Responsive ThemeForest Wordpress Theme Avada bigtheme.net/wordpress/themeforest/323-avada BIGtheme.net

Typography
Zvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivna
 

17. maj 2019.

Članovi Narodnog pozorišta u Prištini (sa sedištem u Gračanici) duže od 20 godina nemaju pristup fundusu i dokumentaciji, ali su uspomenu na 70 godina postojanja sačuvali u publikaciji koja je svedočanstvo o jednom vremenu

U okviru pratećih programa 55. Festivala profesionalnih pozorišta Srbije ''Joakim Vujić'', koji se u Kraljevu održava od 15 – 22. maja, sinoć je u Narodnoj biblioteci „Stefan Prvovenčani“ predstavljena i publikacija ''Uprkos svemu'', koja govori o sedam decenija rada Narodnog pozorišta u Prištini i 73 godine pozorišnog života na Kosovu i Metohiji.

O počecima rada Prištinskog pozorišta, njegovom razvoju, uslovima pod kojima radi poslednjih 20 godina, govorili su direktor Narodnog pozorišta Priština (sa sedištem u Gračanici) Predrag Radonjić, direktor Šabačkog pozorišta Zoran Karajić, glumac, scenarista i reditelj Igor Damnjanović i reditelj Miodrag Dinulović. predsednik Zajednice profesionalnih pozorišta Srbije.

Radonjić je podsetio da je ovo pozorište prošle godine obeležilo 70 godina od osnivanja. Pozorište je tokom svoje istorije menjalo svoje nazive od Oblasnog, preko Pokrajinskog do aktuelnog naziva, koji je nosilo i 1999. godine, kada je pozorište nastalo u Prištini moralo da napusti svoj matični grad i matičnu scenu. Pauza je potrajala nekoliko godina, a onda je pozorište nastavilo rad, najpre u Leposaviću, potom u Kosovskoj Mitrovici i, na kraju, u Gračanici.

- I dalje nemamo pristup našoj matičnoj zgradi u Prištini, u kojoj se nalaze naš fundus i dokumentacija. Sve to je specifičnost našeg pozorišta u odnosu na sva druga, ali se trudimo da i u tim, nespecifičnim okolnostima, radimo naš posao na najbolji mogući način, da igramo za publiku na Kosovu i Metohiji u svim mestima gde za to postoje uslovi i potreba - kao i da, u poslednje vreme, sve češće, gostujemo i u drugim sredinama u centralnoj Srbiji, Vojvodini, Crnoj Gori, Republici Srpskoj, pa i dalje – istakao je Radonjić.

Igor Damnjanović, glumac kaže da su teškoće sa kojima se u radu suočavaju velike, počev od pravno-ekonomskih stvari: kako nabaviti scenografiju i prebaciti je na Kosovo, do činjenice da nekada nije bilo struje ili da su ih na nastupe pratili oklopni transporteri KFOR-a:

- Ne mogu da kažem da su nas pratili do pozorišta, jer smo ponekad igrali i po dvorištima kuća ili po nekim srušenim domovima kulture u koje svako donese od kuće nešto na šta bi mogao da sedne, jer nema stolica. To vraća pozorište onom iskonskom, što je za taj umetnički čin potrebno, a to su glumci, publika i energija koja kruži između njih.

Miodrag Dinulović, predsednik Zajednice profesionalnih pozorišta Srbije govorio je o neraskidivim vezama dva pozorišta:

- Ono što spaja Kraljevačko i Narodno pozorište u Prištini su ljudi koji su direktno uticali na razvoj pozorišta u Kraljevu, i profesionalnog, i amaterskog – rekao je Dinulović, pomenuvši najzaslužnije za te veze: Milutina Jasnića (nekada upravnika NP u Prištini, koji je u Kraljevu bio reditelj i mnoge uveo u pozorišne vode, između ostalih i nekadašnjeg direktora pozorišta u Kraljevu Milomira Nedeljkovića), Dobricu Radenkovića, Zdravka Lukića, Božidara Andrića, reditelja Aleksandra Kovačevića (čija kćerka Aleksandra nastavlja očevim stopama u Kraljevačkom pozorištu). 

Kolege su poželele da  Narodno pozorište u Prištini sa sedištem u Gračanici opstane – uprkos svemu.  Možda baš zato vredi verovati u izreku: „U porazu – prkos, u pobedi – velikodušnost, u miru - dobra volja, mogu spasiti jednu zemlju od bilo čega, osim od nje same.“

 

 

 

 

 

 

 

Ostavite komentar

Sva polja označena * su neophodna

0 Comments