Responsive ThemeForest Wordpress Theme Avada bigtheme.net/wordpress/themeforest/323-avada BIGtheme.net

Typography
Zvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivna
 

piše Tata Duki

I još je htela da mu kaže da je baš lepo porastao i da liči na oca… i da će jednom otići zajedno da i on vidi gde su živeli... a možda i nađu nekoga...

Švaba se povremeno budio, koliko da otvori usta dok bi sestra hranila, ali mu je smetala svetlost. Bio je opijen lekovima i slab od gubitka  krvi. Čak i ono što bi video, kratko se zadržavalo u sećanju, sve mu je bilo mutno i bledo.

Tek trećeg dana, dok je sestra poslovala oko njega, prvi put se stvarno probudio. Pogledao je i shvatio šta je radila... I bilo ga je sramota... Hteo je da je odgurne, ali ga je ona samo pogledala i nasmejala se..

- Šta je, junoša...’ajde smiri se, to je normalno...

Ućutao je i pustio je da završi to što je radila. Ležao je i gledao kroz prozor i pokušavao da se seti šta će tu.

Setio se da je radio sa majstorom, a onda i onog neprijatnog dečaka koji ga je proganjao... i udario...

Pomerio se i vrat ga je zaboleo. Pružio je ruku i dodirnuo debeli zavoj. U ruku mu je bila zabodena debela igla sa cevčicom koja je završavala u flaši okačenoj na neku skalameriju pored kreveta.

Ležao je, svaki put kad bi se imalo pomerio, u glavi bi mu se zavrtelo. Sestra se muvala po sobi, skupljala posuđe, nameštala čaršav i proveravala bocu... Bio je još uvek pospan i punog stomaka je počeo da drema. Sestra je izašla, a u sobu je ušla neka ženica u plavom mantilu, pogledala ga i sela na stolicu u uglu.

Pogledao je polusklopljenim očima, već odsutan i zadremao.

Sedela je tu kraj njega, gledala ga sa toliko ljubavi koja joj je izazivala bol. Fizičku bol u stomaku, u duši, u... svemu.

Bila je srećna što je pored njega, bolelo je to što je povređen, srećna što je izrastao u tako lepog dečaka, tužna što je uopšte u bolnici, srećna...

Slomljena svim tim osećajima, sedela je ne usuđujući se da bilo kojim svojim pokretom poremeti njegov san, a želela je svim srcem da ga zagrli, da bude opet deo nje, da mu miluje plavu kosu , da gleda te njegove preplave oči...

Ličio je na Jozefa, ne samo fizički.

Imao je i onu njegovu finoću, nežnost u izgledu, koja je nju najviše i privukla tom visokom čoveku. Umeo je on da bude i grub, retko, ali i u tim časovima je iz njega izbijala finoća, ne ucena, jer takve se stvari ne mogu naučiti, već urođena, stvarana generacijama finog života.

Kad se šalio, iz njega je izbijala Eržebet, vragolasta i svojeglava baba, kad je bio ozbiljan najviše je ličio na svog oca... a nežnost kojom se bavio svojim pacijentima je bila preslikana njegova majka.

Želela je da i njen sin nasledi to od svog oca, možda bi i on bio doktor, nasledio lepu ordinaciju u tom gradiću... da nije bilo rata...   

Zamišljena, skoro da je i prečula sestru koja je ušla. Podigla je oči i ... smrzla se. Umesto one sestre koja je tu bila, u sobu je ušla ona strašna sestra od koje je uvek strahovala..

Pognula je glavu očekujući grdnju, smišljajući već hiljadu izgovora šta će tu i zašto je došla...

Sestra je pogledala, prišla krevetu i pogledala papire, pogledala boce koje su visile, pipnula mu čelo i krenula iz sobe. Na samim vratima se okrenula ka njoj, klimnula glavom i izašla.

Sedela je, hvatajući dah...

Dok joj se još hladan znoj slivao niz leđa, u sobu je ušla ona sestra, pogledala je i rekla

- Sad sam srela glavnu sestru... rekla je da možeš da dođeš kad hoćeš... ali prvo posao moraš da završiš...

Klimnula je glavom i izašla, još ne verujući svojoj sreći...

Od tog dana, posao koji je do tada bio sve u njenom životu, postao je samo jedan mali uslov koji je morala da ispuni kako bi mogla da sedi u njegovoj sobi... i da ga gleda..da uživa u toj slici, iako je davno izgubila nadu da će ga ikada više videti.

Već sutradan, kad je ušla u sobu, kao i svakog dana, da pripazi na njega dok sestra napravi pauzu, zatekla ga je budnog.  Gledao je kroz prozor u krošnju javora .

Sela ja na stolicu, ne usuđujući se da mu se obrati. Uživala je u njegovom profilu, u finim dlačicama koje su počele da se pojavljuju na njegovim, još uvek dečačkim obrazima.

Okrenuo se ka njoj, pogledao je i tiho, promuklim glasom rekao:

- Vode...

Skočila je sa stolice, napunila čašu vodom i prinela mu.

Ruke su joj drhtale, sva se tresla dok mu je podizala glavu i prinosila čašu.

Popio je par gutljaja, pridržavajući času preko njene ruke i zavalio se na jastuk.

Sela je na svoju stolicu uživajući u trenutku...

- Ko si ti? Što drhtiš, jesi li bolesna? Gde je sestra?

Zaustila je da odgovori, ali su joj reči zastale u grlu.

Sama, hiljadu puta je već preživela taj trenutak,  kad će mu reći ko je ona i ko je on njoj. Sada, ovde, ničega nije bilo, ničega nije mogla da se seti, reči jednostavno nisu izlazile iz nje. Grlo joj se steglo i mučeći se, iz sebe je uspela da istisne samo jednu jedva čujnu reč, više nalik šištanju...

- Mama…

Pogledao je, nesiguran u ono što je čuo... stajala je, hvatajući dah i skupljajući hrabrost da jasno i glasno ponovi ono što je rekla, da mu objasni, da mu kaže...

Širom otvarajući vrata, u sobu je ušao doktor, praćen sestrom i nekolicinom studenata.

- I, šta imamo ovde, kako si mi od jutros? Kaže mi sestra da već lepo jedeš, da si budan...

Stajala je sa suzama u očima, na pola daha i u neverici ga gledala... I taj doktor, nije baš sad morao da uđe, šta sad hoće, što joj kvari trenutak za koji se spremala... samo još pet minuta, da mu kaže, da mu objasni, da...

Izašla je plačući, nije mogla da podnese to sve, bilo je to suviše za nju...

Kad je izašla iz zgrade, malo se sabrala, obrisala suze i krenula ka svojoj sobi...

Neka, i treba joj tako, kad je oklevala, kad nije rekla kad je mogla... ali biće još prilika, sačekaće trenutak kad će biti sama sa njim, kad će moći da mu objasni ko je ona i zašto nije bila uz njega i da želi da opet budu zajedno, porodica, kakva je oduvek trebalo da bude...

Imala je još toliko toga da mu kaže... i koliko je tugovala za njim, i koliko se molila za njega i da je ozdravila samo da bi ga našla i bila sa njim i da će odsad brinuti o njemu i da više niko neće moći da ih razdvoji... i da će sad sve biti kako treba, našla ga je slučajno, ali ga odsad ni slučajno neće ostaviti...

I još je htela da mu kaže da je baš lepo porastao i da liči na oca.. i da će jednom otići zajedno da i on vidi gde su živeli... a možda i nađu nekoga...jeste da je prošlo puno godina, ali eto i njega je našla, pa možda...

Sedela je u svojoj sobici i po hiljaditi put smišljala kako će sve da mu kaže i kako će ovog puta biti hrabra i neće dozvoliti da joj iko smeta... i ako opet naiđe onaj doktor, reći će mu da izađe i sačeka i ...

Odlučna, legla je u krevet, da sačeka jutro i,čim završi posao,da ode da mu sve kaže i nema toga što će je sprečiti...

Sad je zdrava, radi, ima para, živeće njih dvoje, tu u njenoj sobici, biće srećni i sve će biti dobro...

On je njen sin, njen dečko, samo njen...

I niko ne može da kaže da nije tako...

Zaspala je uljuljkana mislima o danu koji dolazi, o danu kad će sve ponovo doći na svoje mesto, kad će sve biti kako treba...

Ali...

 

                                                            Nastaviće se…

Ostavite komentar

Sva polja označena * su neophodna

0 Comments