Responsive ThemeForest Wordpress Theme Avada bigtheme.net/wordpress/themeforest/323-avada BIGtheme.net

Typography
Zvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivna
 

2. jun 2020.

Ovih dana je izašla iz štampe knjiga pesama Komad slagalice naše priče, mlade pesnikinje Milene Ilić, koja se drugom knjigom oglašava posle decenijskog „tihovanja“, bez obzira da li joj je ono nametnuto ili je svesno izabrano

                                                                                           Nove knjige autora iz regiona

                                        (Milena Ilić, Komad slagalice naše priče, „AM graphic“ Laćarak)

Milena Bojanić (ili Ilić) boji svoj svet difuznim valerima svoje volšebne darovitosti, stavljajući nam na uvid tu bojanku svoje erudicije, tu glasovnu slikovnicu sveta i sebe u njemu, sagledanog iz samo sebi svojstvene vizure. I to je ono što ovu poeziju čini originalnom, a što bi, zapravo, trebalo da bude esencija svakog umetničkog iskaza.

Ovih dana je izašla iz štampe knjiga pesama Komad slagalice naše priče, mlade pesnikinje Milene Ilić iz Sremske Mitrovice. Moglo bi se reći u nevreme ili u pravo vreme, zavisi kako se gleda, ali u vreme koje je sve samo ne pesničko i misaonim uzletima sklono.  Ali recimo da nema tog vremena u kojem dobra knjiga ne bi trebalo da bude dočekana sa dužnom pažnjom i odobravanjem. Tome u prilog ide i činjenica da se Milena svojom drugom knjigom oglašava posle decenijskog „tihovanja“, bez obzira da li joj je ono nametnuto ili je svesno izabrano. Čak bih rekao da je naša pesnikinja sa dosta strepnje pristupila ovoj avanturi iz,  valjda, samo sebi znanih razloga i sa, neopravdano,  manjkom vere u svoje umeće. Međutim, ova knjiga se doživljava kao logični sled prve   Aorist strepnje, koja kao da je nagovestila taj i takav emotivni naboj i predstavlja pravu poslasticu za literarne sladokusce.

Ono što prvo pada u oči jeste da je pesnikinja ostala dosledna svom viđenju i dostizanju pesničke kreacije, s tim što je vidno uznapredovala, sazrela i ostvarila se u više vidova svoje ženske inkarnacije. Jer, ne bi trebalo zaboraviti da je Aorist strepnje, koji bi se sada mogao nazvati pluskvamperfektom, objavila sa nepunih devetnaest godina.

U međuvremenu, Milena Ilić je stasala u vlasnicu neiscrpnog vokabulara emocija i pojmova koji samo traže povod da poput lahora ili uragana zaogrnu živahnu klicu pojava, iz koje se začinje pesma i otelotvore se u njoj. A ta poezija je nepresušna reka smislova i doživljaja koja se kotrlja ka nekoj nepreglednoj pučini saznanja i katarze, povremeno se zaustavljajući, da zaledi, da smrzne trenutak, da ga ovekoveči i zauvek sačuva od utapanja u talasima trajanja.

Iz jednog ovlašnog pogleda, treptaja ushićene ili melanholične duše ili trunke sećanja na maglovitu prošlost ona gradi pesmu, vešto je uobličavajući u otisak o prošlom, sadašnjem i budućem, u svevremenu emanaciju  razigranih čula i nepobitni dokaz o svom postojanju sa neugaslom upitanošću o konačnom smislu  svega - života i mnogo toga u njemu.

Milena ne daje odgovore, ne nameće svoje sudove i gledišta, sugestije, želje i zablude, već samo ispreda prozračnu svilenkastu pređu svoje imaginacije i trenja nadraženih osetila.

Nema toga o čemu ona ne može da peva, kao da sve sa čim se suoči ili što dođe u žižu njene detektorske pažnje jednostavno transformiše na svoj jezik, na sopstveni doživljaj i odgovor na njega.

U toj magiji transponovanja realnog u refleksivno Milena retko poseže za „alatkama“ koje bi pesmu dodatno ulepšale, očudnile i uzdigle do zanatskog savršenstva ili bar blizu njega. Njoj to očigledno nije cilj, tim više ako znamo da savršenstvo ne postoji, osim ako ono nije u autentičnom shvatanju ataka na sopstvena čula i njihovom prenošenju dalje odabranim sredstvom komunikacije sa drugima.

Ovo su pesme trenutka, a ne suštine, ili suštine sagledane u neponovljivom trenutku, kao odgovori duše na trenutni nadražaj u kojem je, opet, sublimirana sva ona faktografija, voljno ili nevoljno prikupljena i akumulirana tokom života i uskladištena u svakom damaru njenog stvaralačkog bića.

Milena Bojanić (ili Ilić) boji svoj svet difuznim valerima svoje volšebne darovitosti, stavljajući nam na uvid tu bojanku svoje erudicije, tu glasovnu slikovnicu sveta i sebe u njemu, sagledanog iz samo sebi svojstvene vizure. I to je ono što ovu poeziju čini originalnom, a što bi, zapravo, trebalo da bude esencija svakog umetničkog iskaza.

Ne igrajući se previše rečima i smislovima, kao da strepi da viškom ukrasa, očudnjavajućih naslaga i šminke, ne zatrpa autentičnost svoje pesničke građevine i lažnom sjaju pesme podredi jedinstvenost sopstvenog tumačenja.

Njen jezik je pitak, prijemčiv, pripovedački vešto ugrađen u pesmu kao sredstvo da se dođe do drugog – do čitaoca, do saučesnika u ovom veličanstvenom putovanju kroz stvarnost i snohvatice. Zbog toga su njene pesme samo njene u smislu da mogu da egzistiraju i nezavisno od svog tvorca, ali kao nepotpune, kao non finito rečenične konstrukcije. To je ta dimenzija više, ta čudesna moć da pesma bude ne samo sama sebi svrha, umetnost zarad umetnost i ni na šta izvan sebe upućena igra reči, već svečani čin davanja sebe, preslikavanja svog mislećeg bića, otisak demijurškog prsta na sivilu svakodnevice ili još bolje – otisak pročišćene duše (šta god ona bila), jedinstven i neponovljiv.

Daleko od postojećih ili potrošenih trendova, pesničkih pravaca i škola, prkoseći čak i  stidljivim „zahtevima“ svoje poprilično dezorijentisane generacije, na prvi pogled smernim, umerenim i pročišćenim jezikom, gotovo svetačkim pristupom, moramo priznati obezljuđenom i surovom svetu, ta poezija deluje lekovito i smirujuće. Njene pesme su odblesci duhovne čednosti stvorene da nas vrate u ono obličje koje nam, sudeći po svemu, i pripada. One su težnja za savršenstvom, lišene svih onih natruha i možda opravdanih izliva gneva zbog zlehudog udesa u kojem jesmo. Milena piše iz stanja prividnog spokojstva, iz blage omamljenosti lepotom i skladom sa vidljivom tugom za potpunim užitkom i katarzom svoje ljudske misije, svog neponovljivog nastupa na pozornici života. I šta bi život drugo mogao biti nego samo komad slagalice zajedničke priče, bez obzira da li je to priča dvoje koji se vole, žele i traže ili epopeja svih nas?

U tom svom hodu ka pročišćenju i senzaciji savršenstva naša pesnikinja se često obraća tamo nekom, stvarnom ili imaginarnom saputniku, voljenoj osobi ili muškom principu u sebi samoj. Čak i kada je to obraćanje, kao pesnički postupak, gotovo izvesno odaslano nekome ko postoji ili je postojao u jednoj od etapa života, ono postaje univerzalno, a subjekat je samo statista, sredstvo da se kaže nešto mnogo dublje i značajnije, da se zaviri sa druge strane očiglednog, da se magija upotpuni detaljima koji uglavnom izmiču iz sfere opažaja.

U ovim pesmama kao da glasno progovara ono natčulno a stvarno, kao da sama oduhovljenost bića oslobođena svih maski i sredstava mimikrije, samoljublja i skepse  izdiže svoju osveštanu glavicu i peva, ne da se dopadne, da zaseni i ukaže se kao apsolut spoznaje, već jednostavno zato što mora da peva i što je sve tako kako jeste, ako je verovati čulima.

Jer iskrenost je samo jedna od odlika ove poezije. Detinja, naivna i očaravajuća, izvedena kao produkt sagorevanja duše na putu samoostvarenja i spoznaje same sebe i svoje misije. Milena je samo veliko dete, ženolika devojčica koja ne želi da odraste, ako se pod tim odrastanjem podrazumeva bekstvo od svojih iskonskih karakteristika i azil u igrokazu od života u kojem je sve lažno, opskurno i sazdano na obmani i falsifikatu.

Ona se ne deklariše kao misionar, borac za bilo kakva prava, religiozno biće ili čak savremenica svojih ispisnica i znanih i neznanih učesnika u suživotu, ona hoda među njima i peva svoju pesmu, svoj život, sa fascinantnim osećajem za nijanse, za animiranje i uzdizanje onog što je po merilima mnogih manje bitno. Ali sve je bitno i nema prioriteta, kao što u Torontu pirne vetrić kada leptir u Sremskoj Mitrovici mahne krilima. Sve je povezano i sve je važno u svetu kakav jeste. E, o tome nam govori Milenina poezija.

A što se jezika tiče, Milena se ne upušta u eksperimente koji bi ga skrenuli u njegovoj prevashodnoj svrsi – da bude razumljiv. Ali ga ona znalački koristi i oplemenjuje ukrasima koji ga čine životnijim, slikovitijim i zahtevima njenog iskaza primerenijim. Ta gotovo uobičajena i svakodnevna jezička komunikacija pretočena u umetnički narativ na momente se izdiže iz te svoje strukture u vidu sintagmi ili stihova koji bi se slobodno mogli smatrati antologijskim, kao, recimo u pesmi „Oktobar“:

„jutarnji mraz

oslikava pukotine duše

na prozoru izgubljenih godina“

Slagalica Milenine životne priče, moglo bi se reći, sada je već u poodmakloj fazi sa ovim „komadom“ koji dopunjava započetu priču, a našu pesnikinju uzdiže na pijedestal samosvojne, autentične i čitanja vredne autorke. Jedne od onih koje će obeležiti ovo vreme nepretencioznim i nenametljivim pevom koji je glasan, osvešćujuć i uzbudljiv, iako dolazi tiho, ženstveno i nevino, kao na lastinim krilima.

            Ivan Rajović

Ostavite komentar

Sva polja označena * su neophodna

0 Comments