Responsive ThemeForest Wordpress Theme Avada bigtheme.net/wordpress/themeforest/323-avada BIGtheme.net

Typography

Ocena korisnika:  5 / 5

Zvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivna
 

27. januar 2018.

U vreme stvaranja moderne države otvorili smo se ka materijalizmu, velikoj patnji savremenog sveta; danas nam je cela zemlja bolesna od pohlepe, a ako volimo novac, nećemo moći da volimo ljude, poručio je u svetosavskoj besedi dr Ivica Živković

Dopustite da večeras ne govorimo o Svetom Savi kao religioznom prvaku i narodnom vođi, nekome ko nas je učio ko smo mi, a ko su oni drugi, zašto smo mi dobri, a drugi nisu i kako da sebe branimo, a druge predstavimo kao tuđe i opasne po nas, jer – nije nas Sveti Sava nikada tako učio“, poručio je u svojoj svetosavskoj besedi, 25. po redu koju je organizovala kraljevačkoj biblioteci „Stefan Prvovenčani“ dr Ivica Živković, a onda u besedi „Sveti Sava – naš uzor čovečnosti“  -  nastavio:

- Ne kažem da nije, jeste važno to kakav je Sveti Sava bio crkveni velikodostojnik, kakav je to bio diplomata i političar, kakav je to bi prosvetitelj. Svake godine slušamo o tome u školama, na svetosavskim proslavama, na crkvenim propovedima i u medijima, ali – mislim da je važnije od svega toga danas pitanje kakav je Sveti Sava bio kao čovek. Od svega što je Sveti Sava nas učio, od svega što nam je u nasleđe ostavio, najvažnije je to kakvi ljudi možemo da budemo. Blaženopočivši patrijarh Pavle u ova teška i zla vremena često je ponavljao nama Srbima: „Budimo ljudi!“ Prvi koji je nas tom učio bio je Sveti Sava. Svetosavac je i danas onaj koji misli o tom šta je nama Sveti Sava ostavio u nasleđe. On kao prosvetitelj, nama kao narodu. On kao čovek, svakome od nas, kao deci. Ako to pitanje budemo rešili, onda ćemo lako biti dobri u odnosima sa drugima. A onda, tek onda i samo onda, svi ćemo mi učinito dobro i za sebe, i za druge, za svoju porodicu, svoje društvo, svoj narod i svoju veru.

Svetosavlje je kultura, kultura čovečnosti, jer je Sveti Sava bio najbolji čovek od svih nas Srba koji smo se ikada rodlili. To je i kultura zdravlja, duhovnog zdravlja. Sveti Sava je na sebi pokazao šta znači biti celovit i duhovno zdrav čovek. Iz njegovog duhovnog zdravlja poteklo je sve dobro koje mi danas imamo. A ništa Sveti Sava nije izmislio sam. Od rane mladosti držao se najboljih uzora. Činio je to kako bi njegova vera bila ista ona vera najvećih ljudi koje je svet ikada upoznao. To je vera Hristova, pravoslavna, ona koju su sačuvali ljudi najčistije duše, veliki duhovnici hrišćanskog istoka. Mislim na predele Egipta, Sirije, Palestine, Male Azije i Svete Gore, mesta gde je vera u Hrista bila najčistija i najtrezvenija. Oni su bili uzor Svetog Save.

Poput njih, Sveti Sava se molio za zdravlje, svoje i bližnjih svojihi blagodario je Bogu. Poput njih, nije se uzdao u sebe, u svoju pamet i snagu, već samo u Boga. Bio je svestan da se ne može sačuvati ako se bude zatvorio u sebe. I on je živeo pod mnogim stresovima, i on je bio opterećen mnogim nepovoljnim okolnostima. I on je dolazio u dodir sa lošim uticajima, a znao je da sam, zatvoren u sebe, neće sačuvati mira svojoj duši. I on je u sebi video mnoge bolesti i mnoge grehove koji pogađaju sve ljude. Bile su to bolesti od koji je on, još kao dete, želeo da se izleči. Sveti Sava nije napadao druge ljude. Za druge se molio, davao reči utehe, ohrabrenja, podrške u svakoj prilici. Zbog toga je on i bio veliki svetitelj crkve.

Toliko je sebi radio Sveti Sava ugledajući se na svetle primere duhovnika iz zemalja koje sam pomenuo. Sva je ta mesta za života Sveti Sava stigao da obiđe. Na jedno od njih se još u ranoj mladosti uputio, da tamo i ostane. I postao je i sam duhovnik, veliki svetogorski duhovnik. Postao je duhovnik ne samo mladima i manjima od sebe, već je to bio i svom starijem bratu, pa čak i svome ocu. Uspeo je to da postane služeći svima. Samo se tako velikim duhovnikom u Hristu i postaje.

Večeras ću o Svetom Savi govoriti kao o čoveku duhovnosti, onome koji je na svom primeru pokazao kakvi možemo biti, kakvim nas je bog dao da budemo svi mi, njegova deca, da gledamo sebe i sudimo u sebi, a poštujemo druge, da se ne branimo od zla, osim onog zla koje u sebi nosimo, da ne vidimo grehe ničije osim svojih, a da nam ne bude tuđ i opasan niko drugi do onaj koji nas iskušavamo da se okrenemo protiv sebe i protiv svih. Mnogo je naš neprijatelj, neprijatelja našeg spasenja, činio otkao je sveta i veka, kako u vreme Svetog Save, tako i u nova, naša vremena, dovodeći nas do toga da smo zamalo zaboravili, zamalo prestali da budemo ljudi, pa je zato uvek iznova važno i aktuelno podsećati se na to kakav je čovek bio Sveti Sava, jer je on naš prvi, i za sva vremena najveći uzor čovečnosti.

Sveti Sava je došao u dodir sa jednom svemoćnom silom, koju mi zovemo  Božja blagodat. Ona je i njemu dala putokaz – kako da se sjedini sa Bogom i sa čitavim svetom. Sabrao je organizovao čitav jedan narod, čineći ga slavnim, svetorodnim narodom. Ova toplina koju i danas ovde osećamo kada mislimo i govorimo o tome, njegov je dar nama, njegovom rodu, a to ne bi mogao da učini da nije pre toga sabrao i organizovao sebe. On je sabrao i organizovao svoju dušu, ponovo je našao sebe i stekao je slobodu, a njegova sloboda je bila ništa drugo do dar božanske ljubavi. Ali, vera Svetog Save, ta čista volja nije zavislila samo od Božje ljubavi, jer je ona svima jednako data. Bila je potrebna njegova jaka volja da stane na svoje noge i očisti se od svega. Bio je potreban njegov veliki trud da očuva taj dar i da ga razvija do blistanja, da nama svetli do danas. Velika je to marljivost i odgovornost koju je Sveti Sava naučio od svetih otaca i duhovnika i nama ostavio u nasleđe. To je ono što zovemo svetosavlje. Onoliko koliko toga nalazimo u sebi, znajte, toliko smo i samo toliko mi istinski svetosavci i istiski Hristovi vernici.

Sveti Sava postigao je to da bude čovek skromnosti, čovek krotosti i mira, čovek dobrodušnosti, duboke pažnje i velikog smirenja.

A ko smo mi danas, njegova duhovna deca?Da pustimo druge, a da gledamo u sebe. Možemo li se nazvati zdravim ljudima, možemo li se smatrati ljudima od stava, ljudima od vere, istinitim svetosavcima? To treba da bude i danas naša jedina briga. Izvor svake naše duhovne bolesti i odrođenosti nalazi se u tome što smo kao ljudi sebični. To je činilac koji nas izdvaja i odseca od drugih, od sveta, od bližnjih, od prirode i, najzad, od samih sebe. Težimo ka prizemnim zadovoljstima i to nas okreće protiv nas samih. Kao što i zlostavljanje bližnjih i drugih ljudi potiče od toga što imamo poguban stav prema sebi, tako i sebičnost nije nikakva ljubav prema sebi, već skrivena i nesvesna mržnja protiv svega. Nismo svetosavci ako se pomirimo sa tim da budemo sebične osobe. Veliki duhovni poremećaj koji razara duše svih nas jeste pohlepa. Ova reč odnosi se na sticanje bilo kojih ovozemlajskih blaga i uživanje u njima, a popularni naziv za to je – materijalizam. Materijalista uživa u posedovanju novca ili stvari, brine za njihovo čuvanje, oseća strepnju na samu pomsiao o lišavanju. Oseća tegobu kada do lišavanja dođe.

U vreme stvaranja moderne države mi smo se otvorili ka materijalizmu, toj velikoj patnji savremenog sveta. Cela nam je zemlja danas bolesna od pohlepe! Država nam se zbog pohlepe uništava. Kada na televiziji danas kažu korupcija, treba znati da u temelju korupcije stoji pohlepa. Nemojte da volimo novac. Ako volimo novac – nećemo moći da volimo ljude, ponižavaćemo i druge, i sebe. Ako postanemo gramzivi, mi ćemo napadati svakoga od koga nam se učini da možemo da imamo nekakvu korist. Gramzivost je želja koja je neutaživa i ne može se nikada, ni sa čim, za stalno zadovoljiti.

U osnovi pohlepe stoji naš lični stav, naša privrženost da pripisujemo vrednost marerijalnom svetu. To je nespojivo sa bilo kakvom duhovnom pažnjom. Ne budimo pohlepna deca pohlepnih roditelja. Budimo skromna duhovna deca Svetog Save. Pohlepni ljudi polažu nadu u svoju imovinu, oslanjaju se na nju, planiraju na osnovu nje i gledaju da uspostave potpunu kontrolu nad njom. To je nemoguće. Oni mnogo greše. Takav životni plan odvija se na štetu naših duša i na štetu duša naših bližnjih. Bojmo se pohlepe kao žive vatre. Ona će nam u dušu uneti nemir kojeg nećemo moći da se oslobodimo, jer od njega nećemo moći ništa dobro da vidimo. Pohlepa će nam izmaći tlo pod nogama, kao što nam ga već izmiće. Ona je veliki neprijatelj svih nas, celog ljudskog roda. Neka nas Sveti Sava, naš veliki uzor skromnosti, čuva da ne krenemo putevima pohlepe ili da se sa njih vratimo, da ne krenemo putem uživanja u lažnom bogatstvu.

Sveti Sava bio je skroman čovek. Do kraja života vežbao se u skromnosti, ne bi li mogao postati još malo skromniji, nego što veće jeste. Skromnost je stav kada ste zadovoljni onim što imate, kada se ne uzdate u novac i ne vezujete za materijalnu imovinu. Sveti Sava je pokazao na sebi kako je to moguće. Bio je ravnodušan prema materijalnim dobrima i zato je mogao da se okrene ka sticanju duhovnih dobara. Što je neko više vezan za materijalno, on je više udaljen od duhovnog. Što je više dorastao duhovnom, to je ravnodušniji prema ovom prvom. Sveti Sava je naš veliki učitelj u skromnosti. Suprotno sticanju, zgrtanju, otimanju, gomilanju para, stoji – odricanje. Sveti Sava je u svakom trenutku bio spreman da se odrekne onoga što je imao. Nikada nije bio opterećen, niti zabrinut za svoje materijalno stanje. To nema vezesa procenom da li je on u ovom, ili onom trenutku dosta imao. To je bio njegov unutrašnji stav: kada imam dovoljno, imam dovoljno kada procenim da je dosta. A to zavisi od veličine i snage skromnosti. Sveti Sava je kao čovek velike skromnosti uvek osećao da nam je Bog dao sve što nam treba, a on je svoju skromnost, iz dana u dan pokazivao prema bližnjem. Ona se ogledala u tome što je stalno bio spreman na davanje, deljenje i milostinju. Bio je jedan od onih koji su živeli za druge, jer davanje je obeležje ljubavi.

Sveti Sava je znao da svaki višak novca ili stvari koju posedujemo, uvek posedujemo na štetu nekog drugog, a on je verovao da su duše svih ljudi pred Bogom važne, da su jednake i da je svako od nas odgovoran za sve. Zato, nije to svoje davanje smatrao nečim velikim i nije se razmetao svojom skromnošću, već je uvek bio radostan kada može drugima da daje.

A danas, mnogi od nas pate od duhovnog poremećaja koji se može opisati kao odavanje negativnostima: negativno mišljenje, teške reči, loša i sramna dela. Mi možemo prirodno da budemo potreseni kada vidimo da smo izgubili svoju duhovnu orijentaciju. Ali, nezdrava negativnost se javlja kada žalimo za zadovoljstvima koja smo propustili. Ona nastaje kada su nas lišili nečega čemu je naše srce privrženo. Tada postajemo ljuti i ozlojeđeni. Mnogi odrasli ljudi provode život u prigovaranju, žaljenju i jadikovanju, iz dana u dan. Ali, to nikada ne biva zato što mi stvarno živimo teško, već zato što nam je sklonost takva da sve negativno gledamo. Uvek je, prema svemu, moguće zauzeti bolji stav, sa više vere i nade. Onaj koji se bude prepuštao i rastao u tim teškim, ostrašćenim stavovima, vrlo brzo će postati jetka, pakosna i ogorčena osoba. Neka nas sve Sveti Sava sačuva od tpga i neka nas vodi putem vere koja može da nas spase od svake negativnosti.

On nije mislio negativno. Bio je čovek blogodušnosti i dobre volje. Takav je posato zato što se otvorio ka Bogu i zato što se osvestio. Nije lako nikome da se oslobodi negativnosti u sebi. Svi mi osećamo meko bolesno zadovoljstvo kada negujemo i izričemo loše misli, a on je našao lek od negativnosti, tako što se izdigao iznad svih prolaznih užitaka, tako što ih je prezirao. Iznad negativnosti u sebi izdigao se tako što je opraštao onima koji su ga vređali, bio je milostiv prema onima koji su ga uznemiravali i nervirali.

Kad god bi, još kao mlad čovek osetio uvredu, uvek bi njen uzrok tražio u sebi i vežbao se u tome čitavog života. Jedina njegova žalost bila je žalost zbog grehova njegovih i bližnjih. Patio je i zbog toga se nije smejao, zbog svakog promašaja i slabosti koji su pogađali ljudski rod, iz trenutka u trenutak. Svest o grehu, o tome da je greh svuda oko nas, da porobljava i muči ljude, dovela ga je u stanje skrušenosti, a iz te skrušenosti, kažu veliki oci naše crkve, nastaje mir i duhovna radost, koja je odlikovala našeg Svetoga Savu lepše nego sve druge njegove titule i priznanja.

Još jedna naša teška duhovna bolest jeste gnev, onaj bes u duši kada ga usmeravamo prema ljudima, ono kada osećamo i pamtimo, držimo se tog osećaja poniženost, uvređenosti, omalovaženosti. Sveti Sava je znao uzrok tom osećanju. To nikada nije nešto što je neko drugi uradio ili rekao, već samo naše visoko mišljenje o sebi. Ako se prepuštamo ljutnji i agresiji prema drugima, izgubićemo stabilnost duše i kontrolu nad sobom, znao je Sveti Sava. Gnevni ljudi su stalno uznemireni svojim mislima, nikada ne mogu da spavaju mirno. Molimo se da nam Sveti Sava pokaže kako da izađemo na put mira i pitomosti, jer je on na tom putu celog svog života ostao. Sveti Sava je bio čovek krotosti i dubokog mira. Snaga krotosti stiče se kada čovek dobrovoljno prihvati sv što mu se dogodi, čak i ono što ne očekuje i ne želi, sva razočaranja i poniženja, Kada zauzme prema njima pravilan stav, krotak čovek ne dopušta sebi da se ozlojedi nikakvim povodom, činilo mu se nešto pravednim ili nepravednim.

I Sveti Sava je dolazio u iskušenja da se ljuti, ali je uzrok tih napada tražio u sebi, nikada u nečemu što su drugi uradili i rekli. Nije on postao krotak zato što su mu okolnosti bile povoljne, zato što su se drugi dobro ophodili prema njemu. On je taj bedem izgradio sam u svojoj duši. Taj način života kakav je Sveti Sava vodio traži svakodnevne napore u savladavanju sebe, u muslima, u rečima, i u delima. Ništa se ne sme potiskivati, već se sve mora duboko u sebi savladati. To, pre svega, znači da opraštamo i da zaboravljamo uvrede, da se mirimo sa bližnjima, da preuzimamo odgovornost za njegovu ljutnju i propuste. Hrišćanska krotost znači čvrst karakter koji se prepoznaje po postojanosti i vedrini duše. Sveti Sava bio je duhovni div koji nije reagovao ni na poniženja, ni na pohvale. Uvek se molio za svoje bližnje, Njegovo milosrđe bilo je opšte i nije isključilo nikoga. To mu je davalo snagu i zaštitu od svega što bi moglo da ga uznemiri. Bio je spreman da podnese sve što nadalje može da se desi.

Kada su ljudi sujetni, skoncentrisani su na površne i prolazne stvari. Na osnovu lepe spoljašnjosti, neke veštine ili bogatstva, mi uzdižemo sebe i očekujemo da nam se svi dive. Ova sklonost zasniva se na tome što čovek ne zna koje su istinske vrednosti i stvara nerealnu sliku o sebi. Najgore što čoveka u životu može da snađe, to je da bude nadmen prema drugome. U odnosu sa drugima on tada veliča sebe, a druge ponižava. Nadmena osoba ima potreba da upoređuje, da ceni i da se razmeće svojim lažnim samopouzdanjem. Ta osoba upada u pravu maniju da opravdava sebe, u njoj se javlja duh prepiranja, volja za pametovanjem i nametanjem, kao i pravo slepilo za sopstvene nedostatke. Pokazujemo nadmoćnost i kada odbijamo pomoć od Boga, svojih prijatelja, svoje dece... kada se izdajamo i zatvaramo u sebe, kada se uzdamo samo u sebe, kada smo jedino sami sebi pametni, misleći da drugi ne znaju ništa. Pripisujući dobra dela sebi, nadmen čovek pokazuje da ne poznaje sebe i da ne poznaje druge, kao i da mnogo odudara od stvarnosti i, na kraju, takvi ljudi ostaju sami.

Sveti Sava bio je čovek poniznosti i smirenja. Najvažniji i najteže dostupan poduhvat u duhovnom životu jeste da smirimo svoju sujetu i svoju nadmensot. Opasnosti i lukavstva sujete su nesagledivi. Da bi se izbavio iz njenih zamki, Sveti Sava je morao da beži od prazne slave još od detinsjtva, od želje za počastima, za ugledom, za popularnošču. Nije voleo položaj koji nose moć i uticajnost, prihvatao ih je kao služenje, a ne kao vlast i nikada nikome nije govorio o svojim vrlinama i o nekom svom dobrom delu. Isceliti se od nadmenosti moguće je samo nekome ko ima pravo znanje, stalnu pažnju i rasuđivanje. Mnogo godina je Sveti Sava razmišljao o taštini i nepostojanosti svega što je ljudsko, o prolaznosti, o sabosti i krhkosti čoveka u odnosu na bolest, na starenje i na smrt. Izgradio je u sebi jasne stavove da ne veruje u sebe i svoj sud, da ne opravdava sebe, ne osuđuje druge, da se ne spori sa drugima, da se ne nameće, da ne dovori o nedostacima, već da kod bližnjih ističe samo dobre strane.

Sećao se Sveti Sava svojih grehova koje kao čovek ima i zato je živeo u povučenosti, kao monah i prihvatajući teške i ponižavajuće životne uslove, priznavao svoje slabosti, odbacivao svaku svoju samoobmanu i svaki osećaj da je pametan, jak i sam sebi dovoljan. Bio je u svakom trenutku svestan svojih ljudskih ograničenosti i slabosti, nemoći i neznanja. Sve što je u njemu dobro, smatrao je za dar od Boga, koristio je osnovni lek protiv nadmenosti, a to je molitva, traženje podrške, pomoći i zaštite od Boga. Najlepši znak smirenja je kada zaboravljamo na svoja dobra dela i vrline i kada smatramo druge uzvišenijima od sebe. To je on na svakom mkoraku pokazivao, onako veliki kakav je bio.

Sa Bogom nikada nećemo ostati sami, a gde je Bog, tu je i naš otac – Sveti Sava. Ako smo uz njega, onda smo sa Bogom. A ako je Bog sa nama, kako piše u Svetom Pismu – ko će protiv nas?Ko će Srbe nadjačati i ko ih je nadjačao kada su se držali puta Svetog Save kroz celu svoju prošlost? Kad god smo bili na tragu Svetog Save – bili smo veliki. Kad smo sa tog puta odstupali – padali smo. Ne govorim o putevima politike i ovozemaljske moći, mislim na puteve ljudskosti.

Blago vama što ste se ovde rodili i živite u ovom gradu. Kraljevo je blizu Žiče i blizu Studenice, gde je boravio Sveti Sava. Po nejgovom blagoslovu, ovde se i danas na našu veru pazi više nego u drugim mestima Srbije i sveta. Niko o Svetom Savi ne sluša sa toliko pažnje i ljubavi kao što slušate vi. Nigde od pomena Svetog Save ne zrači toliko topline, kao što zrači ovde. Hvala vam, dragi Kraljevčani što ste i danas ogledalo njegove ljubavi! Sebi kažem koliko i vama, vratimo se njegovom uzoru, onoliko koliko smo od njega odstupili. Niko od nas neće biti arhiepiskop, veliki državnik ili diplomata kakav je on bio, ali – neka se u našim dušama prepozna nešto od njegovog lika. Budimo ljudi makar malo kakav je on čovek bio, mnogo će nam se dobroga vratiti – poručio je dr Ivica Živković, koji je za ovu besedu nagrađen dugotrajnim aplauzom prisutnih.

On je rođen je 1970. u Kraljevu, a radi i živi u Nišu. Po obrazovanju je doktor bogoslovskih nauka iz oblasti socijalne etike. Naučni je istraživač u oblasti pravoslavne pedagogije i metodike. Dugogodišnji je profesor srpske pravoslavne bogoslovije u Nišu i predavač verske nastave. Autor je nekoliko udžbenika za učenike bogoslovije. Urednik je eparhijskog časopisa „Glas Eparhije niške“. Višegodišnji je saradnik Biblioteke „Stefan Prvovenčani“ Kraljevo. U Kraljevu je održao veliki broj predavanja u organizaciji Eparhije žičke, Duhovnog centra „Sveti vladika Nikolaj“ i kraljevačke biblioteke.

fotografije: Ivan Spasojević

 

 

 

Ostavite komentar

Sva polja označena * su neophodna

1 Comments

  • Gost - Branka

    Gost - Branka

    E da je vise ovakvih ljudi svet bi bio mnogo bolji
     
    • Ime: Branka

Vreme

Kraljevo Serbia Mostly Cloud (day), 19 °C
Current Conditions
Sunrise: 5:14 am   |   Sunset: 8:12 pm
85%     3.1 m/s     32.950 bar
Forecast
PET Low: 17 °C High: 26 °C
SUB Low: 15 °C High: 28 °C
NED Low: 18 °C High: 28 °C
PON Low: 17 °C High: 25 °C
UTO Low: 18 °C High: 22 °C
SRE Low: 17 °C High: 22 °C
ČET Low: 16 °C High: 23 °C
PET Low: 17 °C High: 24 °C
SUB Low: 17 °C High: 25 °C
NED Low: 17 °C High: 25 °C