Responsive ThemeForest Wordpress Theme Avada bigtheme.net/wordpress/themeforest/323-avada BIGtheme.net

Typography
Zvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivna
 

piše Tata Duki

Prilazila je dok je oficir polako spuštao dete na podmetnuta nosila, a onda je dečak za trenutak otvorio besvesne oči i pogledao ka njoj

Dugo putovanje od Bosne do Beograda joj je pomoglo da malo sredi zbrkane misli. Otupela, sedela je među bolesnima i ranjenima koji nisu mogli biti zbrinuti u toj ratnoj bolnici. Slali su ih... njoj je bilo svejedno gde.

Kad su stigli, smestili su ih gde su mogli.. Ona je u jednom ćošku našla mesto za sebe i bebu… On, zapravo, više i nije bio beba. Hodao je gegavo za njom, držeći se za suknju, a ona se o njemu brinula više instinktivno, pošto je u njenom umu sve bilo toliko zbrkano da često nije znala ni šta radi, ni zašto. Jedino je njegovo prisustvo davalo neki smisao njenom  u magli izgubljenom životu.

To je trajalo sve dok ga neki ljudi nisu odveli. To je bila kap preko čaše. Ono svesti što joj je još ostalo, potonulo je u beznađe, bol, ludilo...

Danima je vrištala dok je imala snage, a onda bi cvilela bolno kao prebijena životinja. Njene napade su sve češće rešavali vezivanjem za krevet. Ležala je i otimala se demonima koji su joj u slikama jurili kroz tamu svesti.

Dugo vremena je trebalo da se dovolljno smiri kako bi taj krevet užasa bio mesto smirenja za nekog drugog.

Bila je u sobi sa još nekoliko jadnica sličnog stanja, koje su ponekad padale u histerične napade i bile odvođene, a ona... ona je ćutala i pokušavala da bude što sitnija i neprimetnija...

Nije govorila još od onog prvog dana kad su je doveli u bolnicu. Pomalo je razumevala okolinu, ali reči nisu silazile sa njenih usana.

Jednog dana je ustala sa svog kreveta i, gonjena nekim neznanim porivom, iz ugla uzela metlu i počela da čisti sobu, zaprljanu svim i svačim. Polako je pomela sve što je mogla, a onda je uzela kantu i na česmi u ćošku je napunila, uzela krpu i počela da pere patos. Stigla je već do pola kad je podigla glavu i videla sestru od koje je strahovala cela soba. Njen dolazak je uvek značio da će se desiti nešto strašno.

Potpuno sleđena, bacila je krpu i pobegla na svoj krevet i pokrila se ćebetom. Drhtala je, uplašena kaznom, za koju je bila sigurna da će je stići.

Sestra je stajala na vratima i gledala zgužvano ćebe ispod koga se krila. Razmišljala je neko vreme, a onda se okrenula i izašla.

Vrlo brzo se u sobi pojavila jedna od sestara koje su donosile hranu. Ona joj je bila draga, ta žena koja je u životu videla sve i svašta i koja je s ljubavlju brinula o svima njima...

Sela je na njen krevet, pomazila je po glavi i lagano joj govorila

- Mila moja, ti si dobra... rekla mi je sestra Danka da si sama očistila sobu... ti si dobra duša...

Lagano, njen grč je počeo da popušta, provirila je ispod ćebeta i ugledala njene tople oči.

- Znam ja da ti mene razumeš, nisi ti luda, dušo mučena, samo te život ubio... muko moja...

Vođena njenom rukom, ustala je sa kreveta i krenula. Prošle su kroz celo odeljenje, izašle iz zgrade i prešle u drugu. Sobe su ovde bile veće i čistije, sve je bilo urednije... dovela je do jednog kreveta u uglu svetle sobe, posadila je i rekla.

- Od sad ćeš ovde živeti, ovde je lepše i mirnije, biće ti bolje...

Sedela je na svom novom krevetu, mirna i tiha... Gledala je u otvorena vrata sobe i čudila se... U onoj zgradi su sobe bile zaključavane, na prozorima su bile rešetke, a ovde... sve je bilo drugačije.

Sledećeg dana je opet došla ona ista sestra, sela pored nje i ponovo počela da joj priča

- Evo te tu, je l’ da je ovde lepo?

Ćutke je klimnula glavom...

- A hoćeš li ti nešto da radiš, malo da ti bude lakše... nije teško...dušo moja mučena?

Gledala je još uvek zamućenim pogledom...

- Pomagaćeš malo da se čisti, to možeš, je l’ da, dušo moja... kao tamo što si radila?

Polako, plašeći se, klimnula je glavom, a onda skrenula pogled... bojala se novina, ali je i volela tu sestru grubih ruku i velikog srca

- De, de, ne boj se... ići ćeš sa Milkom, znaš Milku?

Klimnula je glavom, znala je o kome se priča, malenu ženu u plavom mantilu koja je večito gurala kantu sa vodom, metle i ko zna šta još i večito gunđala dok je prala i čistila beskrajne hodnike i sobe.

- ‘Ajd’, sad lezi i odmori se , a od sutra ćeš raditi sa njom... neće biti problema, je l’ da, ti si dobra duša...

Klimnula je i legla. U njenom umu se bistrilo. Još uvek je sve bilo mutno, ali povremeno bi joj pred očima sevnule neke slike. Velika kuća i lepi mladi čovek, plav i plavih očiju, neki ljudi u uniformama... i dete, malo i plavo, koje joj se držalo za suknju. Sve te slike bi je ponekad mučile, budila se u znoju, ali bi ih brzo i zaboravljala... Jutro bi sačekala budna i zbunjena, trebalo joj je puno vremena da se orijentiše, da shvati da je tu gde je bila i juče.

Jutro je i ovog dana sačekala budna, obučena je sedela na ivici kreveta koji je namestila onako kako je videla da treba.

Milka je ušla u sobu vukući kantu, metle i četke...

- Ti si ta.. ‘ajde, idemo...

Pokorno je ustala sa kreveta i krenula za bučnom ženom. Milka je čistila, a ona je za njom prala velikom krpom, koja je bila obmotana oko duge drške, koja je na kraju imala poprečnu letvicu. Radile su do ručka, a onda je za Milkom krenula do menze. Sa  čuđenjem je gledala veliku prostoriju punu stolova u kojoj su sedeli ljudi i ručali. Milka je uzela dve tacne i nabacala tanjire sa jelom, malo boljim nego što je dobijala dok je bila u onoj strašnoj sob.

Dan po dan, radile su njih dve zajedno, Milka je gunđala i klela neke neznane zlotvore, ponekad bi pevala, što je isto bilo strašno, ali mnogo bolje nego kad je klela i psovala.

Vremenom je zavolela tu ženicu, namrgođenu i lajavu, ali dobre duše, koju je uspešno krila ispod psovki i neugledne spoljašnosti.

Vremenom, polako je sve više radila, a onda, posle nekoliko godina, komisija je rekla da je dobro. Nije još bila izlečena, ali su rekli da može da živi i radi sama.

U krugu je bila mala zgrada u kojoj su živeli domari i još neki ljudi koji su tu radili. Dobila je sobicu sa pogledom na ulaz u bolnicu i velike jablanove koji su tu rasli. Kad bi završila sa poslom, volela je da sedi pored prozora i gleda narod koji je prolazio ulicom.

Svakog dana bi u bolnicu stizali kamioni ili automobili kojima su dovođeni ranjenici ili bolesnici. Navikla se na tu gužvu i nije se uzbuđivala kad bi iz zgrade istrčali bolničari da prihvate nosila i unesu te ljude u improvizovanu salu za operacije… ili u bolničke sobe.  Nije je intreresovalo šta se tamo dešava, ali joj je bilo drago kad bi videla da ljudi odatle izlaze... živi...

Tog dana je sedela pored ulaza, Milka i ona su napravile pauzu, da se odmore pre nego što pređu u drugo krilo i tamo nastave sa beskrajnim čišćenjem i pranjem.

Milka je opet pričala, ona je slabo šta razumela, ali posle svih tih godina prijalo joj je Milkino stalno čangrljanje, kao što joj je prijao i cvrkut ptica...

U krug je uleteo veliki crni auto, kakav do tada nije viđala. Milka je tiho iznenađeno zviznula...

- Opa, koga li sada dovode?!

Ustala je i krenula ka ulazu, a ona je pratila...

Iz kola je prvo izašao visoki oficir, zatim se okrenuo i na rukama izneo dečaka... plave kose...

Vrlo poznato plave… U njoj se nešto pokrenulo, ta kosa, skoro bela... poznata i nepoznata... Misli su joj se uskomešale, slike su počele da blješte u njenom uspavanom umu... ko je to... ko bi mogao da bude?

Prilazila je dok je oficir polako spuštao dete na podmetnuta nosila, a onda je dečak za trenutak otvorio besvesne oči i pogledao ka njoj...

Trenutak, ali dovoljno da prepozna tu sivkasto-plavu boju... suviše poznatu.. iz snova koji su je mučili, koji su je budili zbunjenu i smušenu...

Samo trenutak je bio potreban da u se u njoj neke stvari pokrenu, stvari i misli koje su godinama bile nepokretne i mrtve, sabijene u neki kutak i čekale da ih nešto ponovo pokrene...

Uzdahnula je i zaplakala, ali ne , kao do tad... grunule su iz nje suze, ali i reč, posle godina i godina ćutnje...

-SINE MOJ... 

 

                                                            Nastaviće se…  

Ostavite komentar

Sva polja označena * su neophodna

0 Comments