Responsive ThemeForest Wordpress Theme Avada bigtheme.net/wordpress/themeforest/323-avada BIGtheme.net

Typography

Ocena korisnika:  5 / 5

Zvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivna
 

21. januar 2020.

Na „buvljoj" pijaci u Kraljevu, mnogi prodaju sve što stignu da bi preživeli; prve mušterije dolaze već oko šest ujutru, a među kupcima bude i doktora, profesora, sudija, ali i devojaka obučenih kao da su sišle sa modne piste

Bez obzira na vremenske prilike, godinama unazad, prodavci polovne robe iz celog regiona, na „buvljoj“ pijaci u Kraljevu, nude robu najrazličitije sadržine, „od igle do lokomotive"

Dok jedan deo „jačih" trgovaca prodaje, uglavnom, polovnu  markiranu robu, koja u velikim džakovima pristiže iz Nemačke i Danske, veći je broj onih koji, nažalost, prodaju svoje lične stvari, u nadi da će baš za nju, neko ponuditi novac.

Prema rečima trgovaca, na ovom mestu pazare razni profili Kraljevčana, doktori, profesori, sudije, ali i devojke, na prvi pogled, obučene kao sa modne piste. Najbolji izbor robe je rano ujutru, pre sedam časova, budući da u to vreme dolaze oni „iskusni" kupci, koji razgrabe najkvalitetniju robu.

Ovakav vid kupovine za mnoge je primamljiv, jer za nepunih 1.000 dinara, moguće je obući se „od glave - do pete“. Cene pantalona kreću se od 50 do 200 dinara, koliko koštaju one sa etiketom. Ženske bluze su, takođe, od 50 do 200 dinara. Veliko interesovanje je i za ruske bunde, za koje treba izdvojiti od 700 do 2.500 dinara, u zavisnosti od evenutalnog  stepena oštećenja i kvaliteta.

Pored garderobe, koja se najbolje prodaje, prodavci nude sve i svašta: polovni alat, muzičke instrumente, stare mobilne telefone i računare, stripove, delove nameštaja, tepihe, grejalice, usisivače, nakit, ali i umetničke slike, starinske fenjere, retro posuđe i ramove za slike.

Ljubitelj umetnina i kolekcionar, Marko Vujanac, kojeg smo zatekli kako zagleda posleratni sovjetski foto-aparat, poznat je među prodavcima  kao neko ko satima obilazi tezge, tragajući za najzanimljivijim predmetima za kućnu kolekciju.

- Redovno dolazim na buvljak, vremenom je to postala neka strast. Mnogi prodavci nisu ni svesni kolika je umetnička vrednost pojedinih prašnjavih proizvoda koje prodaju za smešne pare. Tek kada vide da se zainteresujem za neki predmet, ukapiraju da ima neku vrednost, pa sledeći put kada dođem, povećaju cenu nekoliko puta. Nedavno sam kupio zidni sat sa oprugama, koji verovatno ima više od 70 godina. Prelakirao sam ga i nema ko me od gostiju nije pitao za njega. Kada kažem da sam ga platio 600 dinara, misle da se šalim. Danas bih voleo da nađem neki lep luster ili „burundi" džezvu za kafu, ali sa čime ću se vratiti kući, to se nikada ne zna. Ovo je poprilično nepredvidiv hobi - kroz šalu, priznaje ovaj kolekcionar.

Sa druge strane, prodavac vole da ga zovu „čika Slavko“, godinama, na dva šatorska krila, izlaže, kako sam kaže, sve one sitnice iz kuće i podruma, koje mu nisu neophodne. Sve, samo da preživi. U poslednje vreme robu dobija i od prijatelja i rođaka koji, kada nešto požele da bace u đubre, poklone njemu, ne bi li zaradio koji dinar.

Na jednom šatorskom krilu, postavio  je dva para starih „Rolerblade" dečjih rolera, nekoliko fiksnih telefona iz osamdesetih godina, četiri plišane igračke, kofer sa video kasetama „Nindža kornjača", tegle za zimnicu, hranilicu za papagaje, digitrone, korpu za uskršnja jaja, ekspres lonac, sliku Maršala Tita, novogodišnju jelku, kuhinjske noževe, čak i jedno neotpakovano pakovanje vlažnih maramica...

Na drugom delu, koje naziva „vip ložom", čika Slavko je pažljivo  složio nešto vredniju robu, ali i nekoliko antikviteta, poput malopre pomenutog, sovjetskog foto-aparata „Smena 6" koji su, kaže, nakon Drugog svetskog rata bili „bum“ i predstavljali preteču današnjih foto-aparata  sa „zumom". Foto-aparat je i dalje u funkciji, a čika Slavko ga prodaje za 1.100 dinara ili 10 evra. Pored foto-aparata, nalazi se mašina za šivenje marke „Bagat" i nekoliko ručnih, pozlaćenih satova,  takođe, poznatih švajcarskih marki. Priča o jednom takvom satu, marke ,,Darwil", prema rečima, ovog  prodavca, na najbolji način oslikava tužnu sliku današnjeg društva.

- Narod prodaje sve što stigne da bi preživeo. Iako sam mislio da će se odlično prodati, ovaj „švajcarac" prodajem za deset evra, jer nije neka potražnja za njim, verovatno  zbog lične posvete na poleđini. Naime, čovek koji je meni prodao, dobio ga je od svog preduzeća na poklon, za 20 godina rada u „Fabrici vagona“. Kada je došlo ovo „crno vreme", bio je prinuđen da ga proda za smešne pare.  Prodao mi ga je 20 evra. Danas i uspomene prodajemo za „sitniš" da bismo preživeli, takvo je vreme došlo. Ja sam, takođe, trideset godina radio u „Magnohromu“, a radio sam i u Iraku neki period. Tamo sam trošio 100 dolara za noć, a danas, evo, blesim ovde. Ipak, sve je bolje nego da sedim kod kuće i nadam se da će mi pare pasti sa neba. Bolje da zaradim i 400 dinara nego „nulu"- iskren je čika Slavko, nudeći da mi, po specijalnoj ceni, proda foto-aparat, za koji je dobro procenio da mi se dopao.

Na susednom ćebencetu, polovne kućne papuče, dečje pidžame, jedna muška  jakna, nekoliko džempera i gomila radnih rukavica, ispred kojih stoji Mira, prodavačica iz Novog Sela. Kako sam kasnije saznala, nedavno je imala problema sa komunalnom policijom, zbog čega je u prvih nekoliko minuta, odbijala razgovor i vidno uznemirena, skupljala robu u kofer. Tek pošto sam je uverila da ne predstavljam „opasnost" , pristala je da govori za naš portal. Robu nabavlja uglavnom na Kosovu, a šta će biti u džakovima, pitanje je sreće.

- Nekad stvarno ima da se probere nešto dobro i očuvano,  a nekada je kvalitet toliko loš da sam prinuđena da prodajem stvari na komad, po 20 ili 30 dinara. Prve mušterije dolaze već oko šest ujutru, a tokom letnjih dana i ranije. Dok platim autobus ili linijski taksi, potrošim, samo za prevoz, 300 dinara. Što se tiče mušterija, ima raznih profila, nema pravila. Za neke vidim da su sirotinja, kao što sam i sama, pa pristanem na cenkanje. Dolaze i lekari, radnici u državnim preduzećima, a viđam i cure, koje izgledaju kao da su upravo sišle sa modne piste. Kada je takvima žao da daju 100 dinara za papuče, ne smanjujem cenu, pa makar taj dan ne prodala ništa - otkriva ova prodavačica.

Nekoliko redova dalje, tri velike gomile donjeg veša sa felerom, koje dve žene, rekla bih majka i kćerka, prodaju po komadu za 40, 50 i 100 dinara. Za razliku od ostalih improvizovanih tezgi, pored kojih stoji svega jedan ili nijedan potencijalni kupac, na ovom mestu, reklo bi se, prodaja ide solidno. Žene svih generacija se utrkuju koja će doći do što boljeg komada firmiranog donjeg rublja, sa što manje uočljivim felerom, dok mlađa prodavačica iz „kombija", dopunjava  gomilu. Malo iza kombija, stariji muškarac prodaje četiri  radijatora.

Dok se prodavci, uglavnom, žale da jedva sastavljaju kraj sa krajem i da od prodaje na buvljoj pijaci jedva uspevaju da pokriju najosnovnije dnevne troškove, mlada Emina, već godinama, zajedno sa svojom porodicom, drži tezgu polovne garderobe iz uvoza. Od ovog posla uspevaju da, kako kaže, školuju decu i, za razliku od većine ovdašnjih Roma, pristojno žive.

- Muž nabavlja robu „na veliko“, najviše u Nemačkoj i Danskoj, ali kada se potroše „zalihe", uzimamo i „džakove" iz Novog Pazara. Iako kažu da smo najskuplji, ja se ne žalim. Uvek ima kupaca, a imamo i dosta stalnih mušterija. Cene svečanih haljina idu do 500 dinara, pantalone - do 300 dinara. Gledam da svaku mušteriju ispoštujem, da joj ne prodam pantolone za koje znam da imaju feler ili fleku. Takva mušterija se neće vratiti sledeći put. Imamo dosta markiranih polovnih stvari, ponajviše sa etiketom, „Benetona" ili ,,Zare". Nama se isplati da plaćamo državi mesto 2.000 dinara i da poslujemo bez straha od komunalne policije, ali, nažalost, nisu svi te sreće - otkriva ova harizmatična prodavačica, suptilno me nagovorivši da kupim farmerke za koje ,,potpisuje da se neću pokajati".

Ne znam zašto, setih se u tom trenutku pričice o atinskom mudracu i filozofu Sokratu, koji se, prema legendi, svakog dana šetao pijacom i razgledao tezge sa raznoraznom robom na njima.

Jednom ga upita jedan prodavač: “A zašto vi svakoga dana šetate pijacom, a nikada ništa ne kupujete?!

Sokrat mu je, kaže legenda, odgovorio: “Zato što hoću da gledam sve te stvari bez kojih komotno mogu da živim!”

            Jovana Ristić

 

 

Ostavite komentar

Sva polja označena * su neophodna

5 Comments

  • Gost - Botovi

    Gost - Botovi

    Gde su ovde ovi botovi it Zavetnika da pišu nema vas miševi
    • Ime: Botovi
  • Gost - Radmila

    Gost - Radmila

    BIU
    • Ime: Radmila
  • Gost - Dejan

    Gost - Dejan

    Pa šta, zlatno doba Srbije ?!
    • Ime: Dejan
    • Gost - Vuk

      Gost - Vuk

      Naravno, ne može svako uvesti garderobu i zna se da je to garderoba koja se daje besplatno jer se zemljama evropske unije ne isplati uvoziti.Najcesce uvoze bivši komunistički službenici i privrednicima. Garderoba je veoma sumnjivog porekla i može biti uzrok prenosa raznih bolesti. Građani to ne mare, važno je da je markirana. 
      • Ime: Vuk
  • Gost - Ana

    Gost - Ana

    A tek covek koji prodaje knjige po 50, 100 dinara. Razne antikvarne knjige se mogu naci, a verujem da ni sam prodavac ne zna koja im je prava vrednost.
    • Ime: Ana