Responsive ThemeForest Wordpress Theme Avada bigtheme.net/wordpress/themeforest/323-avada BIGtheme.net

Typography
Zvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivna
 

piše Tata Duki

Prišla je, poštapajući se, ali je po mirisu prepoznala kuću iz koje su izašli Stojanka i Jovan. Stojanka je potrčala, stegla je u zagrljaj, skoro oborivši zagrljajem krhku staricu

Tokom ručka, Ostoja je odlučio da svi zajedno odu u Nemačku, da budu kod njega neko vreme, a onda da odluče šta dalje. Svakako je rešio da Jovan nastavi školovanje, nije želeo da život provede kao limarski majstor, da celog života premeće table po rukama i da jurca po skelama. Još nije smislio šta bi to Jovan mogao da postane, ali će najesen svakako upisati neku školu. Do tada će uživati.

Popodne su otišli do stare kuće gde ih je čekao majstor, pokupili su Švabine stvari i preneli ih u stan u kojem je Stojanka živela. U njenu sobicu su uneli i Švabin krevet, za prvo vreme. Bilo je skučeno, ali toplo. Tu mu je bio dom.

Parama koje im je Ostoja dao, sledećih dana su kupovali malo bolju odeću.

Ostoja je angažovao i advokata, po preporuci svog prijatelja Fjorda, kako bi ubrzali poništenje odluke o usvojenju i kako bi se lakše izborio sa birokratijom, mada, naizgled tu i nije bilo nekog pomaka. Kako se stvar odvijala, nije bilo izgleda da se sve završi pre jeseni. Ostoja je polako bivao sve nestrpljiviji, želeo je da se sve to završi, svakog dana su mu žena i deca sve više nedostajali.

Jednog dana, posle ko zna kog sastanka sa advokatom, sa kog se vratio izuzetno nervozan, Stojanka mu je predložila da pozove svoju porodicu i da zajedno provedu neko vreme u njihovoj staroj kući.

Razmišljao je malo, a onda se dohvatio telefona. Posle malo dužeg razgovora, nasmejan je spustio slušalicu.

- Doći će, svi... ionako je deci sad raspust, a i da vide odakle im je otac...

Stojanka se nasmejala. Ootkako se Ostoja ponovo pojavio u njenom životu, počela je da gubi onaj osećaj uzaludnosti i promašenog života...Stvari su počele da se dešavaju, neka svetlost je počela da se pojavljuje posle dugogodišnjeg mraka...

Nekoliko dana kasnije, svi zajedno su otišli na stanicu i sačekali voz izdaleka... Iz vagona su izašli njih troje, još mladolika plava žena svetlog tena i dvoje dece... Devojčica malo mlađa od Švabe i mlađi dečak, oboje plave, slamašte kose... Ostoja je zagrlio ženu koja je zbunjeno treptala, izljubio decu koja su se malo bunila, ali je vidljivo bilo da im je drago što ga vide...

Potrpali su se svi u auto i otišli do hotela gde su se smestili i malo odmorili, a onda su zajedno krenuli u šetnju Beogradom.

Sutradan su ponovo seli u auto i otišli do njihovog rodnog grada.

Ostoja je iznajmio nekoliko ljudi da srede voćnjak, zatrpaju rupe koje su ostale i pokose travu. Dve žene su zajedničkim snagama oprale sve po kući, u starom šporetu je veselo pucketala vatra, kuća je opet  mirisala na domaću hranu, na ljude... na život...

Ostoja je sedeo na tremu, kao što je njegov otac to umeo nekada davno, i uživao...

Deca su jurcala po voćnjaku, iz kuće se čuo smeh....sve je toliko ličilo na one dane kad mu je jedina briga bila da ne zakasni na večeru...

Švaba se brzo sprijateljio sa svojim bratom i sestrom, smejao se njihovom načinu govora, smejao se njima, oni su njega učili nemačkom, on njih srpskom...

Život je počeo da mu se dopada... Imao je nekog svog, posle mnogo godina, imao je gde da bude, nije strahovao, nije se bojao, bio je slobodan, osećao se voljenim... Navikavao se na to da ima porodicu, još uvek mu je bilo teško da se navikne da tu ženu koju je tek pre nekoliko dana upozna zove majkom, ali se navikavao. Još tu nije bilo onih pravih emocija, ali se navikavao, polako se u njemu budilo osećanje pripadnosti... više nije bio stranac, neko ko je tu igrom slučaja... bio je deo nečega, neko je brinuo o njemu, ne zato što to mora, nego zato što to želi...

Navikavao se na neke nove situacije, na to da se sad doručkuje i ruča u gomili, da ne mora sve što želi da pojede, da natrpa u tanjir i skloni se... sedeo je za stolom i smejao se sa svojima... sa porodicom za koju nije ni sanjao da ima...

Ujna, koja je još uvek jako loše govorila srpski je bila stalni izvor smeha... Njene jezičke konstrukcije su bile urnebesne... Isprva se malo stidela, a onda je počela i namerno da se “frlja” na opštu radost prisutnih... Ostoja je ispravljao, a onda je shvatio i prihvatio njenu igru... Za stolom je stalno bilo smeha, a Švaba se, ne jednom, skoro zadavio smejući se...

Da, ovaj život mu se dopadao...

Išli u u šetnje, onako u čoporu, svraćali u poslastičarnicu na kolače, išli onim veliki  autom na izlete i provodili po ceo dan na obližnjim brdima i planinama, pekli roštilj, za koji je Švaba polako postajao majstor ...

Jednog jutra, Ostoja je ustao rano, popio kafu i seo u auto,nikom ništa ne govoreći.

Otišao je do Jovankinog sela, pokupio je i doveo.

Starica je usput ćutala, znala je gde je vodi... Niz lice su joj se tiho slivale suze, nije ga ništa pitala, a on nije ništa govorio.

Vozio je brzo, kao da se boji da njeno srce neće izdržati da dugo čeka...

Stigao je pred kuću, i izveo je...

Hodala je teško, poštapajući se, jedva videći gde hoda, ali je po mirisu prepoznala kuću u kojoj je proživela skoro čitav svoj život.

Iz kuće su izašli Stojanka i Jovan.

Stojanka je ciknula i potrčala, skoro oborivši krhku staricu...

Dve žene su dugo stajale zagrljene i bez reči lile suze. Ceo život se skupio u tim trenucima, sva tuga i beznađe se izlivalo u bezbrojnim suzama koje su lile....

I jednoj, i drugoj je trebalo dugo da se priberu, a onda su sele na trem i pričale.

Jovan je sa čuđenjem gledao svoju skoro upoznatu majku i tu nepoznatu baku koje su pričale kao da se ceo život znaju... A onda mu je bilo neprijatno kad su njih dve počele da pričaju o njemu... Postideo se kad je ta baka pričala kako mu je ljubila beleg koji ima iznad guze... za koji je mislio da samo on zna...

Smejale su se i podsećale nekih davnih događaja koje su prepričavale, Ostoja je sedeo sa njima, malo pričajući, punog srca, srećan i ponosan što je uspeo da okupi porodicu...

Ručali su, a onda su žene sele pod senik, pile kafu i nastavile priču.

Ostojina žena je sa zanimanjem slušala kako se nekad tu živelo. Njen srpski kojim je zasmejavala sve, nije bio toliko dobar da bi mogla da priča. Nije ni želela da se meša u njihov razgovor, ali je dosta toga razumevala, ponekad samo pitajući za po neku reč...

Starica je sedela, sve manje govoreći, preplavljena događajima, osećajući kako je polako napušta i ono malo snage koju je skupila da izdrži još jedan dan... Osećala je kako je sad potpuna, kako se njen krug zatvorio, kako su se stvari vratile tamo gde je  i trebalo da budu... Bila je srećna, po prvi put posle mnogo godina... I bilo joj je jasno da je stigla na kraj....

- E, sad, kad sam vas videla opet, mogu na miru da umrem...

- Nemoj Joja o tome... živećeš ti još... kako sad da umireš, sad kad smo najzad opet zajedno...

Joja je samo pogledala svojim skoro slepim očima i obrisala suzu koja joj se skupila u uglu oka...

- Sad mogu, sad mi je srce mirno...

Stojanka nije htela više da priča o tome i brzo je skrenula razgovor na neku drugu temu... Pričala je i pričala, ne primećujući da Joja ne odgovara... a kad je dodirnula, Jojina glava je samo klonula, iz ruke joj je ispao štap koji je držala...

 

Joja je otišla...

                                    Nastaviće se...

Ostavite komentar

Sva polja označena * su neophodna

0 Comments