Responsive ThemeForest Wordpress Theme Avada bigtheme.net/wordpress/themeforest/323-avada BIGtheme.net

Typography
Zvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivna
 

piše Tata Duki

Stojanka se bojala majstorove reakcije, a Ostoji se žurilo: želeo je da se sve to što pre završi... da, ako ikako može, sestri obriše makar deo bora sa lica... 

Sedeli su u njegovoj hotelskoj sobi i pričali... Njena priča, iako iskidana i pomalo nerazumljiva, polako se uklapala sa onim što mu je medicinska sestra ispričala. Sklapao je priču i što je više saznavao sve mu je bilo teže. Kajao se što se nije vratio odmah posle rata. Verovao je da bi sve bilo mnogo drugačije, samo da je bio tu...

Šetali su gradom, pili kafe, išli u bioskop... Par dana je bilo malo da se nadoknade godine koje su prošle, ali je on činio sve što je mogao da joj što više pruži... Zamolio je načelnika da joj da nekoliko slobodnih dana, na šta je on odgovorio da ima toliko neiskorišćenog odmora da može da dođe tek na zimu...

Trećeg dana su seli u njegov veliki auto i krenuli ka njihovom rodnom gradu. Putovali su ovog puta lagano, uživajući u prirodi, u putu, u tome što su opet zajedno..

U svoju staru kuću je ušla drhteći... sve je bilo tu, sve je bilo isto, ali i toliko drugačije. Prelazila je rukama preko svog kreveta, police sa knjigama, poneku bi izvadila i prelistala i vraćala na mesto...

Radovala se, ali i tugovala... za svojim ocem, za majkom koju više nije ni pamtila, za prošlim životom koji je nestao, zgužvan godinama i događajima i bačen negde u zapećak... Prošao je, ali joj je i ostavio gomilu ožiljaka na telu, još više na duši...

Sedeli su za svojim starim stolom, ona se osvrtala dok su pili kafu, kao da joj neko nedostaje... Pogledao je...

- Živa je ..još...

- Video si je ?

- Da...hoćeš da odemo do nje?

Odmahnula je glavom...

- Prvo da nađemo Jovana... ne idem više nigde dok ga ne nađem...

Dok su se vraćali nazad, ćutala je i gledala kroz prozor. Na njegova pitanja je odgovarala kratko i nevoljno... Prijao joj je ovaj život, ovakav, ali nije bio potpun... Osećala je da je Jovan tu negde, osećala ga je pod prstima, ali joj je stalno nekako izmicao...

Zajedno su otišli do one kućice u kojoj je živeo sa majstorom i njegovom ženom. Ostoja je gledao uboge kućerke i ćutao... Nije mogao da zamisli kako se tu živelo... Komšinica je bila tu, kao i uvek...  Sedeli su za malim stolom u dvorištu i pričali...Smejali su se kad im je ispričala kako ga je oblačila u stvari njenog pokojnog muža...

Bilo je drago komšinici što je ta tužna zenica najzad našla nekog svog, nekog ko će o njoj brinuti... Nažalost nije umela da im kaže gde je Švaba sada...A onda je Ostoji sinula ideja...Na brzinu su se oprostili i otišli u bolnicu.

Načelnik je pozvao onog starog doktora, koji im je ispričao da je Švabu doveo u bolnicu major i pobrinuo se da bude dobro zbrinut.

Našli su ga brzo, a on im je rekao gde majstor sad radi...

Sutradan su se pojavili na gradilištu i našli majstora.

Odmah je prepoznao Švabinu majku. Znao je da će se jednom pojaviti... I ma koliko da je izbegavao da razmišlja o tome, došao je trenutak da se suoči sa situacijom.

Sedeli su i majstor je pričao... o tome kako je Švabu upoznao, kako i zašto je iz doma prešao kod njega, kako je povređen i zašto su ga usvojili...

Ostoja je slušao sa pomešanim osećanjima... Nije mu se  sviđao, ali je pomogao Jovanu kad nikog drugog nije imao... da nije išao sa njim, ne bi bio ni povređen, ali, sa druge strane, pazio ga je i brinuo o njemu, a posle svega ga je odveo na more...

- A gde je sada...je l’ još na moru?

- Nije, vratio sam ga pre nekoliko dana, eno ga kod kuće, odmara još neki dan...

- Sa tvojom ženom?

Otćutao je... to nije bila njihova briga...

- Ne, u stanu je...

- I, šta ćemo sada ?

- Vodite ga... šta tu ima... to je tvoje dete...

Ustali su... Stojanka je odahnula... bojala se ovog razgovora, bojala se majstorove reakcije... Ostoji se žurilo... želeo je da sve to što pre završi... da, ako ikako može, sestri obriše makar deo bora sa lica... 

Švaba je bio već sasvim dobro i bilo mu je dosadno da po ceo dan sedi u stanu, čita i razgovara sa ženom od koje je majstor najmio nekoliko soba...

Majstoricu je majstor oterao toliko brzo da je jedva uspela da pokupi svoje stvari... ostavio joj je nešto para da ima za prvo vreme, ali joj je zapretio da će jako loše proći bude li se mešala u bilo šta što on bude odlučio... Uzeo je adresu na kojoj će biti i rekao  da će je zvati da potpišu razvod...

Ona je pokušavala da ga umilostivi, ali on na te njene izjave nije reagovao. Samo je požurivao dok se pakovala, a onda je izneo njene kofere iz stana na ulicu...

- Odavde se snalazi... toliko od mene...

Okrenuo se i ušao u zgradu, sa čvrstom odlukom da se vrati u svoju kućicu čim istekne ovaj mesec...

Kad se, usred dana, pojavio sa nekim ljudima, Švaba ga je začuđeno gledao... Nikad nije dovodio nikoga sa posla... mada mu ovi i nisu izgledali kao neko ko se po ceo dan mota po građevini...

Žena mu je bila poznata... a onda se setio... to je ona iz bolnice... Sa njom je bio jedan muškarac, mlađi od majstora, lepo obučen, ali potpuno nepoznat...

Seli su za sto u neprijatnoj tišini. Švaba je premetao po glavi svašta pokušavajući da nasluti šta ova žena i taj muškarac sad hoće. Po majstorovom liku se videlo da nešto nije u redu, ali on nikako nije mogao da dokuči o čemu se radi... Osećao je da to ima nekakve veze sa bolnicom, ali ništa više od toga... Neprijatnu tišinu je prekinuo majstor...

- Ja sad ne znam kako da te zovem, naučio sam da si Ostoja...

- Pa, i jesam...

- Nisi, ti si Jovan, a ja sam Ostoja

Muškarac je govorio teškim stranim akcentom, malo kotrljajući suglasnike... Pogledao je začuđeno tog lepo obučenog muškarca...

-  Ovo neće biti baš lako. Ali početi moramo...

Sledećih sat vremena Švaba je slušao, čudeći se odakle taj čovek sve to zna...Do svesti mu je polako dopiralo da ipak nije sam i ničiji... Žena je ćutala i gledala ga toplim pogledom,kao i onda u bolnici... Mnogo toga je počelo da biva jasnije...

Kad je muškarac, njegov ujak, završio svoju priču, sedeo je zbunjen gomilom informacija koje su ga zatrpale.

Ovo mu je majka, ovo mu je ujak, ima i brata i sestru i ujnu... a postoji i neka kuća odakle su krenuli i ujak i njegova majka, imao je oca ....

U glavi mu se mutilo od svega...bilo je to suviše za njega... i nije znao  kako sa svim tim da se izbori...

Odustao je...

- I šta sad?

Pitao je, pokušavajući da zadrži hladnokrvnost, kao što ga je davno majstor učio... Ujak je odgovorio...

- Prvo ćemo da odemo na jedan lep ručak, da se upoznamo, a onda ćemo polako... ima puno posla koji treba da obavimo....

Švaba ga je pogledao i prelomio... Ipak mu se sviđa taj njegov....ujak...

Izašli su iz zgrade i krenuli ulicom. Sa divljenjem je gledao veliki auto u koji su seli i otišli u centar.

Sedeli su u velikom i lepom restoranu, u kakvom nikad ranije nije bio, konobari u belim bluzama donosili su im najbolja jela koja je ikad probao...

Počeo je da se osmehuje...

Ta žena, majka, ga je nutkala, govoreći kako je mršav, dosipala mu iz svog tanjira, a reagovao je tek kad je pokušala da ga hrani...

- Nemoj, mogu sam...veliki sam...

Zastala je, pogledala ga, dok joj je suza klizila niz lice...

                                                Nastaviće se…

 

 

Ostavite komentar

Sva polja označena * su neophodna

0 Comments