Responsive ThemeForest Wordpress Theme Avada bigtheme.net/wordpress/themeforest/323-avada BIGtheme.net

Typography

Ocena korisnika:  5 / 5

Zvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivna
 

piše Tata Duki

Ostoja je doktoru ispričao sve o sebi: i kako je odlučio da ostane tamo, i zašto je sad rešio da svoju odluku prekrši, zato što želi po svaku cenu da nađe sestru i njenog sina

U kutiji je bilo još nekoliko srebrnjaka, nekoliko zlatnika sa likom austrijskog cara, ogrlice, minđuše i medaljon. Unutra je sa jedne strane bila slika Stojanke, njegove sestre sa venčanim velom na glavi, sa druge strane slika malog Jovana, njegovog sestrića. Gledao je sa tugom te slike, a onda se zarekao da neće stati dok ih ne bude našao, žive ili mrtve.

Prespavao je u svom krevetu, ujutru je skuvao kafu i sipao u dve šolje crnu, a u treću je dodao mleko.

Upalio je cigaretu, očekujući da mu žena prebaci što puši pre jela, a onda se setio da su mnogo kilometara daleko. Sedeo je i pio jutarnju kafu sa svojom porodicom, ocem, davno mrtvim i sestrom...

Nije mogao da o njoj misli kao o mrtvoj, a i ono što mu je Joja napisala mu je davalo nadu, slabašnu, ali...

Sinoćna odluka je postala još čvršća..

Razmišljao je odakle da krene, gde bi mogao da bude prvi korak u potrazi za koju je znao da neće biti ni laka, ni kratka.

Vratio se u Beograd, otišao u hotel u kojem je spavao kad je stigao, seo u  restoran, poručio piće, izvadio blokčić i pokušao da se seti imena svojih kolega sa fakulteta.

Dok je pijuckao, zapisao je imena kolega za koje je pretpostavio da bi mogli da budu živi i u Beogradu.

Od konobara je potražio telefonski imenik i zapisao nekoliko brojeva. Sa recepcije je obavio nekoliko poziva. Većina je bila pogrešna, ali je jedan poziv bio uspešan. Objasnio je ko je i da želi da iznenadi svog starog prijatelja. Kolega je živ, javila se njegova ćerka i rekla da je otišao na ručak baš u hotel u kome je Ostoja bio.

Pola sata kasnije, u restoran je ušla grupica sredovečnih ljudi i sela za jedan sto.  Prepoznao ga je, ostao je skoro isti kao što ga se sećao iz studentskih dana, osim što su se na njegovom licu videle sve protekle godine... a i kosa je počela obilno da ga napušta, ali... to je bio on...

Otišao je do šanka i po konobaru kolegi poslao kafu...dobro posoljenu...

Seo je za sto pored kolege, okrenut leđima i čekao reakciju, smeškajući se....

Kad se kolega zagrcnuo više nije mogao da se uzdržava, glasno je počeo da se smeje...

- Šta je Fjorde, više ti ne prija kafa ?

Doktor se okrenuo... Prošle su godine otkako ga niko nije oslovio nadimkom iz studentskih dana. Nadimak su znali samo njegovi nabliži, koji su ga zafrkavali zbog greške koju je napravio na jednom ispitu i strašno naljutio svog profesora...

Gledao je tog čoveka koji je srpski govorio sa nemačkim naglaskom... a onda ga je prepoznao...

- Bože, Ostoja...da li je to moguće...

Zagrlio ga je kao najrođenijeg, pozvao za svoj sto i predstavio društvu..

Posle ručka, kad se društvo razišlo, ostali su i satima pričali o svemu. Ostoja mu je ispričao sve o sebi. I kako je odlučio da ostane tamo, i zašto je sad rešio da svoju odluku prekrši. Da ima tamo familiju, ali da želi da po svaku cenu nađe sestru i njenog sina, ili da dobije dokaže da više nisu živi.

Fjord, doktor koji je godinama lečio važne ljude u državi je obećao svaku pomoć koju može da pruži.

Dogovorili su se da će se videti sutra u bolnici u kojoj je doktor nekad radio. Kako mu je objasnio, on se sad bavio više profesurom nego samim lečenjem, ali ima tu još starih kolega koje će pozvati...

Ujutru su zajedno ušli u veliku zgradu, otišli do načelnika koji ih je vrlo srdačno primio. Sedeli su u velikoj kancelariji i pili kafu dok je Ostoja ponovo pričao svoju priču. Iz džepa je izvadio i fotografiju, dvadeset i pet godina staru, na kojoj su bili on i Stojanka, slikani onog dana kad je kretao na studije.

Načelnik je obećao da će pomoći, mada...

Rat je mnogo toga promenio, izgubio i poremetio. Čitave porodice su nestajale u ratnom vrtlogu, naći jednu ženu je bio zadatak koji je prevazilazio snage jednog čoveka.

Načelnik je pozvao još nekoliko svojih kolega i uskoro je kancelarija bila puna. Sedeli su i  stajali doktori, mladi i stari, kolege i učenici doktora “Fjorda”.

Ostoja je ponovo ispričao svoju priču i pokazao im fotografiju na kojoj su i  on i njegova sestra bili mladi i lepi... Poneo je i nekoliko kopija koje je razdelio ...

Kad je završio svoju priču, javio se jedan od mlađih doktora i pitao ga da li je siguran da mu je setra bila u Bosni... Na Ostojino pitanje, odgovorio je da je u deo bolnice, psihijatrijski, dovezeno nekoliko bolesnika, žena, da su neke još tamo, neke su pomrle, a neke su kao izlečene i puštene... ali da je on tu odskora i da je doktor koji je te bolesnike lečio, umro pre nekoliko godina.

Još nekoliko doktora je reklo da je imalo neke ranjenike koji su dovezeni kad je ta ratna bolnica stigla u Beograd. Međutim, to je bilo jako davno, tako da će morati da pogledaju u arhivu...

Ostoja se svima zahvalio, ostavio broj telefona hotela u kome je bio i otišao...

Onaj mladi doktor je sa sobom poneo kopiju fotografije. Više je to uradio želeći da se umili svom starom profesoru i načelniku. Želelo je da napreduje, a mislio je da je ovo, ako i ne uspe, dobra prilika da skrene pažnju na sebe.

Kad se vratio u kancelariju, sačekala ga je gužva, nekoliko bolesnika je imalo napade i po hodnicima su jurile sestre noseći injekcije, praćene momcima kojima je zadatak bio da agresivne bolesnike smire dok im sestre ne daju sedative, ali ni to nije bila garancija da će sve proći kako treba. Vrlo često su i doktori morali da se uključe i rešavaju  problem koji su toj bolnici bili skoro svakodnevnica.

Fotografiju je zajedno sa ostalim papirima samo bacio na svoj sto i izjurio da pomogne.

Tek sutradan, dok je imao jutarnji sastanak, video je fotografiju koja je stajala polusakrivena ostalim papirima.

Pokazao je kolegama, ali većina njih je bila tu odskora i niko nije prepoznavao tu mladu i lepu ženu sa slike.

Ostavio je na stolu, slegnuvši ramenima... Imao je dobru volju, ali...

Ko zna kako bi se sve dalje odvijalo da jednog jutra u njegovu kancelariju nije ušla glavna sestra. Nije je voleo, bila je to visoka, mršava i stroga žena pred čijim ledenim pogledom se osećao kao da je stalno za nešto kriv. Pitao se kako je njegov prethodnik izlazio na kraj sa njom, on je bio dobrica,a ona...

Kad bi pričali o njoj, on i ostali doktori su zavirivali po ćoškovima, stalno se pitajući gde li je parkrala metlu... Ipak, bila je savršena za taj posao, bio je dovoljna samo jedna rečenica da svi požure da se bave svojim poslom. Nije popuštala i nije dopuštala da se bilo šta radi mimo propisa...

Sestra je došla u vezi nekih tekućih poslova, a doktor je odlagao trenutak kad je trebalo da se suoči sa njom, tako da se sasvim usrdno bavio nekim papirima. Ona je sedela za stolom na kojoj je bila odložena fotografija. Pogledala je letimično a onda je upitno pogledala doktora. Pogledi su im se sreli dovoljno da doktor oseti potrebu da odgovori na nepostavljeno pitanje.

- Jedan kolega traži sestru, bio je pre nekoliko dana kod načelnika i podelio fotografije... ovo je slika od pre rata, ali nema svežiju...

Sestra ga je pogledala upitno...

- Nije siguran ni da li je živa, ali želi da je nađe...

- Mogu li da pozajmim ovu sliku...

- Zašto ?

- Hoću da je pokažem Miletu portiru, on je ovde još od rata... možda će znati...

Doktor je samo odmahnuo rukom... Njemu ta slika ionako nije mnogo značila...

Tog popodneva, kad je završila smenu, sestra je otišla do stančića u kojem je Mile živeo, zajedno sa još nekoliko samaca koji su radili u bolnici.

On se obradovao kad je video. Pamtio ju je kao mladu bolničarku još iz onih dana, kad je i on bio zdrav i sposoban, ali je bomba koja je upala u njegov zaklon, od njega napravila pola čoveka koji je to jedva preživeo. Kad su stigli u Beograd, još je bio u zavojima, ali i pored toga, više nije bio za borbu, tako da je ostao kao portir. Sedeo je u svojoj kućici, primao i kontrolisao papire onih koji su ulazili, pomagao onima koji su izlazili... I život koji je mogao da bude mnogo drugačiji, tekao je između sobice u kojoj je živeo i sobice u kojoj je radio. Imao je malo prijatelja, rodbina je bila daleko i retko ih je viđao, tako da se svakom gostu radovao...

- Kojim dobrom... ‘ajde sedi, hoćeš da popiješ nešto... rakijicu?

- Znaš da ne pijem, samo hladne vode... A evo zašto sam došla...

Ispričala mu je sve što je znala i dala sliku...

Mile je dugo gledao nasmejano lice mlade devojke i razmišljao...

Kad je podigao pogled, video je da ga sestra gleda sa iščekivanjem.

- Pa sad... ja bi’ rekao... mada nisam siguran...

- I tebi liči, je l’ da ?

- Na onu čistačicu... što misli da joj je onaj plavi dečak sin...

- Da... baš na nju... I mislila sam da bi mogla da bude, ali sam htela da i ti vidiš...

Ustajući, pružila je ruku i uzela sliku...

 

- Videćemo ujutru...

Ostavite komentar

Sva polja označena * su neophodna

0 Comments