Responsive ThemeForest Wordpress Theme Avada bigtheme.net/wordpress/themeforest/323-avada BIGtheme.net

Typography

Ocena korisnika:  5 / 5

Zvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivna
 

31. decembar 2019.

Mnogi posetioci Vrnjačke Banje ne znaju da je ovo prvobitno bila vila „Turkulović“, koja je pre skoro devet decenija imala centralno grejanje, toplu vodu, telefon, a gazda Dragutin prelepu ćerku koja je mnogima ostala nedostižna

 Ljudi uvek stižu u tačno vreme na mesta na kojima ih neko čeka“. Vrnjačka Banja, kao mesto mnogih susreta, priča je o onima koji su se u njoj pronalazili, sastajali i rastajali.

Posebno su inspirativne priče o banjskim vilama koje decenijama pobuđuju pažnju posetilaca. Neke – zato što imaju sasvim obične priče, a druge, zato što su priče o njima sve, samo ne obične.

Dragutin Turkulović podigao je 30-ih godina XX veka vilu sa leve strane Vrnjačke reke, u blizini kupatila i toplih izvora po prospektu iz 1936. godine Vila je imala telefon sa brojem 18, kao i 25 luksuzno nameštenih soba okrenutih prema glavnom delu parka, a jednim delom prema Goču. Oko kuće nalazio se lepo uređen park, a u njemu ružičnjaci. Vila je imala centralno grejanje, toplu i hladnu vodu i umerene cene, naročito za višečlane porodice. U objektu je na podu bio mozaik sa motivom morskog konjica.

U vili je svoju zubnu ordinaciju imala Dragutinova supruga - Miroslava Turkulović. Tu je živela i lepa kćerka Turkulovića – Dora. Za vreme Drugog svetskog rata u vili su najpre bili smešteni delovi Generalštaba i Ministarstva vojske, a potom je rekvirirana za Nemačku komadu i u njoj je bio smešten Štab Druge oklopne armije, čiji je komandant bio general Lotar Rendulic.

Slikar i esejista Miodrag B. Protić u svojoj knjizi „Nojeva barka“ evocira sećanja na porodicu Turkulović na početku Drugog svetskog rata.

Posle potresa – čudna, neprirodna tišina... Seljaci na pijaci prodaju, građani kupuju, omladina šeta. Zbunjuje prividna normalnost. Podstiče je nemački komandant banje, pukovnik Hester iz Kajzerovih vremena. Imao je 60-ak godina, a bio je mršav i ukočen u svojoj uspravljenosti, visokih ugašenih čizama, sa malim, gotovo damskim revolverom o bedru. Šeta parkom sam, kao gost... Stan rekvirira u vili „Turkulović“, a dolazi i u vilu „Živadinović“, kod tasta Marka Ristića. Kada mu je posle suđeno, tražio je od Marka, našeg tadašnjeg ambasadora u Parizu, da posvedoči njegovo dobro postupanje u prvim mesecima okupacije. Jednom mi je Marko pokazao taj dosije i ispričao pojedinosti koje otkrivaju Hesterove manire: svoju uginulu pudlicu zakopao je u parku sanatorijuma i dao da, na kamenu (na engleskom, dakle jeziku neprijatelja) ureže epitaf: „Što više poznajem ljude, to više volim životinje!“

U naše društvo, u leto 1941. ušla je Teodora – Dora, kćerka vlasnika pansiona „Turkulović“ - dvospratne žute luksuzne zgrade sa svetlim kamenim stepeništem, prizemljem i prozorskim okvirima. Dora je bila tek razvedena, a razvela se ubrzi po udaji. Imala je  savršeno telo i somotasto belo lice uokvireno crvenkastom kosom. Zbog životne radosti koju je oko sebe širila sa svojim šeširima, haljinama, kostimima i mufovima, izgledala je kao da je sišla sa stranica pariskih modnih časopisa. Kod nje smo se najčešće okupljali u njenom zasebnom stanu u „Turkuloviću“, levo od ulaza sa pogledom na Vrnjačku rečicu i park, razgovarali, slušali muziku, pili kafu, pušili...

 Jednog jesenjeg dana 1941. pošao sam, sa štafelajem i platnom u rukama da se, prema dogovoru, susretnem sa Dorom. Umesto nje, našao sam njene roditelje koji su mi, uplašeni, ispričali da su je zbog sveopšteg haosa tog jutra poslali u Beograd. Oluja je, dakle počela i najbezalenije stvari su prestale da zavise od naše volje. Oproštajna vizija divne dame iz tragične vrnjačke jeseni 1941. godine ostala je nenaslikana. Doru više nikada nisam sreo.

Njen otac kasnije mi je rekao da se prvo udala u Beogradu, pa u Londonu, a jedan Vrnjčanin da je, po povratku iz Londona, već u zrelim godinama, pokušavala da se nastani u banji, pa ponovo iščezla. Jednom sam, posle 40 godina, prenoćio u vili „Turkulović“, u Dorinoj kući, koja se tada zvala „Partizanka“. U predvorju, na mramornom podu, prepoznao sam crni ornament morskog konjica. Na platno svoje svesti spustio sam, mučen nesanicom, film o letu i jeseni 1941. godine: slike iz intimne hronike mešale su se sa slikama iz opšte istorije. Naime, u tom istom zdanju, u kojem je naša družina 1941. gidine, zaštićena teškim zavesama, uz zebnju maštala o sutrašnjici, a ja o poslu sa Dorom (koju sam želeo da naslikam), tri godine kasnije nemački general Rendulic isplanirao je desant na Štab Josipa Broza u Drvaru“, piše Miodrag B. Protić u svojoj knjizi „Nojeva barka“.

Vila „Turkulović“ nacionalizovana je 1948. godine, a vlasnicima u objektu koji je poneo ime „Partizanka“, nije ostavljen nijedan stan, već su preseljeni u vilu „Gavrić“. Nedugo potom odselili su se iz Vrnjačke Banje. Osamdesetih godina XX veka, vili je sa strane ka Crkvenom brdo dozidan aneks, a 2004. godine ime joj je promenjeno u hotel „Promenada“.

 

Ostavite komentar

Sva polja označena * su neophodna

2 Comments

  • Gost - vojin

    Gost - vojin

    Nacionalizovana i dali joj ime ,,partizanka,, gde su  osedali likvidatori OZNE.. pikavac i omladinci koji su iz Kraljeva išli da ubijaju po Čačku...
    • Ime: vojin
  • Gost - Tanja

    Gost - Tanja

    Baš lepa i inspiritivna priča. Hvala Vam.
    • Ime: Tanja