Responsive ThemeForest Wordpress Theme Avada bigtheme.net/wordpress/themeforest/323-avada BIGtheme.net

Typography
Zvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivna
 

piše Tata Duki

Srcem je osećala da je to Jovan, samo je on mogao da ima tako plavu kosu i bled ten; drhtala je, od radosti, od straha da će neko naići i oterati je iz njegove sobe

Stari doktor je sedeo udobno zavaljen u svojoj staroj fotelji. Završio je vizitu, imao je i par operacija tog dana, a onda je otišao u svoju kancelariju da odmori. Voleo je to samo njegovo vreme, u kafu je ulio malo finog konjaka koji je krio u donjoj zaključanoj fioci, upalio je jednu od onih finih cigara koje je dobijao od nekih svojih specijalnih pacijenata, izuo cipele i skinuo naočare. Voleo je da uživa u tim trenucima tišine i mira.

Prekinulo ga je nervozno kucanje... popio je gutljaj kafe i stavio naočare pre nego se javio. U sobu je uleteo jedan od njegovih asistenata

- Brzo, doktore, traže vas, došao je onaj crni major!

- O, Bože, šta li je sad?

Zvali su ga “crni major“, zato što je uvek kada bi dolazio to značilo neki problem. Znali su da se bavi nekim akcijama iz kojih su donosili ranjenike, nekad vojnike, nekad  “bandu”, toliko izmrcavrenu da je u njima jedva bilo života. Zahtevao je da ih doktor po svaku cenu okrpi i održi u životu kako bi moglo da im se sudi. Ti ljudi su bili u takvom stanju da se često pitao šta im se desilo...

Usput, dok su žurili dugim hodnikom ka operacionoj sali, asistent mu je rekao da je u pitanju dete. Ispred sale je stajao major, ledenog lica. Nije voleo da ga viđa, nije želeo da ga viđa...

Major ga je pogledao i bez pozdrava, ledeno promrmljao

- Ovo dete mora da preživi!

Ušao je u salu i na stolu video malog plavog dečaka sa velikom ranom na vratu. Mlađi kolega ga je uveliko spremao za operaciju, bile su mu prikačene boce sa infuzijom, rana je dezinfikovana i krvarenje je skoro bilo zaustavljeno. Imao je sreće, rana je bila duboka, ali ni kičma, ni veliki krvni sudovi nisu bili oštećeni. Rutinski je zašio što je trebalo, pregledao da mu nešto nije promaklo i ostavio kolegu da zašije kožu.

Izašao je u hodnik, još uvek noseći mantil.

Major je još uvek stajao nasuprot vrata i kad je doktor izašao, pogledao ga je upitno:

- Biće to u redu, izgubio je dosta krvi, ali biće dobro, zašili smo što je trebalo, a on je mlad...

Hteo je da ga upita za dete, skupljao je hrabrost, ali se major okrenuo i bez reči otišao. Doktor je odmahnuo glavom i polako krenuo nazad, ka svojoj kancelariji, kad ga je prenuo majorov glas

- Biće u onoj sobi?

Ne okrećući se, samo je klimnuo glavom... «Ona soba» je bila odvojena za drugove koji su bili malo više drugovi od ostalih... vrlo često su tu bili drugovi toliko bitni da je ispred kunjao neki kukavni vojnik čija se cela dužnost svodila baš na to... na kunjanje ispred poslednjih vrata u dugom hodniku i skakanje na noge kad god bi se začuli neki koraci.

Dečaka su prebacii u onu sobu, dodeljena mu je sestra čiji je zadatak bio da pazi samo na njega.

Za to vreme, Milka je, uz pomoć još jedne sestre, odvela mučenicu u njenu sobu. Odveli su je, to jest, više su je nosili, dok je ona lila suze i sve tiše jecala. Kad su je smestili, Milka i sestra su sele za sto da još jednom prepričaju ceo događaj.

-I šta kažeš, progovorila? Ja sam mislila da je nema...

- Nije, kad je vrisnula,mal’ se nisam uneredila...

- I šta je rekla, matere ti?

- Spomenu sina, kad je videla ono dijete…

- Kak’og sina, mora biti da je opet poremetila…

- Jes’, ono dete plav,o k’o Švaba... ne mere bit’ njeno, nema Boga... 

- Ko zna šta se njoj mučenoj strefilo...

Ona je ležala na krevetu jecajući, pomalo bi pila vode kad bi joj prinele čašu i ćutala...

Posle nekog vremena, kad je sestra otišla, a Milka se još uvek motala po sobi odlažući povratak na posao, ona je digla glavu i tiho progovorila..

- Ono je moj Jovan...

Milka je zastala i okrenula se, upitno je gledajući... ne verujući da je progovorila..

- Reče li ti štogod?

- Ono je moj Jovan... poznala sam ga...

Milka je sela kraj nje na krevet i zagrlila je...

- Muko moja, kakav tvoj Jovan...  opet si pobenavila..

Tiho, često hvatajući dah, počela je da priča... Mešala je vreme, mesta, situacije, ali je iz njene nevezane priče, Milka ipak uspela da poveže veći deo tužne istorije njene mučene radnice...

Kasnije tog dana, Milka je razgovarala sa onom strašnom glavnom sestrom. Obe su premetale sve što je Milka uspela da sazna i rešile da će ipak biti najbolje da o tome ćute. Vremena nisu bila takva da se nešto takvo moglo tek tako objaviti. Sestra je dala Milki bočicu lekova za smirenje i rekla da će biti najbolje da se mučenica odmori par dana.

Svakog jutra bi Milka odlazila do nje, davala joj tabletu od koje bi ona bila pospana celog dana. Spavala bi i sanjala svog Jovana, sanjala sve one strahote kroz koje je prošla, ali ovog puta sve to nije bilo strašno, kao da se sve dešavalo nekom drugom...

Švaba/Ostoja/Jovan bi se povremeno budio, opijen lekovima i slabošću, u velikoj i svetloj sobi po kojoj je hodala neka mlada žena u belom. Sve mu je bilo mutno, ali je bio miran. Osećao se sigurnim, zaštićenim, daleko od svega što ga je plašilo. Sestra ga je hranila, brisala, brinula o njemu. Bilo mu je skoro dobro..

Tog jutra se probudila pre nego što je Milka došla, mamurno se oteturala do lavora, umila i sela. Shvatila je da je te tablete uspavljuju, a ona nije želela da spava. Želela je da bude pored svog deteta, tako naglo odraslog, lepog, kao što mu je bio i otac. Želela je da ga zagrli, da ga mazi kao nekad, želela je...

Hodnikom su odjekivali poznati koraci, vratila se i legla. U sobu je ušla Milka, vadeći bočicu sa tabletama.

Odvojila je jednu, nasula čašu vode i prišla krevetu.

- ‘Ajmo, muko moja, ‘ajde popij ovo, biće ti bolje

Poslušno je otvorila usta, ali je ovog puta tabletu sakrila pod jezik, popila malo vode i opet legla.

- E, tako, ‘ajd’ sad, odspavaj, doneću ti ja ručak posle…

Milka se još malo motala po sobi, navukla zavese i otišla. Osluškivala je kako koraci odmiču niz hodnik, sačekala još malo i ustala. Ispljunula je tabletu, obukla se i tiho izašla.

Na sebi je imala uniformu bolničke radnice, tako da niko nije obraćao pažnju na nju. Šunjala se hodnicima, zavirivala u sobe nadajući se da će ga negde videti.

Obišla je skoro celu bolnicu i dok se u njoj budila sumnja da je sve ono bio samo san, priviđenje, iz jedne sobe u krilu u koje do sada nije smela da dolazi je izašla sestra noseći poslužavnik sa ostacima hrane. Kad je ugledala, kao da se malo obradovala. Poznavala je tu čistačicu... ustvari, navikla se da je viđa svuda po bolnici i sad joj je baš dobrodošla, da je malčice odmeni...

-Ti… ‘ajd’, dođi ovamo... budi tu u sobi, moram ovo da odnesem, a ti pripazi ovo dete i zovi me ako bude trebalo, biću dole u našoj sobi... znaš gde je to...

Poslušno je klimnula glavom i ušla u sobu iz koje je sestra izašla. I onda je zastala.

Na jedinom krevetu u sobi je ležao on, njen Jovan, njeno dete...

Bled, sa velikim zavojem na vratu, odrastao, ali ipak isti onaj mali dečak koji joj se držao za suknju onih dana. Znala je, srcem je osećala da je to on... samo je on mogao da ima tako plavu kosu, tako bled ten. Prepoznala je u njemu Jozefove plemenite crte i drhtala je... od radosti, od straha da će neko naići i oterati je odatle.

Tiho je sela na stolicu pored kreveta, gledajući ga ljubavlju koja joj je preplavila srce, dušu, um...

Niz obraz joj je klizila suza, posle mnogo godina, suza sreće i ljubavi...

Gledala ga je netremice, strahujući da će ga neki njen uzdah probuditi, da će se slika u kojoj je bila raspasti ako učini ijedan pokret.

Provela je tako nepokretna beskrajno vreme koje je časom prošlo, u sobu je ušla ona sestra...

- Sve u redu, nije su budio?

U tom trenutku, on se malo pomerio i otvorio zamućene beskrajno plave oči. Pogledao je sa nerazumevanjem okolinu, malo se okrenuo i ponovo zaspao...

- Imao je sreće, dobro je prošao...a baš je mogao da nastrada...

Ćutke je stajala pored stolice sa koje je ustala kad je sestra ušla, sretna šo je pored njega, ljuta što ova sestra samo priča i kvari joj sreću... dok je sestra proveravala boce sa infuzijom i motala se po sobi, tiho je izašla i požurila niz hodnik. Strčala je niz stepaniče i tek kad je izašla iz zgrade i zamakla za ugao, stala i duboko udahnula, dok su joj se suze slivale niz lice.

Da, to, je on, videla ga je, opet, posle toliko vremena.

                                                Nastaviće se…

 

 

Ostavite komentar

Sva polja označena * su neophodna

0 Comments