavljivao prljav, smrdljiv i da je posle toga majci tiho, kad bi on već legao, pričao kako su jurili ostatke bande po nekim šumama, kako su ih hvatali i streljali, kako sa bandom i nije trebalo nikako drugačije. Švabi nije bilo baš jasno ni ko su bradonje, niti kakve on veze ima sa njima, ali su mu pretnje onog dečaka zvučale zloslutno.

Odlazio je na posao sa zebnjom. Nije znao kakvu, ali je osećao opasnost i nelagodu  svaki put kad bi kroz veliku kapiju ulazio u ogromno dvorište oko kuće. Izvlačili bi alat iz šupe iza kuće, krojili bi komade lima i postavljali ih. Nekoliko dana je sve bilo mirno, radili su brzo i već se nazirao kraj poslu. Na onog dečaka je već pomalo i zaboravljao, posao je skoro gotov, majstor je zadovoljan...stvari se vraćaju na svoje...

Poslednjeg dana na tom poslu, dok su skupljali alat i čistili za sobom iz kuće su izašli general sa još jednim oficirom i onaj dečak... nešto su pričali, a kad se general okrenuo da se vrati u kuću, dečak je oca povukao za ruku i rekao mu nešto pokazujući Švabu.

Oficir je pogledao dečaka, zatim Švabu, a onda se okrenuo i krenuo ka majstoru i Švabi.

Prišao je majstoru i nešto popričao sa njim. Majstor je ćutao, a onda je počeo da govori razmahujući rukama. Švaba je gledao sa odstojanja, ali je ipak čuo reči siroče, Kozara, bolnica, jadnica...

Želeo je da čuje više i polako se, između stabala približavao mestu gde su ova dvojca stajala. Iza jednog drveta se pojavio onaj dečak, držeći u ruci jednu gredicu u koju je bila zabodena velika klanfa. Šiljak je opasno virio i dečak je znao kako da tu gredicu upotrebi.

I dok je Švaba iznenađen  stajao, dečak je pritrčao i zamahnuo iz sve snage...

Švaba je krikuo kad mu se šiljak zabo između vrata i ramena i pao.

- Tako mi sređujemo izdajice...

Dečak je ponosno stajao i kad su dotrčali majstor i oficir...

U velikim crnim kolima kojim su ga vozili sve je mirisalo na duvan i kožu... pored prozora su promicale kuće koje su se polako slivale u niz, sve dok mu se nije pred očima zamaglilo i zatamnilo...

                                                            Nastaviće se…

 

 

Ostavite komentar

Sva polja označena * su neophodna

0 Comments