Responsive ThemeForest Wordpress Theme Avada bigtheme.net/wordpress/themeforest/323-avada BIGtheme.net

Typography

Ocena korisnika:  4 / 5

Zvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda neaktivna
 

piše Tata Duki

Šetajući, video je onu grupu dečaka, a sa njima je bio i jedan visok, mršav i plav, baš kao i on, koji je, pogledavši Švabu rekao: »Nu, isti ja! Ka’ da nam je isti ćaća!»

Majstor je bio vrlo začuđen kad je video njih dvoje. Nije ocekivao da vidi Švabu tako brzo. Istina, u bolnici je bio već desetak dana, ali je ocekivao da  izadje tek za pet-šest. Onako bled,sa zavojem na vratu, u majstoru je izazivao sažaljenje...

Maćeha je Švabu poslala u sobu koju su mu , a sa majstorom je imala kratak, ali jako ozbiljan razgovor. Objasnila mu je zašto je morala tako brzo da ga izvuče iz bolnice i koliko bi bilo opasno da on ostane tamo. Oboje su strahovali od onog što je moglo da se desi ako bi se saznalo da mu je majka živa i da su ga usvojili…pa, na prevaru, nije bilo drugog objašnjenja.

- I, šta sad, hoćemo da ga krijemo ovde?

- I to sam rešila… idemo na more..

- Ko, bre? Gde, kako?

- Sredila sam preko one šmizle, Borisove majke, idemo u vojno odmaralište, ove nedelje, čim završe papire... ti samo idi ujutru u staru kuću i pokupi njegove stvari, trebaće mu...

Rano ujutru, majstor je krenuo do stare kuće, ali ga je tamo sačekalo neprijatno iznenađenje.

Još dok je prilazio dvorištu čuo je glas one stare komšinice, kako sa nekim veselo priča.

Kad je provirio kroz ogradu, srce mu je zastalo... Za njegovim stolom, ispred ulaza u kućicu, sedele su komšinica i ona... Švabina majka...

Razgovarale su o ko zna čemu, kao stare prijateljice...

Zamantalo mu se... kroz glavu su mu prolazile stotine misli, a najviše su ga brinule dve stvari. Kako je našla gde su stanovali... i da li komsinica zna gde sada stanuju?

Na jedno pitanje je brzo dobio odgovor, jer je komšinica upravo rekla da ne zna gde su se odselili... Odahnuo je malo, a onda je morao da krene... Iza ćoška se pojavio još jedan komšija koji je voleo da gura nos u tuđe poslove, a on baš nije bio raspoložen da mu objašnjava šta radi ispred svoje ograde i zašto ne ulazi...

Okrenuo se i brzo otišao, moleći boga da ga komšija nije prepoznao...

U stan je uleteo kao furija..

- Gde je mali?

- Eno ga u sobi, spava ili čita nešto... što?

Na brzinu joj je objasnio šta se dešava i rešili su da se krene ako može, još istog dana...

Ona je otrčala do velike zgrade u centru pred kojom je stajao vojnik na straži. Uveli su je i odveli u kancelariju... Srećom, papiri su već bili spremni, potpisala je šta je trebalo, produžila do železničke stanice i kupila karte za to veče.

Kući se vratila smeškajući se.

Te večeri majstor je prvi put u životu seo u taksi.

Mali predratni auto je bio jedva dovoljan da se njih troje potrpa unutra, a na krovu je bila gomila kofera i torbi...

Na stanicu su stigli pola sata ranije, našli voz i vagon, a do kupea ih je odveo kondukter u uniformi... Kofere su poubacivali kroz prozor i zatrpali prostor u kome su trebali da se klackaju celu noć i pola dana.

Na polasku, majstor je stajao sa rukama u džepovima i razmišljao. Dao joj je lepu gomilu para, da imaju, ali mu se činilo da sa gomile fali više nego što je dao...

Tajnu je krila njena torba... u kojoj se ispod para koje joj je on dao, krila još jedna veća gomila, koju je ona '' sklonila" još prve večeri kad su pare stigle...

Voz se sporo klackao, vreme je jedva odmicalo, Švaba je sedeo i gledao u mrak... nije mu se spavalo, a nije mu se ni čitalo... razmišljao je o svoj toj strci… O navrat-nanos odlasku... uzbuđivalo ga je to što idu na more, ali je osećao da tu nije sve baš kako bi trebalo da bude ..

Kad su već dobro odmakli iz Beograda, ona odjednom ustade, iz tašne izvadi paklu cigara i finu dugačku muštiklu i izađe u hodnik... na njegov začuđen pogled se samo nasmejala i rekla :

- Pa šta, sve beogradske dame puše... šta meni fali... je l‘?

Posle par minuta je čuo njen izveštačen smeh koji ga je nervirao i plašio... Provirio je kroz vrata i video nju i jednog, kako ih je majstor zvao, ficfirica… Nešto su pričali, a ona se smejala zabacujući glavu i nevešto puštajući dimove... Okrenula se i pogledala ga...

- Mi idemo da popijemo jedno piće, a ti budi tu... lezi i spavaj...važi?

Klimnuo je glavom i vratio se u unutra. Legao je na gornji ležaj i pokušao da spava, ali mu je klackanje smetalo... Bojao se da ne padne sa visokog kreveta, a od ljuljanja mu je bilo muka..Posle dugog vremena je ipak uspeo da zadrema, ali ga je njen ulazak probudio... Smrdela je na cigarete i alkohol, pevušila je neku glupu pesmu... Kroz prozor se nazirala svetlost praskozorja, a ona se svalila obučena na krevet i zahrkala za par sekundi...

U taj lepi primorski grad su stigli kasno popodne. Oko voza su se skupili nosači sa kolicima, ona je pokazala jednog i gomilu stvari koje je kondukter iznosio...

Rekla je nosaču gde da ih povede, mada je on to već znao... takve napirlitane dame su išle samo na jedno mesto...

Dok su hodali ka odmaralištu, ona je lagano zanosila u hodu, ali ga je držala pod ruku... Nije mu prijala njena blizina, nije mu se sviđala, a od sinoć mu je bila sve odbojnija...

Grupica dečaka koji su sedeli na zidu, koji je odvajao stazu od luke, smejući se, pokazivala je u njegovom smeru…

- A vidi papalinu, dosa’ fratelo...

Sa čuđenjem ih je gledao, ne razumevajući ih, ali mu je više nego jasno bilo da se to što govore odnosi na njega... to mu je bilo poznato, ali ovi nisu delovali ratoborno...mada...

Čim su se smestili u sobu, ona se požalila kako mora da se okupa... Taj voz je tako prljav, da ona ne može da izdrži više... poslala ga je da se prošeta, dok se ona sredi, pa će posle otići da nesto pojedu...

Šetajući uz obalu, video je onu grupu dečaka, ali je sa njima bio i jos jedan...visok mršav i plav, baš kao i on..

Kad je prišao bliže, on se izdvojio iz grupe crnpurastih drugova i krenuo mu u susret zagledajući ga…

- Nu, isti ja! Ka’ da nam je isti ćaća...

Ova izjava je izazvala još jednu salvu smeha kod ekipe... Dečak je prišao sasvim blizu, a onda je pružio ruku.

- Ja san Stipe, no me ovi tovari zoveju Papalino, jer sam bili i mršast ka’ papalina...

pružio je ruku, smeškajući se...

- Ja sam Šv... Ostoja...

- Neka si ti Stoja dost, no ‘ajmo sist...

Ova šala je izazvala salvu smeha kod dečaka koji su posedali oko njih...

- Ma, sidi tu, ‘ća stojis... moramo ti dat’ ime... ne more bit' dva Papalina ovdi...

Iako ih je jedva razumeo, Švabi su se dopali ovi dečaci, bosonogi, iskrpljenih turova na okraćalim pantalonama, u poderanim prugastim majcama, bili su mu zanimljivi, ne manje nego on njima...Smejao se sa njima, više da bude jedan od njih, nego što je razumevao povode, ali bilo mu je dobro...Sve dok se nije pojavila ona...

-Ostoja, pa gde si ti, tražim te već pola sata... Mislila sam da si se udavio...i ko su ti ovi?

Papalino ga je pogledao...

- A ova ti je mater?

Bilo ga je sramota, gledajuči je kako nabada na štiklama po neravnom kamenju, bilo ga je sramota njenog piskavog glasa, glumljene brige... Stipe ga je pogledao...

- ‘Ajde, pođi ća...

Nevoljno je ustao i krenuo ka njoj, oklevajući.. Za njim Stipe je dobacio...

- Ja i ćaća gremo u ribu, ako ćeš poć’ sa nami...

- Kakva riba, nigde ti ne ideš... drala se dama, klateći se na visokim stiklama...

Sedeli su ispred male poslasticarnice, on je jeo kolače, ona je pušila i pila kafu, smešno držeći mali prst ukočen dok je srkutala iz majušne šoljice...

- Kakva im je ovo kafa, ni za naprstak... ‘ajmo u sobu, spava mi se...

Poslušno je išao za njom, predosećajući da mu se ovde i neće baš svideti... osim...

 

 

 

 

 

 

 

Ostavite komentar

Sva polja označena * su neophodna

0 Comments