Responsive ThemeForest Wordpress Theme Avada bigtheme.net/wordpress/themeforest/323-avada BIGtheme.net

Typography

Ocena korisnika:  5 / 5

Zvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivna
 

29. jul 2020.

Biće nam drago ako odlučite da, pošto pročitate ovaj tekst, u komentarima napišete svoje uspomene na vreme provedeno u parku... onom našem, glavnom, kako god ga zvali!

U starijem tinejdžerskom periodu provodili smo vreme u Gradskom parku...

Gradski park, za koji će neko reći park kod kod Duhovnog centra, neko park kod Gospodar Vasinog konaka, nako park kod Suda... šteta što ovaj naš najveći park nema neko ime.

Nedavno mi je drugarica rekla da je njen zet iz jedne zapadne zemlje, koji živi u malom mestu, bio neprijatno iznenađen kad je video naš najveći park. Jer u njegovom gradiću parkovi su mnogo veći. Nađoh se uvređenom, bi mi krivo... šteta što ovaj naš najveći park nije još veći.

            Dakle, kad smo imali 17-18 godina, provodili smo neko vreme na bedemu, iliti zidiću, u parku. Početkom 80-tih nije bilo baš mnogo kafića u koje smo mogli da idemo, za ozbiljne kafane još nismo bili dorasli. Sedeli smo na zidiću i glumili hipike, glasno se smejali, pravili se veliki, ali štetu nismo pravili... Toga sam se setila kad sam jutros zakoračila u park.

Pre ulaska u park tajno sam se parkirala iza obdaništa. Na mesto sa koga bi moja kola lako mogla da se strmoglave ka Ibru kao onomad onaj crveni "golf". Svaki put me je sramota od same sebe kad se tu parkiram, a onda se tešim kako, eto, nije sramota ni gradske službe što je na deset metara od obdaništa ruglo od đubreta oko kontejnera, a umesto (nezavršenog) trotoara pravo blatište.

Dakle, na zidiću ne bi mene u teksasu i sa dugom kosom, ni Šekija, ni Danijelice, ni Kikija, ni Đura... Umesto nas sa osmehom pozdrvih tri vaspitačice i buketiće dece oko njih. Jutros oko 10h park parkom su vladala deca.

IVANA MOJOVIĆ, medicinska sestra - vaspitačica

Budne oči vaspitačica Danijele Minić i Ivane Mojović

            - Ja sam nekako vezana za ovaj park. Ovde sam provodila vreme kao dete, dovodila sam svoju decu, a sada godinama radim u obdaništu u parku. 

Izveli smo decu iz jaslenog uzrasta, imaju 3-4 godine. Ovde su deca iz četiri grupe, ima ih 21. U grupama ima po 30-ak dece, ali sada su mnogi roditelji povukli decu zbog epidemije. Čuvaju ih bake i deke, zatim neki roditelji rade od kuće ili ne rade uopšte, neke mame su na porodiljskom sa drugim detetom... tako da je sada mnogo manje dece u vrtićima.

            Trudimo se da sa decom budemo što duže u na vazduhu. Čim završimo doručak i higijenu, izvodimo ih i budemo oko dva sata, sve do užine i spavanja. Deca baš vole da se igraju u parku, a u ovim okolnostima to je i najbolje za njih. I inače od ranog proleća do kasne jeseni decu izvodimo napolje, čak i kad vreme nije baš najbolje. Kad su na vazduhu, uz igru više uče nego u zatvorenom prostoru. Vodimo ih u šetnje pored Ibra, idemo na izlete. Moje iskustvo sa roditeljima je pozitivno, oni to vole i podržavaju.

            Dobro je što je u parku napravljeno igralište sa spravama, ali nažalost dolaze i velika deca pa oštećuju. Valjalo bi da ima još sprava, meni su se u inostranstvu naročito dopale sprave od prirodnih materijala, od drveta, za vežbanje motorike, ravnoteže, orijentacije. Samo da ih niko ne uništava.

DEA I KĆERKA ELENA

            - Svako jutro dolazim u park sa petomesečnom ćerkicom Elenom, jer izbegavamo gradsku gužvu i vrućinu. To mi je toliko važno da ovde dolazim iz sasvim suprotnog dela grada, od Auto-moto društva. Park kod železničke stanice nema klupe u hladovini, a nema ni dece. Ovde ima i jednog i drugog, a Elena voli da gleda decu. Bezbedno je, roditelji uglavnom nose maske ako se približimo.   Trebalo bi malo da poprave klupe u parku i da naspu nešto ispod njih. Pošto je bilo dosta kiše, sad je ispod i oko klupa blato, jer se stalno gazi. Bilo bi dobro i da ima česma sa vodom, mada su roditelji navikli da nose flašice.

Mene su kao dete dovodili u park, a kao tinejdžerka nisam ovde provodila vreme, okupljali smo se na drugim mestima. Ja park doživljavam kao mesto za decu i za penzionere u tom smislu da u parku ne treba narušavati mir, niti higijenu. Oduvek mi je bilo mrsko kad vidim da neko gazi po klupama na koje sutra treba da sedne neko dete. Omladina ima mnogo drugih mesta za okupljanje, park je za decu i starije.

HELENA MILIĆEVIĆ, šest godina

            - U ovaj park dolazim svaki dan sa mamom i malim bratom Petrom, koji je beba.Volim da dolazim u park jer mi je zabavno. Volim da skačem na trampolini, da se spuštam niz tobogan i da vozim autiće. Ovde srećem i drugu decu pa se upoznajemo, družimo se i igramo. Mi živimo u stanu i više volim da dođemo u park nego da idemo kod nekog u dvorište. Ove godine polazim u prvi razred i upisala sam se u školu "Svetozar Marković", mnogo se radujem.

NADICA JANKOVIĆ I SIN VUJADIN

            - Vujadin ima 21 mesec i zbog ove epidemije sada u park ne dolazimo tako često, ali bar dva puta nedeljno.  Imamo bake i deke na selu tako da dosta vremena provodimo u prirodi. Vujadin će na jesen poći u obdanište i u parku ima priliku da se sreće sa drugom decom i socijalizuje. Upoznajemo nove drugare, delimo ove sprave za igranje.

            Ovde nedostaje česma, ima jedna na ulazu u park, ali nije nam baš zgodno. Trebalo bi da bude česma sa pijaćom vodom ovde pored igrališta zato što je decu teško odvojiti od sprave da bi se otišlo po vodu, a ne možete, naravno, ni da ga ostavite samog. Valjalo bi da bude i nekih edukativnih igrački ili sprava.

 

Biće nam drago ako u komentarima napišete svoje uspomene na vreme provedeno u parku... onom našem, glavnom, kako god ga zvali!

Radmila Vesković   

 

 

Ostavite komentar

Sva polja označena * su neophodna

7 Comments

  • Gost - Светлана

    Gost - Светлана

    Лепо подсећање на чувени парк,могу рећи парк мог детињства,младости,али и доба када сам долазила са дететом.
    У детињству смо играли ластиш на његовим стазама,брали лепе раде и плели венчиће,док је мали паркић код цркве био резервисан за љубичице.Нисам сигурна да ли их још увек има тамо.Морам признати да нам је једна од највећих забава у то време било гледање младих који седе на клупама,грле се и љубе,размењују нежности  у по бела дана,како рече у то време једна комшиница.По њој је изгледа време за љубав била ноћ.Ове сцене су изазивале кикокатње,скривање очију рукама ,али и праћење које љубави трају,а које су кратког даха по броју доласка у паркић.Посебно сећање је била провера градске тврдње ко има најбоље груди у граду/најчвршће/,мислим на бисту Олге Јовичић Рите.
    У младости зид у парку је било главно место окупљања,нарочито када нисмо имали новаца да седнемо у башту ресторана Ибар.
    Касније сам водила своје дете у тај парк у коме је уживао,а посебно га је добро познавао јер је пар година ишао у обданиште крај парка.Са преласком у друго обданиште у раним јутарњим сатима је ловио бубамаре у неком другом паркићу.
    Како је сада у парку одавно ми није познато јер имам село где црпим лепоту природе,али претпостављам да је као и све друго у овом граду запуштено и да људи кукају ,али окрећу главу не желећи ништа сами да промене
    • Ime: Светлана
  • Gost - Gorana

    Gost - Gorana

    Pošto svakoga dana prolazim kroz taj park osećam potrebu da i sama nešto napišem. I ja sam kao gimnazijalka provodila vreme na zidiću sa društvom,pa kad se ima para ,a i mesta ,sedne se u Ibar Baštu. Danas je sve drugačije: zidići skoro pusti,klupe polomljene,korpe za djubre polomljene,uništene...Apelujem na gradske vlasti da se kapija obdaništa zaključava posle radnog vremena jer se na terasama okuplja mnogo tinejdžera,da se obnove ljuljaške, klackalice i ostale sprave u samom dvorištu obdaništa; da gradska čistoća očisti plato oko kontejnera prekoputa ulaza u obdanište,da komunalna milicija češće prošeta svim parkovima i ,bar,svojim prisustvom obeshrabri bahate gradjane ( nažalost  opet su u pitanju stariji tinejdžeri)u lomljenju klupa,čupanju cveća, bacanju djubreta... Mnogo je toga ali i ovo bi ,za početak,bilo nešto.
    • Ime: Gorana
  • Gost - Eh, godine puste...

    Gost - Eh, godine puste...

    Jeste ovo iz srca i duše napisano. Jeste ovo istina, tada i sada. Sve je istina, i sve je tačno, i sve je precizno. Ali, nešto, nešto nedostaje! Nedostaje prvi poljubac, prvo držanje za ruke, prvi izliv romantike, prvo zakljinaje na vernost i večnost, prvi rastanak. Ono, o prvom opijanjju, da bi bio baja pred društvom, ono o prvoj tuči,opet da bi bio baja pred društvom,  ono o prvoj povaljanoj travi... To nedostaje. A toga je bilo, zar ne? I to je bio , i jeste, život, zar ne? Čestitam ti na ideji. Bravo!
    • Ime: Eh, godine puste...
    • Gost - Radmila Vesković

      Gost - Radmila Vesković

      Hvala za ovako divan komentar i dopunu uspomena!
      Ja nisam mogla da pišem o tome što ste Vi dodali, jer ti "prvi put" događaji koje ste naveli, kod mene su vezani za neke druge lokacije  .
      Sad smo kompletirali!
      Pozdravljam Vas
      • Ime: Radmila Vesković
  • Gost - Zar je važno ko sam

    Gost - Zar je važno ko sam

    Kao mala, pa kao tinejdžer a sada kao mama puno vremena sam provodila i provodim u ovom parku. Ali sada, svaki put kada odem tamo, osećan sramotu. Jer naš je odnos prema parku naš odnos prema životu, zapušten i tužan. Mi smo  narod za kojim treba osećati tugu jer kako je ne osećati kada vidimo svuda oko sebe prljavštinu, jad i nemar. Pitam se da li su ljudi koji treba da brinu o otvorenim prostorima ovoga grada nekada videli parkove i ulice u inostranstvu makar i na slici ili televiziji. Dečije igralište u našem tužnom parku je razvalina a i da nije, bilo bi uništeno jer noću nema ko da ga pričuva od nasilja. Zašto je šiblje oko igrališta prepuno ko zna kakvog otpada a iz obližnjih ruševina vreba ko zna šta? Zašto mi, građani, plaćamo komunalnu policiju?Jer mi ih plaćamo, iz naših džepova. Zašto javno preduzeće koje održava park  i javno preduzeće koje projektuje nije u stanju da obavi svoj posao? Zašto kada dete potrči preko travnjaka očekujem da ga moram odmah odvesti kući jer od psećih fekalija travnjak je zabranjena zona? Zašto smo toliko besvesni i neobrazovani da nam ništa ne smeta nego smo ravnodušni? Zašto smo, zaista, ovoliko  tužni?
    • Ime: Zar je važno ko sam
  • Gost - Aco

    Gost - Aco

    Park kod duhovnog centra ima svoje ime i to zasuženo, "Narkić". To ime je nastalo zahvaljujući dugogodišnjoj tradicji okupljanja narkomana, još od sredine sedamdesetih, pa sve do danas. Naravno, tu su se okupljali i čuveni kraljevački alkoholičari, ali nisu uspeli da ostave svoj trag kroz ime parka, verovatno njih nije imao ko dostajanstveno da nasledi i produži tradiciju. Za razliku od njih, kraljevački narkomani su očigledno bili daleko uspešniji i dugotrajniji.
    Park preko puta opštinskog suda se zove "Pljakin Šanac" i ja sam, kao i dobar deo mojih drugova, proveo detinjstvo u njemu. Bez obzira što je i ovaj park, zbog blizine gradske pijace, bio stecište raznih alkoholičara i prostituki, park nije dobio neko neformalno ime i dan danas je Pljakin Šanac.
    Inače svoje detinjstvo i srednjoškolske dane sam provodio najviše u Pljakinom Šancu, a kasnije i u parku "kod tenka" kako smo ga mi nekada zvali. Naravno, "tenka" već odavno nema, izgleda da su samo lokalni narkomani večni.
    Na svu sreću preko dana su parkovi puni dece, koja svojom radosnom vriskom i igrom oplemenjuju taj prostor, ali to je samo preko dana, noć već dovodi sasvim druge igrače!
    • Ime: Aco
    • Gost - Radmila Vesković

      Gost - Radmila Vesković

      Poštovani Aco,
      Sve je tako kako kažete.
      Možda bi trebalo da se upustim i u noćni obilazak parka ?! Kažu da je naročito "uzbudljivo" noću u ovo "koronsko vreme" kad se u 23h pozatvaraju kafići...
      Vama pozdrav!
      • Ime: Radmila Vesković