Responsive ThemeForest Wordpress Theme Avada bigtheme.net/wordpress/themeforest/323-avada BIGtheme.net

Typography
Zvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivna
 

piše Tata Duki

Daleko je ovo biće bilo od njegove leptiraste, vesele i cvrkutave sestre, kakva je bila onda kad je poslednji put video, ali - to je bilo pre dvadeset i više godina

Ostoja je posle jutarnje kafe svratio u obližnju pekaru na burek. Iako mu više nije prijala jaka domaća hrana, morao je da udovolji svom ćefu... Tamo gde je živeo, toga nije bilo, ali ponekad, kad bi naišli dani nostalgije, želeo je da proba i oseti neki od onih ukusa koje je pamtio, još iz detinjstva.

Dok je plaćao, iz džepa mu je ispalo parče papira... Bilo je to ono drugo pisamce koje mu je Joja ostavila u kutiji sa ostatkom kućnog zlata. Gledao je komadić papira i poželeo je da ponovo vidi Joju. Pretpostavio je da je još živa, sve ovo je počelo ne tako davno...

Seo je u auto i odvezao se do svog rodnog grada, svratio do debeljuškastog advokata i od njega dobio adresu koju je Joja ostavila.

Vozio se starim putem, a onda je kod jednog šumarka skrenuo na makadam. Polako se probijao preko rupa i vododerina, kojima je put bio ispresecan... Na kraju puta je bilo selo, raštrkano po obroncima brega.

U centru, kod seoske prodavnice je ostavio auto, prodavac mu je objasnio da se do te kuće može samo konjskom zapregom, a i nije daleko. Hodao je uskim putićem kroz šumarak, i levo i desno su bile njive i livade... Kad je stigao pred kuću, oglasio se veliki rundov na lancu, koji je glasnim lavežom najavio gosta.

Iz kuće je izašla mlada žena i ljubazno ga pozdravila, gledajući ga radoznalo... Predstavio se i objasnio zbog čega je došao i žena ga je uvela u veliku prostoriju.

Jednostavno nameštena, bila je to soba u kojoj je većina domaćih provodila veći deo dana, kad nisu bili zauzeti poslom... Šporet na drva, veliki sto, kredenac, ćilim na patosu i krevet na kojem je ležala sitna žena...

Pogledala ga je poluslepim očima, ne prepoznajući ga...

- Jojo, ja sam, Ostoja...

Ćutala je trenutak, a onda su joj niz obraze potekle suze... Plakala je tiho, polako i starački ustajući...

Pružila je ruke i prvi put posle mnogo godina zagrlila svog.... skoro sina, možda ne rođenog, ali ne manje dragog...

Kad se malo smirila, zasula ga je pitanjima o svemu... Pokazao joj je slike svoje porodice, ispričao sav svoj život još od onda kad je krenuo u rat, a ona mu je ispričala sve šta se dešavalo otkako je otišao...

Sedeli su sve dok je ona mogla da sedi, a onda je legla... U tom, sad već krhkom telu nije preostalo mnogo snage... On se u sebi čudio kako je tako stara i nemoćna i mogla da održava kuću...

Kad je kretao nazad, iz džepa je izvadio nekoliko zlatnika i srebrnjaka i dao joj.

Upitno ga je pogledala..

- Da ti se nađe dok ne dođem opet... zaslužila si ti i više od toga...

- Ne treba sine moj, imam ja ovde sve što mi treba... samo mi nađi Stojanku... znam da je živa...

Obećao je da će učiniti sve što treba kako bi je našao i oprostio se...

Sa njim je krenuo i Jojin sinovac, da ga otprati i odbrani od seoskih pasa.. Usput su pričali o svemu, o životu, o situaciji, o Joji, o starosti i nemoći. Kad su stigli do kola, Ostoja je iz džepa izvadio svežanj novčanica i dao mu...

- Znam da vam je na teretu, ovo je za njene lekove i šta bude trebalo...

Sinovac se branio, isprva nije hteo da prihvati novac, ali ga je Ostoja ubedio da ipak uzme, za svaki slučaj... Imao je neki osećaj da je više neće videti, ali to nije hteo da prizna ni sebi... a ni Jojinom sinovcu.

Kad se vratio u hotel, sačekala ga je poruka da se odmah javi svom prijatelju...

Pozvao ga je i Fjord mu je rekao da ima neke vesti i da bi bilo dobro da se vide odmah ujutru...

Bojao se tih vesti, nadao se da su dobre, ali je i strahovao...

Sedeli su u kancelariji kod načelnika, Fjord je ćutao, načelnik je bio zabrinut i nervozu je krio preturajući po papirima. Ono što mu je glavna sestra rekla mu je davalo nadu, ali se i bojao da ne razočara i svog starog prijatelja, ali i tog doktora iz Nemačke, kojem je profesor ukazivao toliko pažnje...

U kancelariju je ušla glavna sestra, a za njom, pognutog pogleda, ženica obučena u jednostavnu bluzu i suknju... vezane kose po kojoj su se već pojavile sede, nervozno je kršila ruke, zaplašena celom situacijom...

Nije znala zašto je ona strašna sestra tog jutra posetila, rekla da se spremi i čekala dok se presvukla... Kad je videla da idu u glavnu zgradu uplašila se... Tamo se išlo samo kad se nešto strašno dešavalo... a njoj je već bilo dosta strašnih stvari...

Počela je da zastajkuje, kad se sestra okrenula ka njoj...

- ‘Ajde, nije ništa strašno...  treba da vidiš nekog...

Sestra je juče dugo gledala sliku koju je uzela... Što je više gledala, sve je bila sigurnija da je to ona, mnogo mlađa, srećnija i lepša, ali je bez sumnje to bila ona... Bilo joj je drago što se najzad saznalo ko je ustvari ta sitna i vredna zenica, koju je život besomučno šamarao, gurao i udarao... Mnogo je već takvih slučajeva videla i bilo joj je drago što makar ona ima šanse da nađe svoju porodicu... Nije želela ništa da joj govori, jer, iako je davno prošlo od njenog poslednjeg napada, iako je bila i zvanično zdrava, takva uzbuđenja su mogla, u njenoj izmrcvarenoj duši, da izazovu pometnju. Mislila  je da je bolje ovako, pa ako se ipak ispostavi da to nije ona, lakše će proći kroz to ako ne bude suviše očekivala...

Pozvala je doktora, on je pozvao načelnika i sastanak je bio zakazan...

U kancelariji je bila mučna tišina, Ostoja je gledao tu visoku sestru oštrih crta lica, tako da isprva nije ni primetio da iza nje ima još nekog...

A onda je video... i srce mu se steglo...

Da, bila je to ona... duboko ispod svih bora i sede kose, bila je to njegova sestra... Stojanka je preživela užas, to se videlo po njoj, po njenom stavu, po pogurenosti, po pogledu uprtom u vrhove cipela...

Daleko je ovo biće bilo od njegove leptiraste, vesele i cvrkutave sestre, kakva je bila onda kad je poslednji put video... Ali, to je bilo pre dvadeset i više godina... I da je na ulici prošao pored nje, vrlo verovatno je ne bi ni primetio..

Sestra je sela i posadila Stojanku pored sebe, a onda je iz džepa izvadila fotografiju...

- Prepoznaješ li nekog na ovoj slici?

Stojanka je gledala svoju staru sliku i drhtala... Da, to je bila ona, ali je pored nje bio i Ostoja, samo njen brat... Zašto je muči, odakle joj ova slika i šta hoće svi ovi ljudi koji su sedeli tu...

Lagano je klimnula glavom i pokazala sebe...

- To sam ja...

- A ovo pored tebe?

Pored nje je stajao prosedi čovek i gledao je sa ljubavlju... Sve na njemu joj je bilo nepoznato... osim očiju... vragolastih i toplih i tako poznatih... pogledala je sliku, pa tog čoveka, u svesti joj je blesnulo...i sve se zamračilo...

Kad je klonula, sestra je iz džepa izvadila malu bočicu sa mirišljavom solju i podmetnula joj pod nos... Trznula se i otvorila oči... i opet ga ugledala...njenog Ostoju... Poželela je da mu kaže sve: i da su joj uzeli Jovana, i da im je otac umro, i toliko toga je želela da mu kaže... ali reči jednostavno nisu izlazile...

Nije očekivao da će tako da reaguje, ali je sestra očigledno bila spremna... Prihvatila je kad je klonula i izvadila iz džepa bočicu soli i kad su je muškarci položili na kanabe, brzo je osvestila... Gledala ga je mutnim očima, a njemu su suze klizile niz lice...

Živa je, to je sad jedino bitno...

Smestili su je u jednu sobu dok se ne povrati, a onda je sestra počela svoju priču. Ostoja je slušao dok mu se stomak grčio. Bio je zbunjen osećanjima, koja su u talasima nadirala.

Srećan što ju je našao, tužan što je propatila toliko... Srećan što je živa, tužan što mu je sestrić ko zna gde...

Kad je sestra, dosta kasnije, izašla iz kancelarije, načelnik je iz donje fioke izvadio flašu dobre domaće rakije...

- Ovo treba da se proslavi...

 

                                                Nastaviće se

Ostavite komentar

Sva polja označena * su neophodna

0 Comments