Responsive ThemeForest Wordpress Theme Avada bigtheme.net/wordpress/themeforest/323-avada BIGtheme.net

Typography

Ocena korisnika:  5 / 5

Zvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivna
 

intervju: Srđan Škoro, novinar

“U Srbiji se nagrađuju servilnost i neznanje, a znanje i sposobnost se kažnjavaju i ukidaju; rezultat je, naravno, nezaustavljivo propadanje, dužnost je novinara da o tome pišu i govore”

Najveći problem naše države je to što pametni ćute, a o lošim pojavama u društvu i državi u medijima govore glumci ili režiseri, nema pisaca, novinara, lekara, smatra Srđan Škoro, novinar koji je sa mesta šefa deska u „Večernjim novostima“ smenjen nakon što je, 27. aprila 2014. godine, gostujući u Jutranjem programu Radio televizije, na dan formiranja tadašnje Vlade kritikovao imenovanja pojedinih ministara.

Zbog nezakonite smene i prebacivanja u list „Sport“, koji je tada pripreman za prodaju ili za gašenje, Škoro je protiv „Večernjih novosti“ poveo radni spor. Kao obrazloženje za njegovo prebacivanje naveden je povećan obim posla, ali Škoro kaže da je gotovo devet meseci proveo na mestu pomoćnika urednika „Sporta“ (sa novinarskom platom). Radne zadatke, kaže, nije dobijao, program na računaru nije mogao ni da pokrene, jer je bio zaštićen šifrom, ali je povremeno, iako nije ni dobijao priliku da radi, kažnjavan za svoj „nerad“. Danas je novinar urednika „Zov“ (posvećenog životinjama) u kojem, kaže, sekretarice i pojedini kuriri imaju veću platu od njega. Silom prilika postao je bloger, kako navodi „uprkos svemu, u inat onima koji su hteli da me izbrišu“

Prošle godine objavio je, o svom trošku, knjigu „Vučić i cenzura“, a ove godine I njeno drugo, dopunjeno izdanje. U knjizi, između ostalog piše: „da bi se Srbija izvukla iz krize, nisu dovoljne vezane sedmice na lotou, niti prazna obećanja, već spremnost da se progovori o svemu“.

- Dve “čarobne” reči - reči „Vučić“ i „cenzura“, izazivaju neverovatan osećaj kod ljudi, neku nelagodu i zato se uvek pitam odakle ljudima energije da se toliko plaše, odakle im hrabrosti za toliki kukavičluk?“ U knjizi nema ničega „opasnog“. Opisujem bahatost onih koji su mi onemogućili pravo da postojim i da razmišljam svojom glavom. Blog koji sam pokrenuo, bez ikakve reklame, postao je dosta popularan. Ljudi dele tekstove, prepričavaju, a ja sam, zato što veliki broj ljudi u Srbiji nije na društvenim mrežama, odlučio da te tekstove stavim u jednu knjigu, kojoj sam dao naziv „Vučić i cenzura“, računajući da je to dovoljno upečatljivo. U pitanju su tekstovi objavljeni na blogu, koje prate karikature Predraga Korakcića Koraksa.

U knjizi nema ničeg spektakularnog, osim što otvaram pojedina pitanja koja javno niko ne sme da pita. Ne postavljaju ih ni novinari na konferencijama. To su pitanja poput onih vezanih za helikoptersku nesreću zato što je država u kojoj je važnije gde će sleteti i ko će dočekati spasilački helikopter, nego da li će uopšte bezbedno sleteti, osuđena na propast“?  Kako da živimo u Srbiji gde su zvanja i znanja uglavnom kupljena? Gradimo „Beograd na vodi“, a nemamo kanalizaciju u prestonici. Kako funkcionisati u državi gde vozovi idu sporije od „ćire“, a do Crne Gore putuju dva dana“ O radu najviše pričaju oni koji nikada ništa u životu nisu radili, osim što su se bavili politikom. Da bismo promenili navike, nije dovoljno samo „ne spavati“, kao što nam poručuje premijer. Treba nešto znati, za početak stvoriti uslove da sa radnih mesta odu oni koje su zapošljavale vladajuće partije, a da na njihova mesta dođu stručni i sposobni mladi ljudi. Ne može se malo biti četnik, malo partizan, čas šešeljevac, čas naprednjak, protivnik EU, a onda zakleti Evropejac – kategoričan je Škoro.

Problem je, kaže on, „što se sve što je u Srbiji vredno danas nalazi van politike i postojećih stranaka, a najčešće je primorano da bude van zemlje ili da o toj mogućnosti non-stop razmišlja“.

- Postali smo država u kojoj je prirodno otimati od onih koji nemaju, kako bi oni koji imaju, imali još više. Nagrađuju se servilnost i neznanje, a znanje i sposobnost se kažnjavaju i ukidaju. Rezultat je, naravno, nezaustavljivo propadanje i nazadovanje. Smatram da je dužnost novinara da otvaraju pitanja o tome. Novinarstvo u Srbiji danas počiva na zvaničnim, dozvoljenim informacijama, a istraživačka uloga izmestila se na internet portale i istraživačke mreže kao što su KRIK (Mreža za istraživanje kriminala i korupcije), BIRN (Balkanska istraživačka mreža) čiji novinari ozbiljno prilaze temama. Tako se nekada radilo u ozbiljnim medijima koji su na taj način gradili velike tiraže, ne na lažima, obmanama ili golotinji, već na otvaranju afera koje tište narod.

Problem je, dodaje Škoro, i što se danas mnogi „usput“ bave novinarstvom, iako nisu novinari. Vlast bira pogodne novinare, a i pojedini „eksperti“, za koje se unapred zna šta će reći, zbog stalnih gostovanja u TV studijima moći će uskoro da traže penziju, smatra Škoro, tvrdeći da nije blizak ni sa Demokratskom strankom, ni sa LDP-om, za šta su ga optuživali pojedini provladini mediji.

- Sa Čedom Jovanovićem vodio sam čak i sudski spor. Nisam, naravno, blizak ni sa jednom strankom, nego sam principijelan. Bunim se protiv svih režima koji nastupaju sa pozicije sila i moći, a promovišu neznanje, nekulturu i neprofesionalizam. Ni to svoje gostovanje u Jutarnjem programu RTS na dan formiranja ove vlade, nisam video kao profesionalnu hrabrost. I kao sasvim mlad sam smatrao da svako treba da sme da kaže ono što misli i zbog tog ne sme da snosi nikakve posledice. Danas ne postoji nijedan relevantni medij, čiji urednik nije postavljen voljom Vučića i njegove ekipe. Cenzuru ne vidim samo u onome što ne izlazi, nego i u onome što se objavi, a primer je izveštaj od nekoliko stotina strana o padu helikoptera, o kojem su svi mediji izvestili par sati nakon što su ga dobili i to - na identičan način - podseća Škoro.

Ne mogu na nacionalnim frekvencijama, dodaje on, da se vode privatni ratovi, kao što treba da je jasno da je javni servis, servis građana, a ne partije, iako se desilo da nekoliko televizija prenosi višesatnu proslavu godišnjice  Srpske napredne stranke. U javnosti se često vodi polemika, kaže Škoro, kako država treba da izađe iz medija, ali je sporno što partije ne izlaze iz medija, jer su one te koje postavljaju svoje ljude.

- Milošević se, svojevremeno, uživo uključio samo kada je potpisan Dejtonski sporazum. Ljudi iz vlasti prečesto umisle da su oni država, iako treba da budu sluge naroda i svesni da su tu samo privremeno. Nažalost, duga nam je tradicija negativne selekcije, a pitanje je da li bi naša stvarnost izgledala drugačije kada bi ljudi bez straha i posledica o svemu mogli slobodno da govore  – ocenjuje Škoro.

Meni je preostalo, jedino, da na kraju ovog teksta i sama, kao Škoro na početku svoje knjige, citiram Ivu Andrića: „Tako je već odavno ovde u nas: ko je srčan i ponosan, taj brzo i lako gubi hleb i slobodu, imetak i život, ali onaj koji povije glavu i preda se strahu, taj opet izgubi toliko od samog sebe, toliko ga strah pojede, da mu život ne vredi ništa“. Nekako mi je poruka cele ove priče – upravo to.

M. M. Dabić

 

 

 

 

 

 

Ostavite komentar

Sva polja označena * su neophodna

1 Comments

  • Gost - Dragan Vukadinović

    Gost - Dragan Vukadinović

    Bravo za članak.
    • Ime: Dragan Vukadinović