Responsive ThemeForest Wordpress Theme Avada bigtheme.net/wordpress/themeforest/323-avada BIGtheme.net

Typography
Zvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivna
 

10. decembar 2019.

Slavimirka Đorđević (54), sa porodicom od petoro dece i 13-oro unučadi živi u romskom naselju, izdržava se od socijalne pomoći i prikupljanja sekundarnih sirovina, ali smatra da je „bolje raditi i za 100 dinara, nego da se prosi ili krade“

Romkinje veoma često trpe nasilje u porodici, rano stupaju u brak, žive u siromaštvu i krajnje neadekvatnim stambenim uslovima. Sve to rezultira zaprepašćujućim podatkom koji je iznošen i na sednicama Odbora za ravnopravnost polova Skupštine Srbije – da je prosečan životni vek Romkinja u Srbiji 48 godina, što je gotovo za 25 godina kraće od žena u ostatku populacije. Postoje i nove, još dramatičnije brojke – svega 3,5% Romkinja u Srbiji živi duže od 65 godina.

Slavimirka Đorđević iz Kraljeva ima 54 godine, živi u romskom naselju i izdržava se od prikupljanja sekundarnih sirovina. Njena porodica prima i socijalnu pomoć, ali ona traje devet meseci godišnje, odnosno „tri meseca“ su, kako ona kaže „na prekidu“:

- Udala sam se sa 18, u 20-oj sam postala majka, rodila sam petoro dece i svih petoro iškolovala, a sada imam i trinaestoro unučadi. Borimo se kako znamo i umemo.

Pogledajte prilog:

 

Od prikupljanja sekundarnih sirovina danas je, kaže Slavimirka, teško da se zaradi i 1.000 dinara. Socijalna pomoć, kad je ima, na mesečnom nivou iznosi 12.300 dinara i od toga se, kaže ona, nekako „krpe“ i otkriva:

- Neki put ostajemo bez hrane, nekad bez higijene. Deca su mala, pre ćeš da im kupiš hranu, nego nešto za higijenu.

U romskim naseljima, ističe naša sagovornica, skupljanje sekundarnih sirovina skoro za sve je osnovni posao. Nema veze da li su to siromašnije ili bogatije, male ili velike romske kuće, jer – kažu u ovom naselju - kuća se ne jede. Zdravstvena zaštita, prema Slavimirkinim rečima je - nikakva.

- Džabe su nam te zdravstvene knjižice, kad svaki lek mora da se kupi. Juče sam bila kod lekara, za lekove koje mi je prepisao treba mi 1.000 dinara, a ja te pare nemam. Socijalnu pomoć ne primam, jednokratnu nisam uzela, tako da stvarno nemam za lekove – jada se Slavimirka, koja je završila samo osnovnu školu. Zdravstveno stanje nije joj bilo kako treba, tvrdi ona, pa je stala sa školovanjem, Bila su to, tvrdi ona, i drugačija vemena.

- Bili su učitelji, maltene, bolji nego roditelji. Verujte da sada mnogi roditelji ne mogu u učenju da pomognu deci, jer ni sami ne mogu da se snađu, zadaci su teški. Pojedina naša deca ne znaju šta je grad, ako ih roditelji ne odvedu, Ima i dece koja odrastaju na ulici, koja prose, mada je i to zabranjeno. Okolnosti su takve da su primorani i da prose. Od nečega mora da se živi, tako da se pojedina deca snalaze kako znaju i umeju, pa pojedina kradu i otimaju. To sam svojim očima videla i stvano nemam reči. Bolje je raditi i za 100 dinara, nego da neko ide da prosi ili krade ili... ne znam šta još – poručuje naša sagovornica.

Ovakve priče iz romskih naselja, pokazuju da Romkinje nemaju poverenje u sistem. Važnost njihovog obrazovanja i zapošljavanja možda jeste način da se izađe iz začaranog kruga siromaštva, ali one su, tako je očigledno i iz ove priče, diskriminisane i u sopstvenoj zajednici zbog - patrijarhalnog modela.

Ostavite komentar

Sva polja označena * su neophodna

0 Comments