Responsive ThemeForest Wordpress Theme Avada bigtheme.net/wordpress/themeforest/323-avada BIGtheme.net

Typography

Ocena korisnika:  5 / 5

Zvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivna
 

12. novembar 2016.

Sve je bolje nego da čovek čeka da mu neko drugi nađe posao, kaže Čedomir Grujić, koji je sa 47 prihvatio izazov, otvorio psihološko savetovalište i sa njim ima velike planove

U životu, kažu, svako treba da posluša svoju mudrost, a ne gnev. Da ima istine u tim rečima, možda je dokaz psihologa Čedomira Grujića (47) iz Kraljeva, koji je, kaže, čitavog života morao da se bori za svaki svoj posao, sve dok jednog dana prošle godine nije odlučio da na takav život stavi tačku. Postao je preduzetnik, iskoristivši sredstva koju država, preko Nacionalne službe za zapošljavanje, ulaže u one koji se odluče da se sami oprobaju u poslovnom svetu.

Odslušao je obuku, imao zdravu biznis ideju, pretočio je u dobar biznis plan, registrovao Psihološko savetovalište „NO – KA 11 – 13“ i dobio 160.000 dinara, dovoljno za sami početak i da, bar prve godine, ne brine o plaćanju obaveza prema državi. U okviru savetovališta bavi se prevencijom, edukacijom i psihološkim savetovanjem. Osim prevencijom, naročito kod bolesti zavisnosti u domenu mentalnog zdravlja, savetovalište se bavi i primenjenom psihologijom, odnosno pomoći firmama u selekciji,  klasifikaciji, analizi radnih mesta i odabiru kadrova.

- Neki smatraju da je, biti na novom početku u mojim godinama, velika sramota. A ja smatram kako, ne da to nije sramota, nego da je bolje sa nekim poslom krenuti i sa 60 godina, nego stajati u mestu, biti nezadovoljan životom i to nezadovoljstvo prelivati na decu, okolinu, prijatelje – smatra Grujić.

Takvi rizikuju da postanu džangrizavi starci koje niko neće obilaziti, šeretski dodaje.

- Radim od svoje 19-e godine, a imam svega tri meseca radnog staža u državnoj firmi. Čini mi se da u javnim službama rade manje ambiciozni ljudi, a ja sam sebe video sasvim drugačije, kao  nekoga ko želi da menja sredinu nabolje. Radio sam u mnogo privatnih preduzeća i uvideo da mnogi od vlasnika, nisu pametniji od mene. Jednostavno sam poželeo da se oprobam kao preduzetnik, jer sam često radeći za druge morao da radim „kako gazda kaže“, čak i kada su se njihove odluke kosile sa logikom – kaže Grujić.

Odgovor na pitanje zašto mnogi mladi ljudi danas veruju da je „jedini pravi“ – posao u državnoj firmi, Čedomir vidi u prezaštitničkom ponašanju roditelja, koji decu od najranijeg doba ubeđuju da je „bolje da mama i tata odrade nešto umesto njih“, da „ne treba da se muče“.

- Takva deca odrastaju u mlade koji su sa 20 godina i dalje zavisni od roditelja, a bore sa za svoje samopoštovanje. Ako iz te krize uspeju da izađu kao pobednici, imaće šanse da budu dobri preduzetnici, umeće da organizuju život, a ako se dogodi suprotno, ostaće u roditeljskom domu, nespremni za realan život – smatra Grujić.

Kad mu traže savete, potencijalnim preduzetnicima govori da je najbitnije da se ne ustručavaju da promovišu sebe, da kucaju na mnoga vrata, čak i kada ne uspevaju iz prve da ih otvore.

- Ako odustaju tokom prve godine, kada praktično imaju sve plaćeno i kada im je jedini posao da rade i realizuju svoj biznis-plan, kada će im biti bolje? Kada će biti bolje vreme za akciju? – pita se on, pominjući vic koji, kaže, često priča osobama koje su kod njega na psihoterapiji.

U tom vicu profesor matematike sreće svog nekadašnjeg, a sada prebogatog učenika koji izlazi iz najnovijeg mercedesa  i sav začuđen ga pita kako je moguće da je zaradio toliko, a bio je jedan od najgorih đaka.

- E, moj profesore, kupim nešto za dinar, prodam za pet i tih 40 odsto razlike ostane meni! – ponosno kaže učenik, dok se profesor pita zar je moguće da njegov učenik nikada nije naučio procente, a napravio je imperiju?

Ovakve „viceve“ većina od nas ima u svom okruženju, ali Grujić smatra da je učenik iz vica dokaz da je čovek imao preduzetnički duh i da, čak i Srbija, zemlja uništene privrede pruža dovoljno šanse da se radi neki posao od kojeg može bar skromno da se zarađuje.

Čedomir je jedini stalno zaposleni u svom savetovalištu, ali ima troje honorarnih saradnika, sa kojima se deli poslove psihoterapije, preventivno savetovanje ili stručni odabrir kadrova za poslodavce. Za ovu treću vrstu posla, kaže, najmanje je zainteresovanih, jer se čini da poslodavci veruju da uvek sami mogu najbolje da ocene potencijalnog radnika.

Posle više od godinu da postojanja savetovališta, Čedomir je uveren da će njegov biznis trajati, pa je napravio biznis plan prevencije za 2017. godinu. Počeo je da obilazi nadležne u policiji, Gradskoj upravi, Centru za socijalni rad, sudovima, školama, medijima. U pitanju je prevencija zloupotrebe psihoaktivnih supstanci, a Grujić smatra da bi u realizaciju tog plana trebalo da se uključe svi koji su svesni veličine ovog problema. U prvo vreme odbijali su da ga prime, pravdajući se nedostatkom vremena, ali je, kaže, polako uspeo idejom da im se nametne. Svojevremeno je, saznajemo od upućenijih, iako Grujić ne raspolaže podacima o broju zavisnika u Kraljevu, jedna kraljevačka firma, kojoj su bili potrebni radnici za rad na visinama, prijavljenim kandidatima radila testove na psihoaktivne supstance. Ispostavilo se da  četvrtina taj test – nije prošla.

Primećujemo da nemirnija vremena i veće nezadovoljstvo ljudi, možda doprinose da njegovo savetovalište ima više posla, ali Grujić iskreno kaže kako bi bilo bolje da za njega takvog posla nema, a da društvu bude mentalno zdravo. U tom slučaju, navodi, snašao bi se, radio nešto drugo.

- Ideja da čitavo društvo bude mentalno zdravo je, nažalost, nemoguća, toga nema ni u Norveškoj – kaže Grujić, pojašnjavajući da je tokom posete toj zemlji video da svaka opštinska uprava ima svog psihologa, ne zato što tamošnjim državnim službenicima treba psihološka pomoć, već zato što je uloga psihologa da planiraju socijalne programe za građane tog mesta, da se trude da svoje mlade zadrže da ostane u mestu u kojem su rođeni.

- Mnogi moji prijatelji šalju svoju decu u inostranstvo da rade, iako su svesni da će tamo uvek biti stranci – zaključuje Čedomir.

Žao mu je, kaže, što društvo u celini na psihologe gleda kao na bauke, pa se, iako mnogi žele stručnu pomoć ili samo razgovor sa stručnjakom, dešava da u tom naumu budu sprečeni. Plaše se da će okolina komentarisati kako „nešto sa porodicom čiji član ide kod psihologa – nije u redu“.

- Nikako da shvate da će, što ranije krenemo sa lečenjem onih kojima je pomoć potrebna, sprečiti neke gore stvari – poručuje Čedomir.

Na kraju, podseća sve nas da - kad vidite da ribici u akvarijumu nije dobro, najpre menjate vodu, jer je neophodno da njena sredina buda zdrava i da on, radeći svoj posao, pokušava isto, jer – „kad čovek pomaže drugome, to će mu se“, kaže „višestruko vratiti“.

                                                              M. M. Dabić

 

 

Ostavite komentar

Sva polja označena * su neophodna

0 Comments