Responsive ThemeForest Wordpress Theme Avada bigtheme.net/wordpress/themeforest/323-avada BIGtheme.net

Typography
Zvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivna
 

piše Tata Duki

Otvorila je vrata i ušla u sobu... u kojoj nije bilo nikog... krevet je bio složen, sve je bilo prazno, nije bilo ni sestre... u neverici je gledala po praznoj sobi

Švabina majka je tih dana bila skroz rastrojena, toliko da je juče propustila da ode do sina. Setila se tek kad je već palo veće, a znala je da je tada neće pustiti u sobu.

Rešila je, danas je taj dan...

Kad je završila sa poslom, otišla je u svoju sobu, skinula radni mantil i obukla suknju i bluzu koju je odavno kupila i čuvala za neki specijalan trenutak.

Specijalniji od ovog nije mogao da bude...

Ponela je torbu sa grožđem koje je kupila tog jutra, i pogledala se u ogledalo.Očešljana, čista, sa malo ruža na usnama, bila je zadovoljna onim što je videla...

Krenula je hrabro, prošla pored portira, koji je sa zanimanjem pogledao i popela se stepenicama do trećeg sprata.

Poznatim hodnikom je žustro koračala, odlučna da je ovog puta ništa neće sprečiti.

Sve će mu reći, on će razumeti, sve će biti dobro...

Hrabrila je sebe, znajući da je ovo taj čas...

Otvorila je vrata i ušla u sobu... u kojoj nije bilo nikog... krevet je bio složen, sva skalamerija je nestala, sve je bilo prazno, nije bilo ni sestre... u neverici je gledala po praznoj sobi...

Izletela je napolje i pojurila do sobe u kojoj su sestre odmarale...

Uletela je unutra i videla  onu sestru koju je svakog dana menjala...

Ova je iznenađeno pogledala i na pitanje koje je jedva progurala kroz stisnuto grlo, mirno joj odgovorila da je dečak tog jutra otpušten i da je sa majkom otišao...

Stajala je dok joj se nebo rušilo na glavu...

Kakva majka... pa, ona je majka...

Izbezumljena, izletela je u hodnik i tamo naletela na onu strašnu glavnu sestru...

Jecajući, isprekidanog govora, objasnila je šta se dešava...

Zajedno su otišle do glavnog doktora, koji je već kretao kući. Videći kako je glavna sestra vodi hodnikom, zastao je i uveo ih u svoju kancelariju...

Pokazao joj je papire i rekao da on tu ništa nije mogao, sve je bilo u redu i po zakonu, odvela ga je njegova majka... Na njeno objašnjenje da je ona prava majka i da je to njeno dete, samo je slegnuo ramenima i rekao da on tu više ništa ne može. Pogledao je glavnu sestru i klimnuo joj glavom. Shvatila je šta je hteo da joj kaže. Sestra ju je odvela do njene sobice i dala joj još jednu od onih tableta...

Smirila se i zaspala, ali su je cele noći jurili oni strašni ljudi.

Trzala se i preznojavala, a pred jutro, kad je dejstvo tableta oslabilo, ustala je i još uvek u bunilu, umila se i obukla. Sunce se tek promaljalo nad gradom dok je doručkovala ostatke od juče i šaku grožđa.

Izašla je iz sobe i krenula...

Još uvek joj je bilo mutno u glavi, ali je znala gde će.

Uspela je da zapamti adresu sa papira koji joj je doktor pokazivao sinoć i rešila je da se neće predati bez borbe, ma kakva ona  bila.

Otići će tamo gde joj živi sin i ako bude trebalo, oteće ga, ovaj put ona...kako god bilo , ne vraća se bez njega...

Raspitivala se kod prolaznika i posle malo lutanja, uspela je da nađe ulicu.

Ušla je u malo dvorište i stala.

Red kućica oslonjenih jedna na drugu sa jedne strane, veliko drvo i nekoliko šupa sa druge strane.

Stajala je tamo očekujući da se neko pojavi, ali u to doba tu nikog nije bilo.

Odlučila je da pokuca na jedna vrata... Kucala je, ali se niko nije pojavio...

Sela je za sto u dvorištu i čekala. Odavde se ne mrda dok ne vidi sina.

Poslednja vrata u nizu su se otvorila i pojavila se jedna starija žena.

- Je l’ tražite nekog?

Sve u njoj se lomilo dok je toj nepoznatoj ženi objašnjavala zašto je tu i koga čeka...

- A, ti malog Švabu tražiš... a šta će ti on...ko si mu ti?

- Ja sam mu majka...

Starica je ućutala i dugo je gledala u oči, sve dok joj nije postalo neprijatno toliko da je skrenula pogled.

- Ne bi rekla da lažeš... ne ličiš na lažova... ali on nije tu, znaš da je u bolnici?

- Znam, ali nije više ni tamo, nema ga...

- Pa, što si došla ovde?

- Samo sam ovu adresu imala... ne znam gde da ga tražim...

- Pa jeste, ovde je živeo, ali su se odselili u grad... znaš da su ga majstor i njegova žena usvojili?

- Znam, ali on je moje dete... moj sin...

Više nije mogla da izdrži, sav bol je nagrnuo i rasplakala se. Nije je bilo sramota da plače pred ovom ženom koju je prvi put u životu videla, a ni ona nije mogla da ostane ravnodušna pred tolikim bolom ove jadne žene...

Plakale su zajedno, svaka nad svojom sudbinom, svaka zbog svog bola, ali ujedinjene u tuzi...

Kad su se malo smirile, starica je iznela malo slatkog i kafu.

Sedele su i  pričale, svaka svoju priču, naizmence i uglas, sve dok dan nije odmakao.

A onda su sedele i smišljale kako i šta dalje.

Starica joj je rekla da sada ionako ništa ne može, da će morati da dokaže da je to njeno dete, ali da svakako mora prvo da ga nađe. Još joj je rekla da će joj pomoći i da misli da će se neko od njih dvoje sigurno pojaviti sledećih dana... i da će probati da sazna gde sad žive, majstor i ona nesimpatična žena... a Švaba mora da je sa njima...

Donekle utešena, zahvalna za pomoć koju joj je starica ponudila, krenula je nazad, obećavši da će sigurno svraćati svakog dana, da sazna da li ima novosti... i da popričaju ..

Prijalo joj je društvo ove starije žene, osećala je da bi mogla da je zavoli...  

Dok se vraćala ka bolnici, razmišljala je...

Možda sve i nije izgubljeno, možda uz pomoć ove žene i uspeti da nađe sina... Švabu, kako ga je nazvala...

 

Osmehnula se, Švaba... pa, kako drugačije, kad je plav...pa, kao Švaba.

Ostavite komentar

Sva polja označena * su neophodna

0 Comments