Responsive ThemeForest Wordpress Theme Avada bigtheme.net/wordpress/themeforest/323-avada BIGtheme.net

Typography
Zvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivna
 

piše Tata Duki

Te večeri su spavali u napuštenoj kući na brdu; išla je na zapad, u Bosnu, čula je da se tamo narod kreće i nadala se da će uspeti da se priključi nekom i ode što dalje

Kad je došao kod nje u kuću, svega nekoliko dana posle sahrane njenog oca,sve joj je bilo jasno. Znala je ko je on i ko je bio, pamtila je njegove poglede još iz onog vremena, pamtila je njegove vučje oči kojima je pratio svaki njen pokret kad god je bio u prilici da joj se približi.

Bez mnogo premišljanja je pristala na sve što joj je tražio, znala je da nema izbora.

Već sutra se uselio u njenu kuću. Svi sa kojima je bila u kontaktu su se pravili da je sve u redu, da je to sasvim normalno... Jasno je njoj bilo da niko to ne misli, ali je situacija bila takva, nova vlast je bila vlast, o tome se nije dalo raspravljati. Znala je da glasine kolaju, ali šta je, tu je, u toj igri je bila samo pion.

Bilo joj je zlo i trudila se da pred detetom bude mirna i pribrana, ali joj je taj muškarac bio odvratan i da je situacija bila imalo drugačija, pitanje je da li bi on ikada ušao u njen život.

Život je išao dalje, naizgled sve je bilo u redu, ali je po njegovom lošem raspoloženju znala da se nešto ozbiljno menja.

Posle prvih nekoliko dana, kad je u komandu odlazio pevušeći, počeo je da dolazi neraspoložen.

Iako je od oslobođenja bio sve i svja u toj varošici, kad je sve za koje bi posumnjao slao na sud i pred streljački stroj, a njihovu imovinu konfiskovao, napravio je par grešaka... ozbiljnih…

Prvo je pohapsio “špijune”, kako je pisalo u optužnici koju je sam napisao zajedno sa presudom, da bi se ispostavilo da to ipak nisu špijuni nego vrlo bitni pomagači pokreta u toj varošici, a onda je jednog od njih i streljao, više da bi raščistio neke stare račune… Kazna je stigla taman kad se nadao da će sve u toj, još uvek ratnoj zbrci, proći po onoj “pojeo vuk magarca”

Desilo se da je to, ipak, bio neko bitan... suviše bitan..

Otac tog mlađeg čoveka je bio na vrlo visokom položaju i jako bitan novoj vlasti, što je komandant saznao kad je već bilo kasno.

Kazna je mogla da bude i streljanje, ali je ipak izvukao živu glavu.

Ražalovan i sveden na mnogo manji čin, izgubio je svu vlast i postao samo još jedan od mnogih koji su se borili u tom velikom ratu.

Novi komandant, kojem je predao svu vlast je vrlo brzo sav onaj fini nameštaj vratio gde je mogao (neke kuće su, iz nepoznatih razloga, izgorele), sveo komandu na asketski opremljen prostor. Nestale su lampe, fotelje, lepi izrezbareni komadi koji su pažljivo donošeni su otišli. U kancelariji je ostalo samo neophodno: orman sa spisima, par stolica i veliki sto za kojim je sedeo novi komandant, suvonjavi čovek oštrih očiju, ranjen u nekoj skorašnjoj borbi. Sa glavom još u zavoju, gledao ga je strogo i nemilosrdno...

- Pa, druže, šta je ovo bilo? Vidim da si ovde sebi lepo uredio sve! Pa, zar se za to borimo? Nismo mi pljačkaši, protiv takvih se borimo, a ti?

Iako je pokušavao da nešto kaže, da se odbrani, znao je da su mu šanse male... zaćutao je i čekao odluku o svojoj sudbini. Znao je šta je uradio, bio je svestan koliko duboko je zaglibio i samo se tešio time da će mu ostati mnogo manji čin, izgubio je svu vlast i postao samo još jedan od mnogih koji su se borili u tom velikom ratu.

Iako je pokušavao da nešto kaže, da se odbrani, znao je da su mu šanse male... zaćutao je i čekao odluku o svojoj sudbini. Znao je šta je uradio, bio je svestan koliko duboko je zaglibio i samo se tešio time da će ostati živ. Pretpostavljao je da će ga poslati negde, da se ponovo dokazuje, a prilika je bilo i više nego dovoljno. Rat je još trajao, pucalo se na sve strane i znao je biti prebačen negde gde je opasno.

- Znamo da si dobar borac i šteta bi bilo da te streljamo, tako da ćeš dobiti šansu da se iskupiš. Ideš u novu četu, znaš da se po Bosni kriju četnici. Ići ćeš tam , na teren, da dokažeš da nismo pogrešili  što ti dajemo drugu šansu.

Ćutke je klimnuo glavom. I malčice odahnuo. Umeo je da se bori, taj zanat je dobro izučio tokom ovih godina.

- Javićeš se kapetanu Dimiću, ideš sa još jednim drugom, Mitrom iz treće čete, on zna put. Imaš tri dana da mu se javiš. Toliko

Zazeblo mu je oko srca. Mitar je bio poznat kao neko ko je obavljao zadatke o kojima se nije pričalo. Bio je siguran da do kapetana Dimića neće živ stići.

Poguren, vratio se kući.

Pogledala ga je i znala je da je i ovo gotovo. Nije znala šta se desilo, ali je znala da sve ono što joj je govorio, da se izvukao, da će biti dobro, upravo pada u vodu.

- Šalju me u Bosnu, na neke specijalne zadatke, ne mogu da ti kažem ništa, moram da krenem ujutru... idem sa Mitrom...

Pogledala ga je upitno..

- Da, sa tim Mitrom, ide i on..

Nije joj rekao ono što mu se motalo po glavi, ali po njegovom zabrinutom pogledu je znala da nešto tu ni iz daleka nije kako treba.

Te noći nije spavao, šetkao se po kuhinji i pušio, a onda je seo za sto ,sa glavom u rukama, popio još jednu čašicu rakije i počeo da se sprema. U torbicu je potrpao nešto hrane, municiju, obukao se i izašao.

Ni ona nije spavala, zabrinuta za dete i sebe. Čula je kad je, pred zoru izašao i znala da je pobegao.

Bila je sigurna da ni njoj, švapskoj kurvi sa kopiletom, tu više nema života.  Odluku nije morala da donosi, doneo je on, rat, život.

Na brzinu se spremila, pokupila nešto stvari i svu hranu koju je mogla za sebe i bebu, upregla magare u karuce kojim je nedavno stigla, natovarila sve i kroz zadnju kapiju izašla.

Kroz voćnjake i preko njiva, putovala je bez zastajanja sve dok sunce nije odskočilo. Podojila je sina na brzinu, odmorila se i nastavila.

Te večeri su spavali u napuštenoj kući na jednom brdu. Išla je na zapad, u Bosnu, čula je da se tamo narod kreće i nadala se da će uspeti da se priključi nekom i  ode što dalje odavde.

Trećeg dana joj se posrećilo. Videla je kolonu volovskih kola koja se kretala lagano ka zalasku sunca.

Pomolila se i prišla. Bila je to velika familija koja je još početkom rata pobegla iz Bosne u Srbiju, kod rođaka, pa su sad, kad su videli da se rat završava, krenuli kući.

Ispričala je neku priču, o mužu koji je iz Bosne, kojeg je upoznala tokom rata, da je poginuo i da je rešila da nađe njegovu familiju.

Priča je bila prilično tanka, ali ni njih nije interesovalo ništa više. Kad su videli da ima svoje hrane, da joj ništa ne treba od njih, rado su je prihvatili.

Putovali su danima, noću su muškarci stražarili, žene su kuvale mršave obroke za sve njih i pomagale joj oko malog plavog dečaka koji je već polako pokušavao da hoda. Smejali su se njegovim trapavim pokušajima, dizale ga kad bi pao i čudile se što ne plače. On je sve njih gledao ogromnim plavim očima i ćutao. 

Dve nedelje kasnije, grupa je počela da se rastura. Prvo je otišao jedan mlađi par sa detetom malo starijim od njenog sina, pa još jedan, a onda su stigli da jednog raskršća na kome su stali, izljubili se i svako je ortisao na svoju stranu. Pokazali su joj kojim putem može do Banja Luke, zahvalila im se, prihavtila ono nešto hrane što su joj dali i nastavila.

Prošla je kroz razrušen grad i nastavila dalje na zapad. Kao da niko nije obraćao pažnju na ženu koja je vodila magareću zapregu.

Kad je izašla iz grada, produžila je ka Prijedoru, učinilo joj se da bi u tom gradiću smešnog imena mogla da se skrasi.

Pred samu noć ušla je u jednu napuštenu i polusrušenu kuću, na ognjištu je zapalila vatru i spremala se da nahrani sebe i dete. Dok je spremala mesto gde će da spava, učinilo joj se da čuje nešto, zastala je i oslušnula... trenutak, dva... a onda je nastavila da radi što je počela. Iz torbice je izvadila veliki nož i zadenula ga za pojas... za svaki slučaj...

Legla je i pokušala da zaspi, čvrsto držeći drsku noža.

Tek što je počeo da je hvata san, čula je korake. Pre nego što je uspela da ustane, na nju se srušio ogroman čovek. U mraku je pokušala da ubode nožem koji joj je bio još u ruci, ali joj je neko stao na ruku.

Bilo ih je trojca, prljavih, bradatih i smrdljivih. I bili su na njoj... i u njoj... isprva se borila i otimala, ali je dobila nekoliko šamara i pesnicu u stomak...

- Mirna, ba, sa’ ću te preklat’… i ovo kopile... Muči!

Odustala je i polako umirala dok su se ređali na njoj... opet i opet...i opet...

Dan je već davno svanuo. Ležala je izmrcvarena, silovana, raščupana...slomljena... I pored svega, samo se nadala da će ostati živa, ne zbog sebe, već zbog deteta koje je ćutalo i ogromnim očima gledalo ono što se dešavalo...

Ustala je i krenula ka njemu kad je u sobu uleteo onaj veliki:

- Bjež’mo, ene ih, idu niz čuku !

Najmanji od njih, onaj sa zlim očima je izvadio kamu, smeškajući se...

- Samo da površim ođe malo posla..

- Ma, bjež’ budalo, nemaš kad !

Ispred kuće je zapucalo. Obojca su izleteli napolje.

Ona se zgurila u ćošku, dok su meci šarali po zidu iznad nje. Sve je bilo brzo gotovo. Grunula je bomba, onda još nekoliko rafala... i tišina... strašna tišina...

Počela je da vrišti, iz nje je pokuljao sav bol, sav užas… urlala je i plakala, vrištala i zapomagala dok su je partizani koji su uleteli u kuću sa čuđenjem i sažaljenjem gledali... Mladi komandir je sa grčem u stomaku gledao. Bilo mu je jasno šta se desilo. Raščerupana, pocepana, sa modricama i razbijenog nosa, poluludog pogleda, žena koja je vrištala je u njemu izazivala fizičku bol koja ga je probadala. Mnogo puta je u ovom ratu video žene koje su tako izgledale i bilo mu je sve jasno.

- Maro, uzmi još dvojcu i vodite ovu ženu i dijete dolje u bolnicu u Banjoj Luki, mi ćemo ostat’, ovdje, a ujutru ćemo dalje. Vas troj’ca, pokopajte ovu bandu dolje u jarak, pa da ohanemo zeru. ‘Ajd’ sad...

Prestala je da vrišti i vođena rukom Mare, visoke i krupne bolničarke krenula ka putu. Za njima su išla dvojca momaka, jedan je vodio magare sa karucama, a drugi je uperenog oružja pazio da ne nalete na “bandu”.

Na putu su ubrzo naišli na volovska kola kojim su vozili ranjenike u bolnicu. Mara je na brzinu ubedila vođu kolone da preuzmu i nju sa detetom, pošto ona mora da se vrati u vod.

Klackajući se na karucama, sa detetom u naručju, otupela i bez ikakvih misli, polako je padala u polusa .

Na ulazu u bolnicu je pogledala oko sebe i za dugo, dugo vreme rekla poslednje razumne reči

- Stigla sam…

 

                                                            Nastaviće se

Ostavite komentar

Sva polja označena * su neophodna

2 Comments

  • Gost - Mira Savic

    Gost - Mira Savic

    Jedna od mojih omiljenih prica!!
    • Ime: Mira Savic
    • Gost - tata duki

      Gost - tata duki

      zahvaljujem, Miro...
      • Ime: tata duki