Responsive ThemeForest Wordpress Theme Avada bigtheme.net/wordpress/themeforest/323-avada BIGtheme.net

Typography

Ocena korisnika:  5 / 5

Zvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivna
 

piše Tata Duki

Kad bi te njegove sete učestale, žena ga je ubeđivala da ipak odu do Srbije, da vidi svoj zavičaj, ali  on je glavom rešavao problem srca, suzbijaći u sebi poriv da sedne u auto i krene...

Tog martovskog jutra je bilo sve kao i obično, stari doktor je sačekao sina, a onda su zajedno krenuli ka gradskoj kafani, gde bi svakog jutra popili kafu pre nego što bi otišli u zajedničku ordinaciju. Sa ponosom je gledao kako mu sin izrasta u pravog doktora, kako ga sugrađani sa sve većim poštovanjem pozdravljaju.

Bio je srećan, ćerka mu se udala, sina sa poštovanjem gledaju sve bogatije udavače... samo...

Sa žaljenjem se sećao svoje žene, vatrene Grkinje koju je upoznao kad su preko Albanije, posle svega najzad stigli u taj grad na obali. Brzo je planula ljubav između, tada još mladog Srbina doktora i crnokose ćerke dobrog trgovca u čijoj kući je živeo. 

Sin se rodio ubrzo, kćerka na dan proboja Solunskog fronta... Par meseci po oslobođenju stigla mu je i porodica i smestila se u malenu kuću iz koje je otišao kad je vojska krenula u egzil.

Sreća nije dugo potrajala. Dok je kćerka izlazila iz pelena i lagano prohodavala, morao je da uzme jednu ženu kako bi sve slabijoj i i bolesnijoj supruzi pomagala u kućnim poslovima i u odgajanju dece.

Nažalost, i pored sve njegove ljubavi i znanja, bolest nije uspela da pobedi. Sahranili su je u grobnicu koju je doktor podigao kad je bilo izvesno da joj pomoći nema.

Dugo je tugovao, grob je obilazio svakog dana i odnosio po jedan cvet za malu mermernu vazicu na spomeniku.

Sad mu je falila više nego ikada, želeo je da ona može da vidi njihovog sina, da se proveseli na kćerkinoj svadbi...

Sedeli su u kafani uz kafu, za starog doktora i jedna rakijica, za mladog čaša vode i ratluk, i kad su pogledali novine, naslovna vest je starom doktoru izazvala lagani grč u stomaku.

- Vidi, demonstracije u Beogradu, pala vlada... biće problema.

- Valjda neće biti rata...

- Bojim se da ovo neće bez rata proći... ja sam bio u jednom, a izgleda da nam je sudbina da svaka generacija ima svoj rat... vidiš šta se dešava po Evropi...

- Ako bude rata... ja ću...

- Znam i idi... Srbiji je suđeno da ratuje...

Pogledali  su se, u očima starog doktora je zablistala mala suza.. znao je šta je rat...

Nekoliko dana kasnije, mladi doktor je sa koferom i svojom torbicom stao pred oca...

- Oče, ja odoh, s Božjom pomoći...

- Bog ti pomogao... i čuvaj se...

Kratak zagrljaj je bio poslednji pozdrav oca i sina...

Ostoja je pravo sa stanice otišao u komandu jedinice gde mu je bio raspored i javio se komandantu ..

- Ja sam Ostoja K. lekar...

- Dobra ti sreća junače, dobro nam došao.. vreme nam je opet ratovati...

- Izgleda da je tako...

- Javi se majoru J. On je komandant bolnice, on će te rasporediti...poziv nisi dobio?

- Ne još, krenuo sam čim sam čuo šta se sprema...

- Neka si, ‘ajd sad, pa polako

U jedinici je većina bila raspoložena za to da se otadžbina brani i odbrani po svaku cenu. Nažalost, među oficirima je bilo dovoljno onih kojima je bilo draže da se bez borbe predaju “tolikoj sili”...

Da nešto nije u redu su saznali kad je voz kojim su krenuli na sever odjednom bio opkoljen nemačkom vojskom.

Kompletna jedinica je zarobljena, vojska razoružana i vraćena u voz koji je nastavio na sever... daleko na sever.

Posle dva dana su završili u jednom radnom logoru pored gradića daleko na severu Nemačke. Svi meštani su bili mobilisani, u selu su ostale žene, starci i deca.

Bili su smešteni u barake i pod stražom su svakog dana bili odvođeni na imanja koja je trebalo obrađivati... radili su kao težaci, kao besplatna radna snaga dovedena sa raznih strana Evrope.

Svako veče, kad bi ih vratili u logor, on je pomagao ljudima koji bi se povredili... bilo je lakših povreda, ali i preloma koje je on sanirao koliko je mogao, bez lekova i zavoja.

Komandant logora je saznao da u logoru postoji lekar i brzo ga je prebacio u ambulantu. Stari oficir je znao da mu bolesni i povređeni ljudi neće biti od koristi, a država je tražila da sve u pozadini funkcioniše.

Kako je Ostoja dobro govorio nemački posle svojih studija u Beču, nije mu bilo teško da komunicira i sa komandantom, ali i sa svim ostalim stanovnicima gradića.

Ni u gradiću nije bilo dovoljno lekara, pa su vrlo brzo meštani počeli da dolaze i traže od komandanta da ih pregleda logorski lekar.

Tako je počela njegova praksa u pravom smislu te reči. Od prehlada do porođaja, od pregleda do operacija, za sve što je bilo potrebno da se uradi, tražen je mladi srpski lekar. Isprva nevoljno, komandant logora je sve češće puštao mladog doktora da po ceo dan radi, kao što bi i svaki drugi lekar.

Jednog dana, komandant ga je pozvao u svoju kancelariju i pokazao mu pismo. Poslao ga je Jozef, njegov zet koji je uspeo da ga nađe.

Od tog dana, kad god je mogao, slao je pisma svojoj sestri i ocu, daleko, u okupiranu Srbiju.

Godine su prolazile, rat se polako završavao... Ostoja je kao omiljen lekar već mnogo više vremena provodio van, nego u logoru. Dolazio je da obiđe svoje zemljake, da im pomogne, a kako su svi svakog dana postajali sve svesniji da se rat neće završiti pobedom, disciplina u logoru je bivala sve labavija... Ljudi su se polako useljavali u kuće i kod domaćica čiju su zemlju obrađivali. Njihovi muškarci su ili izginuli ili su se vraćali toliko oštećeni da nisu bili u stanju da se brinu ni o sebi, a kamoli o imanju.

Neki su već imali i decu sa tim ženama, željnim muških zagrljaja...a srpski vojnici, momci u najboljim godinama su bili više nego dobrodošla zamena za njihove, godinama odsutne muškarce.

Ostoji su prestala da stižu pisma, a kako ni preko Crvenog krsta nije uspeo da dobije bilo kakvu potvrdu da su njegovi još živi, odlučio je da posle kraja rata ostane tu, gde je već četiri godine živeo.

Ubrzo se u ordinaciju u koju se uselio godinu dana pre kraja rata, uselila i babica, mlađa žena sa drugog kraja grada, koja je u mladom doktoru videla šansu da ne ostane sama. Njen muž je još prvih dana rata mobilisan i ostao je negde u ruskim stepama, “herojski braneći veliku nemačku državu” kako je pisalo u telegramu, koji joj je stigao još prve godine rata...

Kad su Amerikanci stigli u gradić, ništa se bitno nije promenilo. Život se nastavio, promenjen je gradonačelnik, logoraši su i  zvanično postali slobodni i u narednih par meseci su svi oni koji su to hteli krenuli nazad, u Srbiju.

Ostoja ih je pratio i sve ih molio da mu jave ako bilo šta uspeju da saznaju o njegovoj porodici.

Nekoliko meseci kasnije, od jednog od svojih logoraša je dobio pismo u kome mu javlja da mu je otac umro za hirurškim stolom, a da mu je sestra nestala... Između redova mu je rečeno da je verovatno to što je bila žena folksdojčera i zapečatilo njenu sudbinu... posebno to što je imala i dete...

Otplakao je nad tim pismom i rešio da se tamo više nikada ne vrati.

Komunistička Jugoslavija ga nije privlačila, čuo je puno stvari koje mu se nisu svidele. To što tamo više nikog nije imao u njemu je samo učvrstilo odluku da ostane tu gde jeste...

Živeo je relativno mirnim životom, sa babicom je imao dvoje dece, dečaka i devojčicu, ordinaciju u koju se davno uselio i malu kuću, koju je nasledila njegova žena.

Decu je učio srpskom, u kući je imao ikonu Svetog Jovana, slave koju je slavio još dok je bio u Srbiji, kraj koje je uvek gorelo kandilo, a  ponekad, kad bi ga uhvatila seta za rodnim krajem, sišao bi u podrum, natočio veliki bokal vina, seo, pio i pevao sve dok ga pijanstvo ne bi oborilo. Bolovao bi par dana i nastavljao dalje, dan po dan.

Kad bi te njegove sete učestale, žena je umela da ga ubeđuje da ipak odu do Srbije, da vidi svoj kraj, svoj zavičaj...Odmahivao je tada, odbijao je i mogućnost da se ikada vrati tamo gde više nikog nije imao, glavom je rešavao problem srca... suzbijao je u sebi poriv da sedne u auto i krene...

Petnaest godina je prošlo od rata, godine su snegom počele da mu boje kosu, srce mu je sve češće vuklo ka jugu, a on je sve teže uspevao da taj poriv smiri i zatrpa logičnim razlozima i objašnjenjima zašto neće da se tamo vrati... ni na odmor...

Sve dok mu jednog dana nije stiglo pismo, plavo, zvanično...sa pečatom…

 

                                                            Nastaviće se…

Ostavite komentar

Sva polja označena * su neophodna

2 Comments

  • Gost - C.

    Gost - C.

    Eeee
    • Ime: C.
    • Gost - t

      Gost - t

      e, sta ?
      • Ime: t