Responsive ThemeForest Wordpress Theme Avada bigtheme.net/wordpress/themeforest/323-avada BIGtheme.net

Typography
Zvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivna
 

piše Tata Duki

Na stolu u sobi našla je vojni poziv na  ime svog brata Ostoje... Gledala je to parče papira, a onda ga, gonjena instinktom, savila i strpala u nedra

Tuđa vojska je marširala ulicama, a njenog svekra su, kao Nemca, često pozivali u kancelariju nemačkog upravnika. Njen muž je sve češće bio u društvu nemačkih oficira, koji su njoj izazivali jezu.

Život je išao dalje, mimo nje, ali su odjeci nekih ružnih stvariu koje su se dešavale ipak stizali  i izazivali joj teskobu i nemirne snove.

Tešila su je jedino pisma koje je dobijala od brata, koji joj je pisao da će sve biti u redu, da se ne brine, jer će sve brzo proći.

Nažalost, to nije bila istina, a vesti su bile sve gore. Iako kao žena cenjenog doktora nije osećala neku razliku, okolina se menjala. Nije više bilo zabava, a i na onima koje su se dešavale je sve više bilo oficira, nemački je bio jezik kojim se govorilo, a vesti sa ratišta su bile glavne teme.

Brinule su je priče o logorima, o mnogim mladim muškarcima koji su odvedeni u Nemačku. Bratova pisma su je tešila, ali i brinula. Nešto tu nije bilo kako treba, nešto se nije uklapalo.

Odlučila je da ode i poseti oca i brata, što tada ni izdaleka nije bilo jednostavno, ali je muža toliko usrdno molila da je na kraju popustio.

I tako, jednog dana, veliki automobil je bio spreman, a s njom je putovao i jedan mladi oficir koji je trebalo da joj bude obezbeđenje. Sa svim potrebnim papirima i mladim oficirom koji je sedeo pored vozača, krenula je na put koji je trebalo da je uveri da su sve njene strepnje bile samo zabluda.

Putovali su brzo, papiri i mladi oficir su lako i brzo rešavali sve prepreke i kasno popodne je stigla u mesto koje je tako dobro poznavala. Problem je samo što nije prepoznala onu malu varoš iz koje je otišla. Na ulazu u grad još jedna kontrola, i usput ih je bilo puno, prvi put je videla šta rat  čini.

Ruševine i spaljene kuće, ljudi koji bi se skoro trkom sklanjali ispred velikog automobila, zaplašeni, odrpani, bolesni i tužni.

U gradu su prvo svratili u nemačku komandu, gde je mladi oficir ušao sa papirima i zadržao se duže nego što je očekivala. Izašao je sa zbunjenim izrazom na licu.

Njena strepnja se pojačala, ali je on seo u auto i krenuli su ka kući.

Jedva je prepoznala svoj stari dom, kuću na periferiji ispred koje je bila uvek uređena bašta puna cveća. Sad je basta bila zapuštena, korova je bilo svuda, a i kuća joj je izgledala mnogo manja nego što je pamtila.

Utrčala je u kuću, tražeći brata i oca, sačekala je samo stara sluškinja koja je zaplakala kad je videla.

Rekla joj je da je otac u ordinaciji u centru, a kad je pitala za brata, stara sluškinja se skoro ugušila od plača, ali reći nije bilo...

Otac se iznenada pojavio, očito mu je neko javio da je došla, sa suzama u očima je zagrlio bez reči.

Kad joj je objasnio da su Ostoju mobilisali još prvih dana rata, a onda i zarobili i odveli u Nemačku, osećala je kako joj se zemlja pomera pod nogama.

Sela je, osećajući kako se sve oko nje rusi...

Pitala je oca za pisma, a on joj je posle duge ćutnje priznao da joj je on slao pisma u Ostojino ime, da se ne bi brinula...

Otišla je u bratovljevu sobu i na njegovom stolu našla vojni poziv na njegovo ime... Gledala je to parče papira, a onda ga, gonjena instnktom, savila i strpala u nedra.

Ostatak tog dana je prošao u teškoj ćutnji, prekidanoj samo povremenim jecajima stare služavke i očevim teškim uzdasima.

Nije mogla da izdrži, morala je da krene, da ode, tu je sve podsećalo na sreću, na detinjstvo, ne bezbrižne dane, a sad tu više ničega nije bilo...

Oficir je prespavao u kasarni, vozač u baštenskoj kućici i čim su se okupili i spremili, krenuli su nazad.

Čim su stigli, Jozef  je sve saznao od oficira koji mu je podneo raport, a šofer je priču upotpunio onim što je video u njenoj kući.

Ona je pala u depresiju koju nije moglo ništa da ublaži... Ni izleti na koje su išli, ni ručkovi koje je organizovao, pazeći da društvo bude veselo i da se nipošto ne priča o ratu.

Jozef se usrdno angažovao ne bi li nekako našao svog prijatelja i ženinog brata, čoveka sa kojim je drugovao i koji mu je prirastao srcu. Mesecima je trajala prepiska, angažovao je čak i komandanta grada, jednog starijeg pukovnika koji je i čuo za Jozefovu porodicu, tamo u postojbini i kojem je mladi doktor bio jako drag.

Posle skoro godinu dana, stigle su i prve vesti. Ostoja je bio u jednom radnom logoru na severu Nemačke. Kao doktor u selu iz kojeg su svi muškarci bili na frontu, imao je relativno lagan život. Lečio je i logoraše koji su radili po domaćinstvima, a bio je na usluzi i stanovnicima, većinom ženama i starcima koji su ostali.

Njoj je laknulo, iako je bio daleko, bio je živ i relativno dobro.

Rat je odmicao, sve više ružnih slika i događaja se pojavljivalo, ali je sve to bilo jako daleko od nje. Bratovljeva pisma, sivi komadi kartona na kojima su bile odštampane fraze i par redova predviđenih za ispisivanje ličnih poruka, stizali su svakog meseca. U tim porukama, u svega par reči, bila je utkana sva tuga zbog daljine, ali i doza optimizma. Od tih kratkih poruka njoj su dani bili lepši i lakši, a Jozef se radovao svaki put kad bi na njenom bledom i zabrinutom licu video osmeh.

Krajem avgusta 1943. najzad im je uspelo ono na čemu su radili vrlo srčano. Tog jutra je ustala gonjena mučninom. Bila je trudna.

Jozef je tih dana sve češće bio u komandi, vraćao se kasno i zabrinut. Najavili su mu da će morati da ga mobilišu. Skoro ceo rat je uspevao da ostane na ivici dešavanja i da, zaklonjen bogatstvom i naklonošću vlasti, ostane tu gde je bio, da leči i svoje sugrađane i  vojsku, ali su stvari počele da se jako loše odvijaju po nemačku vojsku. Porazi se više nisu mogli kriti, a rat se rasplamsao na sve više strana...Jednostavno, falilo im je ljudi...

Iako se trudio da loše vesti krije od svoje trudne žene, istina je izbijala iz svake njegove pore, iz svakog pokreta, iz svakog koraka. Ona je sve više primećivala bore na njegovom mladom licu, sve teže bi uspevala da ga nasmeje, i iako se trudio da sa  njom bude strpljiv, sve teže mu je uspevalo da podeli njenu radost  zbog života koji je rastao u njoj.

Po Srbiji je već na sve strane buktao ustanak, nastajale su i nestajale teritorije na kojima nije bilo više osvajačke vojske, vesti su sve teže stizale, cenzurisane, ali se iz njih moglo sve jasnije videti da Nemačka gubi i ovaj rat.

Jednog jutra, po Jozefa je došla vojna limuzina i on je otišao noseći torbu sa instrumentima. Oproštaj je bio kratak, rekao joj je da će biti blizu i da će često dolaziti kući. Želela je da mu veruje, ali je u srcu znala da ga verovatno više nikad neće videti.

Posle dva meseca se ipak pojavio, mršaviji  nego ikad, upalog lica i sa velikim podočnjacima. Bio je zabrinut toliko da ga čak ni narasli stomak ni pokreti bebe nisu mogli oraspoložiti. Osmehnuo se, ali oči nisu umele da lažu. Bila je svesna da su stvari jako ozbiljne, ali je život u njoj brisao sve.

Uz nju su bili njegovi otac i majka, koji su se o njoj brinuli kao da im život od toga zavisi. Nije smelo ničega da fali, nije bilo želje koju joj nisu ispunili, ali je njoj falilo samo ono što nisu mogli da joj obezbede. Jožef je bio sve dalje i dalje, pisma su stizala, sve kraća i sve tužnija. Pisao joj je o tome da su prebačeni blizu varošice u kojoj je živeo njen otac, ali je deo pisma bio zacrnjen. Znala je za cenzuru, ali se postidela kad je shvatila da neko čita njegova, a sigurno i njena pisma...

Početkom aprila se porodila, uz pomoć seoske babice i bake Eržebet koja je najzad, zaplašena svime što se dešavalo, došla da živi sa njom, “da joj se nađe”, kako bi mrzovoljno promumlala kad bi neko spomenuo salaš na kojem je živela.

Dečak je bio zdrav i plav i dernjao se iz sveg grla, na sveopštu radost. Svekar je okupio nešto društva i te večeri se pilo i pevalo kao u sretna vremena. Za trenutak se nebo razvedrilo i svi u kući su slavili dolazak naslednika. Ona je sedela u sobi, dojila dečaka i osluškivala odjeke veselja, žaleći istovremno što i Jozef nije sa njima.

Radost je kratko trajala.

 

 

Ostavite komentar

Sva polja označena * su neophodna

0 Comments