Responsive ThemeForest Wordpress Theme Avada bigtheme.net/wordpress/themeforest/323-avada BIGtheme.net

Typography
Zvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivna
 

25. januar 2019.

„Savinu priču o njegovom i našem opštem roditelju, možemo dubinski razumeti kada dospemo do časa ostanka bez roditelja, koji od toga rastanka, našom ljubavlju, postaje obogoličen u nama samima“, kaže u besedi dr Dragan Hamović

Zapisano je za Rastka Nemanjića: „Nije se smejao, a bio je uvek nasmejan“, toliko je napredovao u učenju da je izazivao divljenje svojim razumom, pa su svi govorili: „Ovo dete će biti neko novo znamenje!“, podsetio je večeras otvarajući program „Svetisavska beseda“ Miloš Milišić iz Narodne biblioteke „Stefan Prvovenčani u Kraljevu u kojoj je večeras nastavljena tradicija čitanja svetosavske besede duža od dve i po decenije. On je dodao kako je u istoriji crkvene i državne diplomatije teško naći primer koji se može uporediti sa delima Svetog Save na njenovom putu od monaha do arhiepiskopa, koji je doveo do samostalnosti Srpske pravoslavne crkve i do samostalne i slobodne srpske države.

Svetosavsku besedu kazivao je dr Dragan Hamović savetnik ministra za kulturu i informisanje. Besеdu objavljujemo u celosti:

            Reč prošlost pripada redu neomiljenih reči u vladajućem rečniku naše globalne savremenosti. Koliko puta smo čuli, proteklih decenija, u javnom prostoru papagajski ponavljanu rečenicu: „Ostavimo se prošlosti, okrenimo se budućnosti!“ U onome što glasnogovornici Moći izreknu – bilo da je moć politička, ekonomska, intelektualna, bilo da su međusobno spletene – ne mora imati ni smisla, niti moralnog opravdanja, niti uporišta u činjenicama – dovoljno je da iza reči stoji interes Moći. Tvrda i robusna, ili meka a lepljiva, Moć koja hoće da podvlasti ne samo ljudsko delovanje nego i ljudsku misao, ne samo sadašnjost i dolazeće vreme, nego i prošlost. Iskušano predanje iz prošlosti tako proglašavaju za nepouzdano i nevažeće, za račun plitkih bajki o budućnosti, koje deluju još banalnije kada se suočimo s licem sveta koji, iz godine u godinu, iz dana u dan, sve više deluje kao izgledna antiutopija. 

            Da li ste primetili, i okolo nas i svugde, nastojanja da se u prošlosti brutalno interveniše, da se prebrišu događaji i pojave iz istorije i duhovne predaje, ili pak izobliče i prilagode aktuelnim potrebama, po cenu potpunog ispražnjenja od prvobitnog sadržaja, kao i smisla overenog u dugom trajanju kulture? U jeku razdoblja strateški projektovanog samozaborava, reč pamćenje dobija na značaju i postaje sinonim za čovečnost. A prošlost nikako nije prošla, ona se samo povukla, u nas same, te odatle deluje. Po rečima čuvenog mislioca životnog elana, trajanje je jedan neprekidan proces prošlosti, „ona nas prati u svakom trenutku: sve što smo osećali, mislili, hteli od našeg najranijeg detinjstva je tu, nagnuto nad sadašnjost.“

Što važi za ličnu, važi i za narodnu, kolektivnu egzistenciju, a narod je zajednica sećanja i vrednosnih težnji. Sećanje nas povezuje, na čudan i moćan način, kako u porodičnom tako u najširem krugu našeg datog ili izabranog pripadanja. U doba zagledanosti u trenutak u koji živimo i u nezasiti potrošački diznilend što se odasvud nudi, razvila se, pored ostalih novotvorina, korisna teorijska oblast zvana „kultura pamćenja“. Prošlost nastaje iz našeg odnosa prema njoj, kaže se u toj teoriji, a njen zastupnik beleži i sledeći uvid: „Pamćenje živi i održava se kroz komunikaciju; ukoliko se ona prekine, tj. nestane ili ako se promeni okvir odnosa u komunikacionoj stvarnosti, posledica je zaborav.“ U nasiljem i obmanama promenjenom okviru odnosa, u ranom razdoblju oblikovanja svesti generacije kojoj pripadam, sedamdesetih i osamdesetih godina, lik Svetog Save – koji nas večeras okuplja u susret njegovog praznika – bio je istisnut iz društvenog vidokruga, ražalovan kao svetitelj i prosvetitelj, oprezno i svedeno predstavljan kao istorijska figura u nizu drugih, tako dalekih srednjovekovnih figura. Tek sam na studijama, na pragu devedesetih, uspeo doznati da je Sava začetnik zamašne srednjovekovne i srpske književnosti uopšte. Žitijski tekstovi koje sam tada otkrivao bili su prva delotvorna poduka iz hrišćanskog predanja, za koje nas je zakinula mnogocenjena Titova Jugoslavija, država što je Svetosavsku crkvu držala pod posebnom stegom i prismotrom. Razbokorene rečenice starih pisaca, ali i začudni srpskoslovenski odlomci njihovih originala, pobuđivali su me kao nešto odnekud poznato a potisnuto, zaboravljeno.

Pola veka, Srbiji su dopuštali da pamti jedino slobodarski i folklorni deo njenog dugog i razuđenog nasleđa. Hajdučko-ustanički duh, u svoje vreme, prirodno je zadobio marksističko-lenjinistički izraz klasne borbe za društvo jednakih. Poznata i voljena pesma „Srbija“ Oskara Daviča, na primer, u opisu sadržava samo predele i buntovne seljake ustanike, a u drugim svojim tekstovima pesnik pravi neumerene kalambure na pomen crkvene starine i predvukovskog jezika, kreira usputne likove poput „Prvi Nemanja Nemirotočivi“ i „Nesveti Svetić Sava Vračarac“. Isti pesnik, vojujući ateist, demonstrativno traži da bude izuzet iz Antologije srpskog pesništva Miodraga Pavlovića, što je, subverzivno, počinjala poetskim odlomcima Save Nemanjića. Davičo, takođe, zdušno pozdravlja i pojavu mutnog ideološkog pamfleta pod nazivom Filosofija palanke, koji do danas tzv. Drugosrbijanci – taj soj politički izuzetan, neprikosnoven i nepogrešan – uporno i bez odviše uspeha nastoji da nametne za vrhunsko delo filosofske misli, samo zato što Srbiju onamo, ideološki krajnje redukovano, predstavlja kao mračnu, zagriženu i umno zaklopljenu palanku. Štićenom kompartijskom misliocu Davičo daje za pravo u stavu da je „istinska srpska kulturna tradicija ona seljačka, koja nije bila ni religiozna, ni monarhistička, ni ʼromantičkaʼ, ni lazarevsko-kosovski opredeljena“. A takva se pamet i dalje prodaje kao visoka, hrabra i napredna. Ali, ipak je sve bilo zalud: drugi modernista i levičar među pesnicima već je opevao srpsku Uspravnu zemlju i vratio se Savinom izvoru i Kosovom polju, poentama koje će pamtiti pokolenja, kristalnim lirskim zagonetkama čije su odgonetke: Sveti Sava („Putuje bez puta / I put se za njim rađa), odnosno: Kosovo polje („Polje kao nijedno / Nad njim nebo / Pod njim nebo“). Znaci i likovi iz dubokog pamćenja progovorili su provejanim glasom najboljih modernih pesnika, visoka kultura i znamenja nemanjićkog doba kroz njih progovaraju kao jezik koji ipak razumemo, kao sećanje pomalo mutno ali neugaslo.

Ne počinje Svetim Savom, niti njegovim ocem moćnim vladarom, naše istorijsko trajanje, ali počinje organizovano kolektivno pamćenje. Jer prošlost je provalija u kojoj toliki nestaju bez traga, naročito ako su bez oslonca u sebi i svojoj prethodnici, odnosno bez priče o sebi, stalno održavane, poput vatre u ognjištu. Nisu Nemanja i njegovi sinovi uzidani samo u temelje naših prvih tvrdih, vidljivih građevina. Studenica je, po rečima s početka Studeničkog tipika, sazdana na pustom lovištu zverova, a Hilandar, kako stoji u osnivačkoj povelji, podignut na mestu „gde ne beše kamen ostao na kamenu, no sasvim razvaljen“. Zdanja su, uostalom, iznova rušena i prepodizana. Sveti Sava i njegovi najbliži leže u osnovi naše najkrhkije i najpostojanije ustanove, povezujućeg kulturnog pamćenja, koje sadrži i zaseban usmeni rukavac. I pre Nemanje srpski vladari ratuju i grade, „od Dunava do mora sinjega“, ali od epohe prvih Nemanjića, Srbi izražavaju potrebu da se objedine i budu svoji i od te potrebe, po cenu premnogih žrtava i predugog trpljenja, nisu odustali. Još uvek nisu. Title na freskama otad više nisu na grčkom nego na srpskom, osnivač svetorodne loze postaje stožerni svetitelj srpskog roda, javlja se prvi srpski arhipastir srpskog stada, najstarije srpske rukopisne knjige i povelje, tipici i Zakonopravilo. Sve su to težišta u pamćenju naše skoro milenijumske duhovne zajednice. A to je samo ono što je preostalo, što se uspelo sačuvati, često u čudesnim, neobjašnjivim okolnostima.

Naši pisani spomenici, mahom u docnijim prepisima, prođoše ne manje burnu istoriju od svog rasejavanog naroda. Koliko ih je samo pisano i prepisano da bi, nakon ognjeva i mačeva, od Kumana do nacista, ostao tek poneki, kao besceno uporište našeg kulturnog pamćenja. Šta je ostalo od Savinih spisa, nakon više od osamsto godina, i gde su rasejani? Pomenuta osnivačka povelja Hilandara čuvana je do bežanije 1915. godine, kada je netragom nestala. Hilandarski tipik je sačuvan u ranom prepisu u samom manastiru, kao i originalni svitak Karejskog tipika. Studenički tipik znamo samo po docnijem prepisu, dospelom čak u Prag, a tekst Službe Svetog Simeona je ostao u prazničnom Mineju iz sredine XIII veka, sada u Arhivu SANU, gde se takođe čuva pozni prepis Uputstva za držanje psaltira. Savino Pismo Spiridonu, iz svete zemlje, bilo je poznato po prepisu iz Otačnika datovanog u XV vek te boravilo na Fruškoj gori, ali se izgubilo, dok se najstariji prepis Zakonopravila, pisan u primorju u drugoj polovini XIII veka, do danas obreo u Zagrebu. Šta je sve razvejano od Savinih i drugih srpskih spisa, kao prah sa vračarske lomače, ne možemo ni zamisliti, ali su i ovi dočuvani ostaci svetleće memorijske tačke.

            Čemu uopšte sećanje, čemu taj teret našim nabubrelim glavama i dušama, možemo se upitati, otežali od sećanja i mentalnih nameta postinformatičkog društva? Pamćenje, pišu upućeni, stvara zajednicu. Pamćenje u čijem je pročelju Sveti Sava, nije samo stvorilo zajednicu, pradavno, nego je i zajednicu očuvalo, rastakanu pod strašnim udarima geopolitičkih oluja, na međama sudarenih svetova. Savina zavetna porodica je opstala, pored svih skretanja i klonuća, meandriranja i dovijanja. Jer je u njenoj osnovi temeljna priča koju je posvedočio Sava, „dobar, krotak, svima ljubazan, ništeljubiv kao malo ko drugi“ (ovo su reči Teodosija), stvarajući tom pričom i samog sebe.

Opšte mesto postmoderne misli čini tzv. nepoverenje u velike priče, u mislene sisteme, tradicije i institucije, u istoriju, u sve što čini stabilne i opšte predstave o čoveku i njegovom trajanju. Kao što smo nekada nastojali da sistematski osmislimo hod ljudske zajednice u istoriji i prozremo u smisao tog hoda, sada smisao sveobuhvatno razaraju regulatori globalne Moći. Na udaru su toga naleta i narodi, kao nosioci zajedničkih iskustava i uspomena, kao slobodne zajednice, što i sami osećamo na goloj koži. Najzajedničkija naša uspomena, naše željeno oličenje jeste Savin lik, ocrtan kroz bazičnu priču srpskog književnog i ukupnog iskustva.

Pišući kratko žitije svog oca Sava ujedno oličava i sam sebe: i posredno, u opisanom liku oca i monaškog sabrata, i neposredno, u skrušenom prvom licu jednine. Jer, kao što je poznato, okosnica Žitija Svetog Simeona Nemanje čini sam kraj dugog i trepetnog života naslovnog junaka. Savin junak nije Nemanja nego Simeon, ne strašni vladar nego blagi otac. Ako njegov brat vladar i pisac – kao što se dobro zna – glavninu svoga docnijeg žitija Simeona Nemanje posvećuje očevim državničkim i ratnim preduzećima, Savin pripovedni fokus je svedeniji. Ako Prvovenčani ima na umu podlaganje državne ideologije uzoritim likom oca rodonačelnika, Sava, koji saučestvuje i zapravo prednjači u zasnivanju toga kulta, priča svoju ličnu priču, koja najpre ima veze sa svima nama. Iznosi priču o ocu i sinu i međusobnoj ljubavi. Zaklanjajući svoj mladalački asketski podvig, povest o Simeonu počinje u času kad vladar odlučuje da postane monah, spremajući se za počinak u Gospodu, opisom sabora u Rasu.

Pripovedač, sin što je isti takav podvig učinio na samom početku zrelog života, sebi namenjuje nedostojnu ulogu iz parabole o bludnom sinu koji ostavlja svoga dobrog oca, a otac pak polazi u susret sinu, kao dobri pastir zabludelom jagnjetu. A sin je zabludeo nigde drugde nego u Svetu Goru, u angelski obraz, i pada pred oca pokajan uoči konačnog rastanka, uzimajući u usta reči Jefrema Sirina. One iste reči koje mudri antologičar postavlja na početak sveukupnog srpskog pesništva: „I pre smrti bivam mrtav, / i pre Suda sam se osuđujem, / pre beskrajnje muke / sobom sam mučen od očajanja.“ Monah Sava pada pred grešnog ostarelog oca, kao pred ikonu.

            Prisetimo se, baš ovde, priče iz romana Idiot, Fjodora Mihajloviča Dostojevskog, duhovnog učitelja i mučitelja, koju glavni junak, Miškin, iznosi kao lični doživljaj: „Vraćajući se u hotel naišao sam na ženu sa odojčetom. Žena još mlada, a dete od kojih šest nedelja. Kako je opazila, dete joj se prvi put od rođenja osmehnulo. Gledam, ona se tako najednom pobožno-pobožno prekrstila. ʼŠta ti to, snašo?ʼ (Tada sam se o svemu raspitivao.) ʼPa eto, veli, baš onako kao što je majci radost kad primeti prvi osmeh svog deteta, isto takva je radost Bogu svaki put kad opazi s neba da mu se grešnik počinje da moli od sveg srca.ʼ To mi je prosta žena, skoro istim tim rečima, tako duboku, tako istančanu i istinski religioznu misao, kazala, u kojoj je sva suština hrišćanstva odjedanput izražena, to jest sav pojam o Bogu kao o našem rođenom ocu i kako se Bog raduje za čoveka, kao što se otac raduje za svoje rođeno dete – a to je glavna misao Hristova!“

            Da li ste uočili dozivanje između dva udaljena književna dela slovenskih i pravoslavnih autora? Sava nam je svoju veru, dečački krotko i prosto, oličio u priči o voljenom ocu – o voljenom ocu što bezmerno voli svoju decu – i koji je za sina živa ikona Gospodnja, pred kojom grešan pada na kolena. Zato Savina priča o njegovom i našem opštem roditelju, jeste priča koju možemo dubinski razumeti i u njeno okrilje se preneti, naročito kada dospemo do časa ostanka bez roditelja, koji od toga rastanka, našom ljubavlju, postaje posvećen i obogoličen, u nama samima. Utoliko je Savina kratka žitijska pripovetka – velika priča, u kojoj se možemo svi prepoznati, i treba biti veliki narogušeni cinik pa je osporiti u njenom čistom i mekom čovečnom jezgru. Takva priča i takav pesnik prisnosti stoji na početku srpske kulture sećanja, priča poznata i neizbežna.

Savinu priču prihvatih za svoju, pošto sam jednog snežnog Savindana u zemlju spustio svoga oca, u sebi sam utešno prepleo i svoj mali život i tugu s velikom scenom s početka naše književne memorije. U sonetu „Sava“ prepričao sam pokajnu deonicu Simeonovog sina, kao da je reč o vlastitom iskazu. Jer svi mi nekoga citiramo, kao što je i Sava Sirina, samo je potvrda srca dokaz da nam te reči pripadaju. Hteo bih da tu pesmu podelim s vama, kao sažetak onoga o čemu ovde šire obrazlažem:

SAVA

I otidoh v stranu tuždu daleče

 

Otidoh tuđim stranama, daleko

U nematernje, brujne perivoje,

Sa kojih bolje prozire se preko

Kad zamreš, srčan, za sebe i svoje.

 

Odbegav bliže ocu svih otaca

Pred legionom što reži, u stopu,

Sin sam i nisam. U sebe se bacam,

U jauk, škripu. A sunčan u sklopu.

 

Prah sam te plačem, kuljam sav od kala,

Otud me ruka brižnog starca sklanja.

Mom slabom ocu, nekad silnom, hvala:

 

Jer dotura mi svežnje pouzdanja,

S druge već strane, gde on je obala

I zadužbina veća od svih zdanja.

Ko je kome ovde zadužbina: otac sinu ili sin ocu, ostaje dvojno i nerešeno, kao nepoznata u jednačini, kao jedini mogućan, nadracionalni ishod.

I da konačno završim, da se baš ne umnože reči. „Sinovi, ne zaboravljajte mojih zakona, a srce vaše neka čuva reči moje“, progovara Sava blagim glasom svoga blagog oca, rečima nasuprot zaboravu. A bitne reči najvernije čuva naše srce, ne slušajući naše veleumne razloge. Srdačne i srčane reči obilato nalazimo kod prvog srpskog pisca kojeg pamtimo, Save Nemanjića, koji je obavljao i druge, važne javne dužnosti na spas otačastva u svome podvižničkom životu, a čiji se učinci protežu do danas i pomažu da se orijentišemo, ispitamo i razaberemo. Najsržnije Savine tekovine na korist našeg sećanja i samoodržanja spominjemo se upravo ove godine, nakon osam vekova od zasnivanja samostalne srpske crkve koja neprekinuto neguje u sebi uspomene hrišćanske i srpske vaseljene. Jer liturgija je spomenovanje na prošle i podsećanje na budućnost, kojoj se nadamo, čak i kada u nehatu i nemaru trošimo dane i godine našeg života, mimo Savine nedosežne mere, kojoj valja težiti ukoliko hoćemo da ostvarimo ono što smo kadri da dostignemo.

Ostavite komentar

Sva polja označena * su neophodna

2 Comments

  • Gost - Eh, ah, ih!

    Gost - Eh, ah, ih!

    Lepo se podgojio pomoćnik ministra. A da je ostao u kraljevu, i da nije promenio mišljenje i partiju, bio bi kao Ivan Rajović - sasušeni jorgovan.
    • Ime: Eh, ah, ih!
  • Gost - Ivan

    Gost - Ivan

    Od titovih pionira, zadrtih komunista do besedništva Svetom Savo, kratak je to i efikasan put. 
    • Ime: Ivan