Responsive ThemeForest Wordpress Theme Avada bigtheme.net/wordpress/themeforest/323-avada BIGtheme.net

Typography

Ocena korisnika:  5 / 5

Zvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivna
 

piše: Ivan Rajović

Sakupljene na jednom mestu, u nizu, nadovezujući se jedna na drugu i gotovo drske u svojoj “arogantnosti”, fotografije mlade Kraljevčanke stvaraju jedan novi svet ili, bolje rečeno, drugu, Jovaninu dimenziju sveta koji znamo i u kojem jesmo

Najavljena u lokalnim medijima kao izložba fotografija mlade Kraljevčanke u ribničkom hramu kulture je, zaista, otvorena reprezentativna postavka radova nastalih iz trenutnog susreta objektiva Jovane Vučetić sa prizorima iz takozvanog svakodnevnog života. I ako je neko, sudeći po masovnom odzivu publike, očekivao da će na eksponatima videti lascivne ili golišave fotke mlade Kraljevčanke, koja je bombe bacala ili se odala poziranju pred svevidećim okom kamere, grdno se prevario. Jer, pred, u velikoj meri obnevidelim okom slučajnog ili pasioniranog posmatrača izloženo je na desetine umetničkih fotografija autorke koja, kako je naglasila u pozdravnoj besedi, to radi iz hobija, prevashodno zaokupljena domaćim aktivnostima, pravljenjem kiflica, vanilica i rolata, i odgojem kćerke Sare.

            Ali, ko je Jovana Vučetić, zapravo, neminovno se postavlja pitanje, budući da se radi o imenu koje je sasvim novo na takozvanom nebu kraljevačke kulturne scene, šta god  ko pod tim podrazumevao. Jer, hroničaru lokalnih događanja teško je da zamisli da je jedna tako pompezna manifestacija fotografskog umeća proistekla iz spontane reakcije organizatora ili, još manje, da postoje savesni tragači za detekciju anonimnih talenata, koji to shvataju kao svoj dug naciji i gradu u kojem jesu. Naprotiv, pre bi se reklo da je postupak sasvim obrnut i da je put do afirmacije, a i do prezentacije već afirmisanih, vrlo trnovit i golgotičan ukoliko dotični nema kartu, člansku dakako. To dalje znači da je aktivnost u kulturi, kao vrlo širokom i rastegljivom pojmu, primerena stranačkim aktivistima i simpatizerima koji na taj način šire i u narodne mase infiltriraju ideje svojih ideologa, ili, kako se to kaže – agituju. No, to nije tema ovog teksta. A Jovana, pored svega rečenog, ili pre toga, je kćerka Bilje i Rada Vučetića. Možda to mnogima ništa, ili malo toga znači, ali nije nebitno, naprotiv. Jer, kako na otvaranju reče Cujo, (Milorad Vujašanin), činjenica da je svojevremeno drugovao sa Vučetićem, poznatijim kao Rade Ribnički, bila je ta inicijalna kapisla da se zainetersuje za rad mlade Kraljevčanke i da je, posle višenedeljnog ubeđivanja, nagovori da pristane na sopstveni iskorak u prostor ispred objektiva i sa sve svojim delima stane pred lice naroda i svekolike tajanstvene i često baš ne dobronamerne javnosti. Čak je i Vujašanin, kome je Bog dao da bude selektor i tragač za novim talentima, u okviru svojih radnih obaveza, pomenuo neku vrstu nepotizma, iz čega bi se moglo zaključiti da je sada već pokojni Ribnički u velikoj meri zaslužan za taj tren susreta sa Jovanom i njenim fotografijama. Čak i da je tako, a u nekom metafizičkom smislu drugačije ne može ni biti, osim zahvalnosti moglo bi se govoriti i o nekoj vrsti ispravljanja višedecenijske nepravde prema čoveku koji je u ovom gradu zaslužio bar ulicu i bistu pred ribničkim domom kulture, kao svojevrsni brend ovog dela Kraljeva. Ribnički pred Ribničkim domom u Ribnici, ima li šta logičnije?

            Nažalost, stranački aktivisti, kao animatori kulturnih dešavanja i svega oko toga, ništa nisu učinili da bi pitanje koje se sad postavlja bilo sasvim izlišno: A ko je zapravo Rade Ribnički? Odgonetanjem ove dileme u velikoj meri ćemo osvetliti i lik, a i delo, mlade Kraljevčanke koja je, ipak, glavni lik u ovom kazivanju.

          Rade Ribnički je umetnik čije delo tek čeka svog tumača i mesto među trajnim umetničkim vrednostima Kraljeva, a i sveta. Njegov izutetno plodan život okončan je pre četiri godine u Australiji.

         Radisav Rosin Ročkov, rođen kao Rade Vučetić, poznat je poštovaocima poezije kao Rade Ribnički, koji je pre više od tri decenije objavio knjigu ,,Druže, ruže me ruže”.  Rođen je u Kraljevu 1950. godine, studirao slikarstvo u Sidneju i Parizu od 1990. do 1999. godine. Predavao je slikanje i estetiku u Sidneju, Londonu i Vankuveru. Samostalno i grupno je izlagao širom sveta, a zastupljen je u kolekcijama regionalnih muzeja u Australiji i privatnim kolekcijama širom sveta.

            Ali, Ribnički je tokom života uspeo da bude mnogo više od šture biografske beleške. Bio je pesnik, slikar, maratonac, vrsni mislilac, konceptualista u više pravaca, bio je tumač života na sebi svojstven, originalan način koji ga je činio vrlo posebnim i drugačijim od stereotipnog okruženja poltrona i poslušnika. Bio je umetnik u pravom smislu te reči, koji je već samim tim izazivao zavist i podozrenje, ali i otvorenu netrpeljivost okoline, odnosno pojedinaca koji su sasvim drugačijim pristupom dobili pravo da donose sud o drugima. To što se Ribnički vraćao u svoje Kraljevo kao u svetu ostvareni i dokazani stvaralac samo potvrđuje rečeno i ide na dušu onima koji su jednog od najvećih među nama pokušali da uokvire, odnosno sputaju, da ga marginalizuju i upregnu u kolotečinu palanačke osrednjosti i ništavnosti. Ali, kako to biva, baš takve okolnosti i nerazumevanje “sabraće” nateraju čoveka na nova traganja u dostizanju samog sebe. I Ribnički je u tome uspeo, nažalost, možda i previše. Jer, otišao je a da nije rekao sve što je imao da kaže, ali su, verovatno, i široki okviri sveta bili uski da bi on mogao da se razmahne i zato je otišao tamo gde će to moći, u besmrtnost. Ali nije otišao sasvim, a Jovana je njegovo žensko otelotvorenje u nastavku zemaljskog života, čuvar gena genijalnog oca i, slobodno se može reći, produžetak i nastavljač njegovog umetničkog koncepta, maker to bio i sam život ili odnos prema njemu.

Dakle, mlađana Kraljevčanka nije s neba pala, iznikla niotkud ili se pojavila među nama iz hira, svog ili nečijeg, sasvim je svejedno. Jer, Jovana se morala pojaviti, u ovoj ili nekoj drugoj varijanti, kao nosilac rečene klice, koja mora kad-tad da bukne, proklija i nađe svoje ishodište, za sad u umetničkoj fotografiji.

I bez obzira što se radi o mašini (aparatu) u službi čoveka, umetnička fotografija ne bi bila umetnička da ne podrazumeva i neko umeće, emociju i dušu onoga ko se maši okidača. Ona je, kako Jovana kaže, tren. Ali tren koji postaje večnost, tren koji je u oku posmatrača, u odabranom motivu koji umetnik ne samo što čini svojim izborom, već ga oplemenjuje i umetnički nadgrađuje intuitivnim nadahnućem ali i zanatskom veštinom.

Ove fotografije nisu dokumenti iz svakodnevice, faktografija našeg kolektivnog posrnuća, slike, bede, očaja, rasula i sivila koje zjapi iz svakog uočenog ili previdom propuštenog motiva. Nisu ni galerija likova  kreatora i uživalaca reformističkih zahvata, i još mnogo toga nisu što bi se očekivalo da jesu. Naprotiv, ove fotografije su zapravo vatrometi boja, čak i kad su zamračene, detalji uhvaćenog života u onome što nam promiče dok smo zaokupljeni suštinskim nevažnostima, trenovi, ili trenuci, jednog paralelnog života u kojem nismo, a jesmo. To su fotografije koje imaju svoju priču, ili bolje rečeno svojim vizuelnim atakom na čula u posmatraču aktiviraju mehanizam koji plete priču u koju se upliće sve ono čega na fotografiji nema, bar ne u dimenziji prikladnoj ljudskom oku.

Te fotografije su kao sublimirani naboji večnosti sabijeni u tren koji se posle opet širi, golica maštu, zahteva reakciju ili jednostavno nudi prizor lepote pred kojim se, banalno rečeno, zaustavlja dah. I žuti list uhvaćen u “kandže” pocrnelih grančica, zaustavljen na tren, ili malo duže, u svom padu ka ničemu, prizor je koji fascinira svojom na prvi pogled jednostavnom, a suštinskom porukom o prolaznosti svega i slučaju koji taj aksiom može da uspori ili zaustavi, makar i na tren. Tako sakupljene na jednom mestu, u nizu, nadovezujući se jedna na drugu ili ostajući samosvojne, gotovo drske u svojoj “arogantnosti” ove fotografije stvaraju jedan novi svet ili, bolje rečeno, drugu, Jovaninu dimenziju sveta koji znamo i u kojem jesmo. A ono što se iz svih eksponata nazire, a nigde nije zapisano, niti na bilo koji drugi način obznanjeno, jeste da se iza ovih dela ne skriva dokona zaljubljenica u objektiv, ekspoziciju i magiju prenošenja života u neko stanje vizuelne hibernacije trena koji potom oživljava u posmatraču. Ovde imamo posla sa nekim ko je našao pravi izraz za svoj buran emotivni naboj, za adekvatnu emanaciju zapisa svojih čulnih doživljaja, za ovaploćenje svoje duhovnosti i poigravanje svojim talentom koji, očigledno, tek ima šta da kaže i pitanje je da li će ostati samo na fotki ili će se u nekom trenu latiti i neke druge mogućnosti za transformaciju sebe u delo, umetničko, dakako. A nadam se da hoće.                                              

Ostavite komentar

Sva polja označena * su neophodna

1 Comments

  • Gost - Милинко Алексић

    Gost - Милинко Алексић

    Јована Вучетић, живи своје фотографије , ја сам пратио њене речи и видим да се фотографије могу узети као буктиња речи , одабир речи које нам Јована казује. Лепо је видети изложбу на Рибници, Цуја сликара из Кнез Михајилове, Академије , Коларца. И ген великог или свеприсутног у уметничком изразу Рада Вучетића.
    • Ime: Милинко Алексић