Responsive ThemeForest Wordpress Theme Avada bigtheme.net/wordpress/themeforest/323-avada BIGtheme.net

Typography
Zvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivna
 

piše Tata Duki

Uskim uličicama krenuo je ka svom sokaku; kuću je prepoznao i voćnjak, podivljao, neobrezan, trava je bila visoka, ali nedovoljno da skrije tragove nedavnog kopanja

Pismo je bilo debelo, u plavoj koverti sa avionskom markom. Gledao ga je i razmišljao... Na poleđini je bila adresa nekog advokata, pomalo poznatog prezimena, iz njegovog rodnog grada. Poželeo je da ga baci, ali se ipak uzdržao. Pismo je stajalo na stolu sve dok ga uveče njegova žena nije videla i pitala o čemu se radi.

Kako je on još uvek oklevao, ona ga je otvorila. Unutra su bila dva pisma, jedno službeno, kucano na pisaćoj mašini i u njemu mu je advokat javljao da bi trebalo da se u najskorijem roku pojavi, kako bi preuzeo dokumente o vlasništvu nad kućom u kojoj je rođen. Osim tog pisma, u koverti je bilo još jedno, vezano šarenom vrpcom i zapečaćeno. Na crvenom voštanom pečatu bio je otisak pečatnog prstena, koji je njegov otac koristio... Pismo je bilo ispisano rukom, lepim i poznatim rukopisom.

Драги мој Остоја, сине мој и очи моје,

надам се да ће те ово писмо затећи у здрављу.

Ти знаш да ја нисам имала другу фамилију осим вас, да сам твог оца и вас волела као што може да воли неко ко има само вас. Кад је рат почео и кад су те одвели у заробљенисшво, надала сам се да ће макар твоја сестра избећи тужну судбину. А онда смо најпре остали без твог оца: умро је док је радио, твоју сестру је онај конадант хтео да узме себи, али је и њега стигла казна што је био нечовек, што је убијао и отимао. Кад је он побегао и твоја сестра је нестала, отишла је са малим Јованом. Чула сам од неких људи што су је видели да је кренула ка Босни.

Надала сам се  да ћеш се барем ти вратити кад се рат завршио, али ми рече мали Радетов, што је био са тобом у логору да си остао тамо, у туђини, да се кућиш и живиш. Душа је хтела да ми умре кад ниси дошао...

Остала сам овде сама, без игде икога и чувала кућу, надајући се да ћеш једном, ипак доћи, макар ти.

Ја сам већ стара и не могу ни себе да пазим и морам да одем, братова деца ме зову да идем да живим са њима још ово мало дана што ми је остало. Друге ми нема, бојим се да ћу умрети овде, а да неће имати ко да ме сахрани.

Оно злата што је остало иза твог оца и накит што је твоја сестра оставила кад је отишла, закопала сам испод твоје трешње. Ја сам мало потрошила нешто златника, за живот и да кућа не пропадне, али је остало, имаћеш ако ти буде требало.

Срце ми говори да ти је сестра негде још жива, па те молим да је потражисш, ти ћеш то моћи, а ја сам сад већ сувише стара за то.

                                                Твоја Јованка

Sedeo je dok su mu suze lile niz lice. Jovanka, njegova Joja je još bila živa... To milo stvorenje koje im je zamenilo majku. Кad je majka umrla, Joja se brinula i o njima i njihovom ocu, bila je deo porodice i više nego što je mislila.

Potajno zaljubljena u doktora, što je Ostoja shvatio tek godinama kasnije, bila im je oslonac, neko ko se sa njima radovao svim njihovim radostima. Bila je, draga Joja, i rame za plakanje u svim njihovim tugama.

Ujutru je, posle besane noći, pozvao kolegu sa kojim je delio ordinaciju i zamolio ga da pruzme sve njegove pacijente na nekoliko dana. Rekao mu je da tako mora, zbog privatnih obaveza...

Seo je u auto i krenuo... Žena i deca mahali su dok je izlazio na put...

Miran i odmeren, prvi put u životu je jurio koliko god je auto mogao da ide...Stajao bi samo kad je morao da dopuni gorivo i da nešto pojede.

U Beograd je stigao oko ponoći. U velikom predratnom hotelu je prespavao i posle jutarnje kafe je opet seo u auto. Brzo je stigao do svog rodnog grada.

Sedeo je u kolima i osluškivao i miris sada već nepoznatog grada. Neke zgrade je prepoznavao, ali je mnogo toga bilo drugačije. Neke nove zgrade, novi ljudi koji su govorili drugačije nego što je navikao... A ipak, to je bio njegov grad...

Uskim uličicama je krenuo ka svojoj kući. Prišao je blizu, izašao iz kola i krenuo ka svom sokaku.

Kuću je prepoznao, mada... voćnjak je podivljao, neobrezivan godinama, trava je bila visoka, ali nedovoljno da skrije tragove nedavnog kopanja. Oko svake voćke je bilo kopano i to duboko...

Razmišljao je trenutak, a onda se setio pisma...Pobesneo je za trenutak, a onda se okrenuo i krenuo nazad.

Kancelariju je brzo našao, advokat je bio sin jedinog predratnog advokata.. Prezime mu je bilo poznato, jer je njegov otac sve poslove obavljao baš sa tim advokatom...

Ušao je u prostoriju koja je izgledala isto kao što se kroz maglu sećao. Za velikim stolom je sedeo advokat, punačak čovek, ruku ukrašenih prstenjem.

Kad se predstavio, čovek je ustao da ga pozdravi. Pružio mu je pismo koje je dobio, a onda ga je upitao da li je neko još prisustvovao sastanku sa Jovankom L. Advokat ga je začuđeno pogledao, a onda mu je Ostoja pokazao deo Jojinog pisma u kojem ona spominje nakit i zlato.

- Da, i?

- Molim vas da pođete sa mnom, neko je prekopao ceo voćnjak oko moje kuće...

Advokat je počeo da se preznojava, a onda je pozvao sekretaricu. U kancelariju je ušla žena srednjih godina i sa zanimanjem pogledala Ostoju.

- Kome si pričala za pismo one žene?

Sekretarica je pobledela, zanela se i sela, a onda je rukama pokrila lice i zaplakala.

- Ona tvoja pijanica je prekopala ceo voćnjak... Ovog puta se neće završiti samo tako, zovi mi Mileta, komandira ... nema veze... sedi ovde i sačekaj me... Idemo gospodine...

Izašli su, seli u Ostojin auto i krenuli. Usput su svratili do stanice milicije, advokat je ušao i za par minuta se vratio sa dva milicionera. Seli su u auto i svi zajedno otišli ponovo do kuće.

Stao je malo dalje, izašli su i  peške otišli do kuće. Iz voćnjaka su dopirali zvuci kopanja i glasovi...

- Vratili su se, nisu završili posao...

Ostoja se obratio advokatu. Milicioneri su ušli u voćnjak, čula se vika i uskoro su se vratili vodeći dvojcu seljaka sa lisicama na rukama. Advokat se obratio jednom od njih...

- Pijanduro, nije ti dosta što onu ženu maltretiraš, kradeš, pijančiš... sad ćeš da završiš u bajboku, nećeš se više izvući... a za pismo ćeš posebno da odgovaraš...

Ovaj ga je samo pogledao i oborio pogled...

- A baška što si glup... Kako nisi video da su ovo višnje i šljive... budalo pijana... A vi, gospodine Ostoja, hoćete li da ostanem sa vama, ako bude trebalo?

Ostoja se smeškao dok se advokat pozdravljao i sa milicionerima  krenuo nazad prema stanici.

Ušao je u kuću, vrata je otključao ključem koji mu je advokat dao.Zatekao ga je miris, koji je već zaboravio. Kuća je bila čista, kao što je i pamtio, a na ormanima su bile dunje.To je bilo to... taj miris je ono što mu je sve ove godine nedostajalo. Ispred ikone  je bilo kandilo... Iz flašice je dosuo ulje i plamičak je veselo zaigrao.

Sedeo je na svojoj stolici i prizivao sećanja. Za velikim stolom su bile tri stolice, Joja je uvek jela u kuhinji, osim kad bi je, praznicima, otac pozvao da sedne sa njima. Slike su bile na zidovima, kredenac sa svečanim tanjirima i escajgom… sve kako je bilo i onog dana kad je izašao poslednji put... pre skoro dvadeset godina.

Na vratima se začulo kucanje. Ustao je i otvorio. Pred vratima je stajao advokat...

- Gospodine Ostoja, ova dvojca kažu da ništa nisu uzeli, ništa nisu našli...

- I nisu mogli da nađu... to što su tražili i nije tamo...

- Ali...

- Dragi moj gospodine, u Nemačkoj je tajna između advokata i klijenta tajna i pred sudom, a ovde celo selo zna ono što bi trebalo da samo vi znate...

Advokatu je bilo neprijatno, preznojavao se i stiskao šake...

- Sve je u redu, zahvaljujem vam, svratiću kasnije do vas...

Advokat se okrenuo i otišao, a Ostoja je ostao na pragu gledajući u bregove koji su okruživali gradić.

A onda se okrenuo i ušao u kuću. U njegovoj sobi je sve stajalo onako kako je ostavio, osim...

Na zidu iznad njegovog kreveta se video svetliji kvadrat, tamo gde je stajala slika. Prišao je i pogledao. Na polici sa knjigama, licem na dole, ležala je slika. Podigao je i okačio na njeno mesto. Na slici koju je on sam slikao je bilo ogromno drvo trešnje u cvatu, jedina njegova slika koju je ikad naslikao. Smeškajući se pomerio je krevet. Podigao je kratku dasku u uglu i iz rupe ispod nje izvukao kutiju. 

Iz kutije je izvukao pisamce i pročitao ga smejući se, dok su mu suze klizile niz obraze.

Драги Остоја, ако читаш ово онда је све у реду. Људи има свакаквих, али само ти знаш на коју сам трешњу мислила. Овде ти је све што је остало, а Бог драги ће ти надоканадити оно што сам морала да потрошим.

Воли те твоја Јоја

Nastaviće se

 

 

Ostavite komentar

Sva polja označena * su neophodna

0 Comments