Responsive ThemeForest Wordpress Theme Avada bigtheme.net/wordpress/themeforest/323-avada BIGtheme.net

Typography
Zvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivna
 

piše Tata Duki

Vlast nad varošicom je bila gorivo koje je u njemu razgorevalo sve veću želju da poseduje sve što vidi, ali bio je sam u svemu što je imao, nije bilo nikog da se tome divi

Čim je ustala iz postelje, sačekale su je loše vesti. Nekoliko dana kasnije, kao odgovor na lepe vesti koje mu je otac poslao, stiglo je pismo njenog muža.

Javljao je da je ranjen, ali da nije ništa ozbiljno i da se vraća kući.

Stigao je nekoliko dana kasnije, izneli su ga iz kola i uneli u kuću.

Glava mu je bila zavijena, kao i ruka i patrljak leve noge...

Držala se hrabro dok je gledala taj ostatak njenog muža i gutala knedle koje su joj stajale u grlu.

Otišla je u sobu da mu donese sina. Kad se sagnula nad kolevku, pred očima joj se zacrnelo i pala je.

Eržebet je čula njen pad i uletela u sobu. Našla ju je krvave glave pored kolevke.U padu je zakačila komodu i napravila veliku ranu na potiljku. Podigli su je, previli i osvestili, ali ona dugo nije mogla da dođe sebi. Nije prepoznavala okolinu, nije prepoznavala nikoga.

Eržebet i njena kćerka su celu kuću pretvorile u bolnicu. U jednoj sobi je bio Jozef kojem je trebala nega, promena zavoja, pomeranje i okretanje, u drugoj ona, slaba i izgubljena, dok je dečak bio stalno pod nadzorom dede koji je, posle svega, ipak sa radošću prihvatio svoju novu ulogu.

Rat se polako približavao, do tada samo vestima, ali je odskora počela da se puca i u neposrednoj blizini njihove kuće. Po celu noć je tutnjalo, gruvalo, kroz varoš su jurili kamioni i tenkovi, a oni su sve više brinuli, ne samo o svom bogatstvu koje se osipalo, nego sve više i za svoj život.

Kako se sve više pucalo i na samim obodima varoši, odlučili su da se sklone na salaš. To je, međutim, bilo lakše osmisliti nego uraditi. Njihov veliki auto je dugo već bio na “pozajmici” u komandi, konje su takođe uzeli za potrebe vojske, ostalo je svega par magaraca koje su čobani vodili kad bi stada ovaca vodili na pašu.

Po par magaraca je upregnuto u taljige, na jedne su utovarili Jozefa, na druge se popela ona sa bebom a u trećim je bilo natovareno sve ono što su mogli da ponesu. Znali su da se u kuću neće vratiti.

Čim su stigli i raspakovali se, u velikom zdanju  su se pojavili neki nepoznati ljudi.Jedan od njih je bio njihov stari predradnik koji je prišao Jozefovom ocu, vidno ostarelom u poslednjih nekoliko meseci i sa njim nešto dugo i mučno razgovarao. Posle mnogo natezanja, dogovor je postignut i tako je počeo vrlo čudan život.

Predradnik je bio komandir lokalnog partizanskog odreda, ljudi koji su preko dana bili naizgled obični težaci, noću su se pretvarali u grupu koja je postavljala zasede, napadala straže i otimala oružje. Salaš je njima bio maska, a njoj i njenoj porodici poslednje pribežište.

Mali dečak je rastao, okružen ljubavlju cele svoje porodice, dok su svi ostali živeli na ivici živaca.

Kad je rat stigao toliko blizu da se partizani nisu više krili, kad je bilo samo pitanje trenutka kad će se zapucati i tu, svekar je iz ugla sobe iskopao još jednu kesu sa zlatom i pozvao svog predradnika na poslednji razgovor.

Jesen ‘44. je bila još uvek lepa, dani su bili kraći, ali je bilo dovoljno sunca. Ona i dečak su se spremali na još jedan  put. Svekar je shvatio da ni njemu, ni njegovoj porodici budućnost ne donosi ništa dobro. Bio je Nemac u tuđoj zemlji i bilo mu je jasno da će teško išta ostati od njih i njihovog načina života. Nije ga bilo strah vojske, bilo mu je jasno da na vlast dolaze komunisti, a da za njega kao veleposednika u tom novom svetu neće biti mesta. Njihova sudbina je bila već ispisana, da se beži, nije imalo kud, jedino što je mogao da uradi je da makar svom unuku pruži nekakvu šansu. Odlučio je da snahu i unuka pošalje kod njenog oca, na teritoriju koju su već dugo držali partizani, a nadao se da će njen otac, lekar kojih nije bilo mnogo, moći da im pruži zaštitu.

Komandir se dugo nećkao, ali ga je obećana kesa sa zlatom mamila. Na kraju su uspeli da se dogovore i par magaraca je upregnuto u karuce. Na karucama je bila ona sa bebom i par kofera, magarce je vodio jedan od partizana, za tu priliku obučen u seljački gunj, a za njima je išao još jedan starac, koji je umeo da nađe put, među svom tom  vojskom.

Putovali su tri dana, kretali bi predveče i putovali noću sve do svanuća, onda bi se sklonili u neki šumarak, odspavali i sledeće večeri nastavljali.

Već drugog jutra su ušli na slobodnu teritoriju, par puta su naišli na partizanske patrole, ali bi uspevali da prođu, pismo sa pečatom koje su nosili im je pomagalo da nastave.

Trećeg dana su stigli u varoš, na ulasku su ih presreli i odveli u komandu, ovog puta narodnu, oslobodilačku...

Komandant je prepoznao doktorovu ćerku, ali se namrštio kad je video plavog dečaka. Srećom i doktor je bio tu i radosno je prigrlio ćerku i unuka. Nisu razgovarali, samo je pogledao, a ona je slegnula ramenima.

Otišli su do stare kuće. Ocu je sve bilo jasno i kad su najzad ostali sami, sačekao je da ona počne da priča. Rekla mu je sve, sve što je znala, i za ranjenog muža i za poslednju kesu zlata njenog svekra kojom je platio put...

Život se odvijao dan po dan, doktor je odlazio svakog dana i u, nekad svojoj, a sad narodnoj ordinaciji, lečio sve koji su dolazili. Stara škola je pretvorena u bolnicu i on je stalno bio između ordinacije i škole u kojoj je, nikad brže u životu, operisao, krpio i sekao dečake koje su mu donosili sa fronta.

Boleo ga je taj posao, ta situacija gde je na živo sekao ta mlada bića sa prerano odraslim pogledom, koja su trpela bol samo sa grčem na licu i škrgutom zuba. Lomilo ga je to, nije mogao da ostane hladan i objektivan, sve što se oko njega dešavalo je bilo suviše za to staro srce.

Komandantu varošice, jednom od onih dečaka koji su potajno bili zaljubljeni u tek napupelu doktorovu ćerku, slika koju je viđao svakog jutra bila je više nego što je mogao da istrpi. A i nije morao da trpi. Sveže dobijena vlast nad celom varošicom je bila gorivo koje je u njemu razgorevalo sve veću želju da poseduje sve što vidi. Kuće svih viđenijih ljudi su bile orobljene i lepi komadi nameštaja koji su krasili skromne  salone su sada bili rekvirirani i ukrašavali su njegovu kancelariju.

Snishodljivost kojom su ga sugrađani pozdravljali, njega, dečaka sa periferije koga su panduri nekada ganjali, vlast koju je sve više osećao, jednostavno ga je opijala. Želeo je više i sve više je i dobijao.

Jedino mu je smetalo što je u toj vlasti bio sam. Nije bilo žene koja bi ga volela, nije bilo nikog njegovog.. Ono familije što je imao davno, pre rata, bilo je ili u logorima ili streljano. Bio je sam u svemu što je imao, nije imao nikog da se svemu tome divi.

A doktorova ćerka...

Svakog dana je u komandu dolazio kasnije, kako bi sačekao trenutak kad doktorova kćerka izlazi sa detetom da uhvati još malo sunca.

Kako bi mu prijalo da mu žena bude ona. Osećao bi, nadao se, da bi deo njenog gospodstva prešao i na njega. Sanjao je kako njih dvoje šetaju ulicama slobodnog grada, ruku pod ruku, dok ih svet pozdravlja. Uvek je zavideo gradskoj gospodi koja su tako šetala sa svojim ženama, pozdravljajući levo i desno, sve do gradske kafane u koju bi svratili na kafu i kolače...

Stari doktor je izgarao, trudio se da spase svaku ruku, nogu, glavu i život, i svaki put kad bi neku bitku izgubio, umirao je i deo njega. Sve češće je hvatao sebe kako gubi onu hladnoću potrebnu da se nešto amputira kako bi se život spasao, sve više su ga pogađale te dečje oči koje su od njega očekivale čudo koje on nije mogao da im pruži.

Jednog dana, dok je operisao, ko zna koji put pokušavajući da u život vrati još jedno od dece užasno povređeno nemačkom granatom, jednostavno je seo, smožden svime što je video i sklopio oči.

Kad mu je sestra prišla i dodirnula ga, samo se srušio sa stolice.

Nije plakala kad su joj javili. Još kad je došla videla je da su mu se oči ugasile i shvatila je da je samo pitanje časa kad se iz bolnice neće vratiti.

Komandantu je laknulo. Iz straha i poštovanja nije smeo da sa doktorom priča o njegovoj kćerki, ali sad... put je bio otvoren. Bila je u njegovoj vlasti, a to što je imala  dete sa omraženim Nemcem, što je bila nemačka kurvetina, to mu je samo olakšavalo posao.

U njegovom svetu nije bilo mnogo emocija, sve je to bio posao, a ovaj mu se namestio sam. Bez zaštite koju joj je otac mogao da obezbedi, bila je samo plen koji je trebalo da pokupi.  U njegovom sistemu je bilo: ili će biti moja ili je neće biti..

                                              Nastaviće se

 

 

Ostavite komentar

Sva polja označena * su neophodna

0 Comments