Responsive ThemeForest Wordpress Theme Avada bigtheme.net/wordpress/themeforest/323-avada BIGtheme.net

Typography
Zvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivna
 

piše Ivan Rajović

Kao vrlo mlad izgubio je brata blizanca, Srđana, oficira i patriotu, a tragedija i strah da je ta smrt, kao i mnoge druge, bila uzaludna probudili su u Saši Košaninu uspavanog  pesnik, koji traži da dobro pronađemo u sebi

Kao što se moglo očekivati, imajući u vidu strast sa kojom je Saša Košanin pristupio ispisivanju svojih pesama, a posle četiri objavljene knjige za relativno kratko vreme, Balkanska tuga predstavlja njegovo najozbiljnije, najcelovitije i stilski, tematski i zanatski najuspešnije delo. Očigledno je da pesnik vlada tehnikom koja njegove unutrašnje emotivne naboje kristalizuje u prijemčivu i pitku fonetsku ali i vizuelnu formu. To možda i nije toliko bitno u vremenu kada je slobodni stih preuzeo primat kao najprihvatljivije pesničko izražajno sredstvo. Međutim, bitno je kada je u pitanju jasnoća i poruka koja se želi odaslati do primaoca, budući da „staromodnim“ rimovanim i metrički omeđenim i izbrušenim strofama ta poruka dalje putuje i lakše se pamti. To je ono što se naziva angažovanom poezijom u koju bi se i ova knjiga mogla svrstati.

Naravno, pisanje pesama, a i poezija kao takva i još uvek nedefinisana oblast umetničkog čina, po nekima i ne bi trebalo da bude ništa drugo do igra rečima ili jezički eksperiment u kojem pojmovi dobijaju sasvim drugačija značenja i u kojem je harmonija reči zapravo magija ka kojoj se teži. Dakle, ninašta izvan sebe upućena disciplina. Ipak, postoje pesnici, a postoje i vremena, kada je poezija najdelotvornije sredstvo da se čitaocima prenese ili sugeriše odnos autora prema određenim događajima ili društvenim pojavama čija destruktivnost preti da razori sve ono što je milenijumima građeno na temeljima otrgnutog humanizma i najboljih namera za ljudski rod. U takvim slučajevima pesnik se pojavljuje kao autonomni tumač događaja, ali i kao glas naroda, koji bi da ukaže na pogrešnu orijentaciju društva i posledice pomenutog stanja. U takvoj situaciji mi se kao narod nalazimo već decenijama i mali su izgledi da će se tu nešto popraviti u skorije vreme. Ali, kako to biva, i u najgorim vremenima i u najtežim nesrećama ima onih koji mnogo lakše sve to podnesu i onih drugih na koje se svom svojom silinom sruči teret nedaće. E, Saša je jedan od takvih. Još kao vrlo mlad izgubio je brata blizanca, oficira i patriotu. I mada je već raskid te krvne veze tragedija po sebi, još težom je čini činjenica da je ta smrt, kao i mnoge druge, bila uzaludna, ili što je još gore, da je samo posledica događaja iza kojih stoje nečasne namere i politička manipulacija različitih aktera. 

Ta nepravda i taj nenadoknadivi gubitak probudili su u Saši Košaninu uspavanog    pesnika, onu preostalu polovinu dvojnog bića koje je i dalje, verovatno, u nekoj duhovnoj vezi. Zbog toga i ova knjiga ima 31 pesmu, onoliko koliko je godina imao Sašin brat Srđan kada je poginuo.

Ako se pitamo zašto je u naslovu knjige baš balkanska, a ne neka druga geografski locirana tuga, odgovor je jednostavan. Čitava sudbina ovog naroda vezana je za ovaj prostor, kako geografski, tako i mentalni, bez obzira na sve političke interese i uticaje koji su tokom istorije dolazili sa svih strana. Balkan je naša kolevka i naš usud, odredište koje nas čini posebnim i koje nam je sudbinu pretvorilo u trajanje na ivici ponora i život na granici egzistencije. A to je ono čime se ova knjiga bavi, to morbidno trajanje u pesimističkoj nadi da će jednom biti bolje. Ta već mitološka pretpostavka naroda kao žrtve i pojedinca kao paćenika u ime neke više i fizičkim zakonima neprihvatljive ideje.

„Zemljo crna krvlju natopljena,

                                                koliko mladih kostiju ti ote?

                                                Kao tupi dželat natečenih vena

                                                cvetovima majčinim ti uze živote.“ 

Otuda taj osenčeni pesimizam koji provejava iz svake pesme, ali ne kao mirenje sa postojećim stanjem, već kao ukazivanje na problem i poziv na otrežnjenje, na očovečenje i akciju. To je ono što je karakteristično za prvi ciklus Vratite mi život u kojem su sabrane pesme iz kojih zadah smrti navire ne samo kao motiv, već kao suština i neodvojivi deo života. Čak i dok taj i takav život biološki traje.

 „Život prestaje kada zaluta duša,

                                                kad tugovanka crne stranice slaže,

                                                kad srce neumorno odbije da sluša,

                                                a senke seni izgubljenih traže.“

U drugom ciklusu U srcu zima sabrane su ljubavne pesme ili, bolje rečeno, pesme o neostvarenoj ljubavi, kao posledica svega onoga o čemu smo govorili, a što bi najjednostavnije moglo da se nazove otuđenjem čoveka od samog sebe. U tom rasponu, kao u grčkim tragedijama, od Erosa do Tanatosa, od smrti do ljubavi i naslade koja je davno izgubila svoje izvorno značenje, kreće se tematski ova knjiga. U stvari celokupan sadržaj se može doživeti i kao svojevrsna retrospektiva duševnih stanja ili jednog perioda života, kao pevanje na zalasku civilizacije kakvu smo znali, koje ima svoju nit, svoj tok, početak i kraj koji, srećom, nije bukvalni kraj, naprotiv.

Na kraju, pošto je počeo sa buđenjem i jutarnjom molitvom, prilično rezigniran životom i onim što ga čini, svestan da prave ljubavi retko gde da ima, pesnik se obraća majci.

                                                „Osećam tihi šum tvojih stopa,

                                                dok pališ tamjan, prizivaš Boga,

                                                misao ne miruje, trza se, kopa:

                                                možeš li majko bez sina svoga?“ 

Jer, na početku i kraju svega uvek je majka, i kao otelotvorenje svega, i kao uteha, i kao oličenje jedinstvene, prave i nesagledive ljubavi. A ljubav je ono što kao ljudi svi želimo, ljubav je gorivo na koje se kreće ljudska rasa. A kakvo je gorivo, tako se i kreće.

Knjiga Balkanska tuga je zapravo otvorena pesnička borba protiv zla, ili, suprotstavljanje sveopštem zlu koje se manifestuje na razne načine i u bezbrojnim varijantama i obličjima. Metaforično to su ovde: lešinari, akrepi, grabljivice, sotone, psovke, gladni vukovi, budale, lavina jada, crni gavran, sinovi mraka i mnoga druga. Tako da bi se moglo reći kako knjiga prosto vrvi pojmovima koji uglavnom nastanjuju tamnu stranu ljudskog bića i života. Ali, suprotno od svakog zla nalazi se dobro i to je ono na šta je naš pesnik želeo da ukaže i ka čemu da nas uputi. To dobro i pozitivno trebalo bi da pronađemo u sebi i da ga udružimo kako bismo svet promenili na bolje.

 

 

Ostavite komentar

Sva polja označena * su neophodna

0 Comments